Ivan Zlatković: Hajduka će uvek biti
Njegovi junaci su surovi odmetnici, razbojnici i hajduci. Ženske likove je prikazao tragično, rastrzane između odanosti tradiciji, straha i unutrašnjih pobuna. U svom novom romanu „I živ i mrtav“ pisac Ivan Zlatković je, s jedne strane, ogolio srpsku prošlost, razdoblje između dva svetska rata i hajdučki život, a s druge narod koji se borio da ostane više živ nego mrtav.
Novi roman je pred čitaocima. Istiniti događaji, surovi razbojnici, strah. Šta nas još očekuje na stranicama ove knjige?
Roman „I živ i mrtav“ kazuje o hajdučiji između dva rata u Šumadiji, o ne tako davnoj prošlosti koja nas opominje. Ovo je knjiga o strahu, ali i o smehu, o smrti, ali i o iskonskoj želji za životom, o zločinima, ali i o ljubavi. Ovaj roman je pisan kao binarni sistem sazdan od suprotnosti, kao što je to i ljudski život odvajkada.
Rečima ste prikazali sliku ondašnjeg društva. Koje ljudske vrednosti su tada bile na ceni?
Reči imaju tu magijsku moć da mogu da slikaju, zato se romaneskni svet ovog dela očituje u slikovitosti i poetičnosti. Pokušao sam da na takav način što sugestivnije i uverljivije prikažem društvenu stvarnost tog vremena. Čini mi se da se čovek nije odonda mnogo promenio i da su vrline, ukoliko umemo da ih prepoznamo i vrednujemo, pre svega ljudskost i čast, ono što i danas treba da nas krasi.
Ko su danas hajduci, ako ih uopšte i ima?
Hajduka ima oduvek i zasvagda će ih biti. Onih koji se u epskom poimanju bore za očuvanje vere i gutljaj slobode, i onih koji su spremni na razbojništvo iz najličnijih pobuda. No, hajdučiju ne treba idealizovati, ona je i u najsvetlijem času svog postojanja spajala oba ova karakterološka pola. Ona je slojevit društveni fenomen. U 17. i 18. veku ustajalo se na Osmanlije i Habzburgovce, a u 19. i 20, o kome pišem, na svaki oblik vlasti i državnog ustrojstva. U naše vreme, hajdučija postaje unosna privredna delatnost, ulazeći sve više u visoke korporacijske i finansijske sfere, pri čemu su nove kriminalne družine i njihove harambaše spremne na svaki vid razbojništva.
Iako je reč o istinitim doga|ajima, da li ste se malo poigrali istorijom?
U osnovi romana nalazi se istorijska i dokumentaristička građa. Međutim, književnost pruža magijsku moć imaginacije koja je u suštini i bit umetnosti. Nema kreativnog proizvoda bez igre. To je i moj literarni koncept: menjati istinu, modifikovati je, oblikovati na svoj način, kako biste tvorili neku novu, vama blisku stvarnost koju krasi osobena umetnička logika.
Maestralno ste ušli u srž žene, njene razapetosti između tradicije, straha i unutarnjeg bića.
Žene su, možda, i najvažniji likovi ovog romana. Od patrijarhalnog obrasca majke, čednih i vernih žena, „ljubaznica“ i prostitutki, vračara, jatakinja i hajdučica, žrtava napastvovanja, do onih koje su spremne da iz ljubavi počine i zločin. To je paleta različitih boja, životnih sudbi, ali ono što ih spaja, čineći bit njihovih života, jeste ljubav, odnosno čežnja za njom, potreba za iskrenom, čovečnom, ljudskom toplinom i ljubavlju. Junakinje ovog romana nedostatak ljubavi poimaju na drugačiji i sebi svojstven način.
Šta vas je najviše fasciniralo prilikom istraživanja?
Najsnažniji utisak na mene je ostavila činjenica da je hajduk Miloje Ignjatijević iz Banje kod Aranđelovca bio pesnik. Ovaj istorijski prototip hajduka Jovaša umeo je da gusla, pisao je deseteračke epske stihove i, na kraju, u zatvorskoj ćeliji, uz stručak bosiljka u čaši, čežnjivo ispisivao i lirske ljubavne pesme. Spoznaja o zločincu, razbojniku i, pritom, pesniku podstakla me je da razmišljam o ambivalenciji ljudske prirode, njenoj složenosti i nesaznatljivosti.
Šta vas vuče ka prošlosti?
Ovo je moj prvi roman koji se tematski bavi našom prošlošću, jer sam do sada pisao savremene i urbane priče. Ne bih za sebe mogao reći da sam zaljubljenik u istoriju, ja se istorije pomalo plašim, jer imam utisak da nismo kritički sagledali vreme za sobom i da smo večno pod njegovim mračnim plaštom. Možda sam zato i želeo da zavirim u prošlost, kako bih sebe razuverio, ili se u simboličko-terapijskom smislu neposredno suočio s njenom suštinom.
Novinar: Milena Krstajić
Izvor: Informer
Roman „I živ i mrtav“ kazuje o hajdučiji između dva rata u Šumadiji, o ne tako davnoj prošlosti koja nas opominje. Ovo je knjiga o strahu, ali i o smehu, o smrti, ali i o iskonskoj želji za životom, o zločinima, ali i o ljubavi. Ovaj roman je pisan kao binarni sistem sazdan od suprotnosti, kao što je to i ljudski život odvajkada.
Rečima ste prikazali sliku ondašnjeg društva. Koje ljudske vrednosti su tada bile na ceni?
Reči imaju tu magijsku moć da mogu da slikaju, zato se romaneskni svet ovog dela očituje u slikovitosti i poetičnosti. Pokušao sam da na takav način što sugestivnije i uverljivije prikažem društvenu stvarnost tog vremena. Čini mi se da se čovek nije odonda mnogo promenio i da su vrline, ukoliko umemo da ih prepoznamo i vrednujemo, pre svega ljudskost i čast, ono što i danas treba da nas krasi.
Ko su danas hajduci, ako ih uopšte i ima?
Hajduka ima oduvek i zasvagda će ih biti. Onih koji se u epskom poimanju bore za očuvanje vere i gutljaj slobode, i onih koji su spremni na razbojništvo iz najličnijih pobuda. No, hajdučiju ne treba idealizovati, ona je i u najsvetlijem času svog postojanja spajala oba ova karakterološka pola. Ona je slojevit društveni fenomen. U 17. i 18. veku ustajalo se na Osmanlije i Habzburgovce, a u 19. i 20, o kome pišem, na svaki oblik vlasti i državnog ustrojstva. U naše vreme, hajdučija postaje unosna privredna delatnost, ulazeći sve više u visoke korporacijske i finansijske sfere, pri čemu su nove kriminalne družine i njihove harambaše spremne na svaki vid razbojništva.
Iako je reč o istinitim doga|ajima, da li ste se malo poigrali istorijom?
U osnovi romana nalazi se istorijska i dokumentaristička građa. Međutim, književnost pruža magijsku moć imaginacije koja je u suštini i bit umetnosti. Nema kreativnog proizvoda bez igre. To je i moj literarni koncept: menjati istinu, modifikovati je, oblikovati na svoj način, kako biste tvorili neku novu, vama blisku stvarnost koju krasi osobena umetnička logika.
Maestralno ste ušli u srž žene, njene razapetosti između tradicije, straha i unutarnjeg bića.
Žene su, možda, i najvažniji likovi ovog romana. Od patrijarhalnog obrasca majke, čednih i vernih žena, „ljubaznica“ i prostitutki, vračara, jatakinja i hajdučica, žrtava napastvovanja, do onih koje su spremne da iz ljubavi počine i zločin. To je paleta različitih boja, životnih sudbi, ali ono što ih spaja, čineći bit njihovih života, jeste ljubav, odnosno čežnja za njom, potreba za iskrenom, čovečnom, ljudskom toplinom i ljubavlju. Junakinje ovog romana nedostatak ljubavi poimaju na drugačiji i sebi svojstven način.
Šta vas je najviše fasciniralo prilikom istraživanja?
Najsnažniji utisak na mene je ostavila činjenica da je hajduk Miloje Ignjatijević iz Banje kod Aranđelovca bio pesnik. Ovaj istorijski prototip hajduka Jovaša umeo je da gusla, pisao je deseteračke epske stihove i, na kraju, u zatvorskoj ćeliji, uz stručak bosiljka u čaši, čežnjivo ispisivao i lirske ljubavne pesme. Spoznaja o zločincu, razbojniku i, pritom, pesniku podstakla me je da razmišljam o ambivalenciji ljudske prirode, njenoj složenosti i nesaznatljivosti.
Šta vas vuče ka prošlosti?
Ovo je moj prvi roman koji se tematski bavi našom prošlošću, jer sam do sada pisao savremene i urbane priče. Ne bih za sebe mogao reći da sam zaljubljenik u istoriju, ja se istorije pomalo plašim, jer imam utisak da nismo kritički sagledali vreme za sobom i da smo večno pod njegovim mračnim plaštom. Možda sam zato i želeo da zavirim u prošlost, kako bih sebe razuverio, ili se u simboličko-terapijskom smislu neposredno suočio s njenom suštinom.
Novinar: Milena Krstajić
Izvor: Informer
Autor: Ivan Zlatković
