Jan Martel: „Moja deca nisu impresionirana time što sam osvojio Bukerovu nagradu i napisao ’Pijev život’“
Jan Martel je u stanju da tačno odredi trenutak kada je odbacio svetovni život i „zaljubio se u veru“. Krajem 1996. godine, kao zagrejani pisac sa dve malo poznate knjige, otputovao je u Indiju, i odmah bio, kako kaže, „očaran“. Uživao je u obilaženju hinduističkih hramova, ali se takođe udubljivao i u druge religije: „Odmah iza ćoška od mesta gde su živeli hinduistički bogovi, uvek se nalazila crkva ili džamija ili hram neke druge vere“. Martelovo obrazovanje nije bilo religiozno, ali je ipak u Indiji shvatio da je „umoran od toga da bude razuman“; to ga nije vodilo nigde.
Njegovo otkrivanje vere povezano je sa još jednim otkrovenjem – čudom od životinja. U Indiji, one su svuda, „ne samo očekivane svete krave... ili glasne vrane koje grakću, ili plemena majmuna“. U hramovima koje je posetio, on je „postao svestan mogih životinja u hinduizmu: majmun Hanuman, slonoglavi Ganeša, bik Nandi, orao Gruda i tako dalje“. Suočen sa bogovima i životinjama prvi put, veoma ih je „ozbiljno shvatio... Kupio sam izdanja Bahgavad Gite i jevanđelja. Kampovao sam u blizini krava i dugo ih posmatrao. Prisustvovao sam masovnim okupljanjima, pudžama i molitvama petkom.“ Indija nije bila samo zemlja gde „se okuplja mnoštvo bogova i životinja i dodiruju se ramenima“, već mesto „gde su sve priče moguće“.
Priča koja je za Martela postala moguća bila je „Pijev život“, dobitnik Bukerove nagrade za 2002. godinu, obožavana širom sveta, do sada prodata, kako mi je rekao, u skoro 13 miliona primeraka. Odabrana je za lektiru u školama, prevedena na više od četrdeset jezika i adaptirana u film za koji je reditelj Ang Li dobio Oskara.
Njegovo otkrivanje vere povezano je sa još jednim otkrovenjem – čudom od životinja. U Indiji, one su svuda, „ne samo očekivane svete krave... ili glasne vrane koje grakću, ili plemena majmuna“. U hramovima koje je posetio, on je „postao svestan mogih životinja u hinduizmu: majmun Hanuman, slonoglavi Ganeša, bik Nandi, orao Gruda i tako dalje“. Suočen sa bogovima i životinjama prvi put, veoma ih je „ozbiljno shvatio... Kupio sam izdanja Bahgavad Gite i jevanđelja. Kampovao sam u blizini krava i dugo ih posmatrao. Prisustvovao sam masovnim okupljanjima, pudžama i molitvama petkom.“ Indija nije bila samo zemlja gde „se okuplja mnoštvo bogova i životinja i dodiruju se ramenima“, već mesto „gde su sve priče moguće“.
Priča koja je za Martela postala moguća bila je „Pijev život“, dobitnik Bukerove nagrade za 2002. godinu, obožavana širom sveta, do sada prodata, kako mi je rekao, u skoro 13 miliona primeraka. Odabrana je za lektiru u školama, prevedena na više od četrdeset jezika i adaptirana u film za koji je reditelj Ang Li dobio Oskara.
Osnovna metafora za „Pijev život“ došla mu je jednog dana poput otkrovenja: „životinja će biti božanska... i čamac koji plovi Tihim okeanom biće... odiseja duše kroz postojanje“. Životinja je, naravno, bengalski tigar po imenu Ričard Parker, neustrašivi saputnik mladog Pija, indijskog dečaka koji je prepušten sebi u čamcu na sred okeana tokom 227 dana; zapanjujuće detaljna saga o preživljavanju, koju Pi kasnije prepričava naratoru, je, po Martelovim rečima, o „otkrivanju života kroz religioznu perspektivu“. Sažeo je roman u tri rečenice: „Život je priča; možeš izabrati sopstvenu priču; ona priča u kojoj postoji Bog je bolja.“ Kao što Pi upita islednike koji nisu voljni da poveruju u njegov neverovatni iskaz: „Ako posrnete pred čistom verodostojnošću, za šta onda živite?“
Nakon objavljivanja i velikog uspeha romana, Martel je krenuo na svetsku promotivnu turneju koja je trajala cele dve godine. Kada je objavio novi roman, „Visoke planine Portugalije“, pisac je imao 52 godine i ženu, britansku spisateljicu Alis Kupers, i četvoro dece mlađe od 10 godina („Počeo sam kasno“). Naravno da postoje poređenja između nove knjige i one velike po kojoj će, kako i sam priznaje, zauvek biti najpoznatiji. Ovo je je još jedno istraživanje tuge, vere i granica razuma, i sadrži – još očiglednije nego u „Pijevom životu“ – životinju koja simbolizuje božanstvo. Tako je Martel ponovo stavio na probu svoje, sada jasno definisane, stavove na teme poput korišćenja alegorija i razloga zašto su životinje toliko dobri likovi u romanima. Veoma je dobar govornik koji se ne plaši da ponudi intelektualni alat za razumevanje svog dela ili da dostavi još dublju poruku o smislu života od one koju njegovo pisanje pokušava da prenese.
Božanska životinja ovog puta je šimpanza. U prvom od tri poglavlja koje roman sadrži, Tomas, mladi čovek iz Lisabona, odlazi da pronađe vekovima staro raspeće na kome Hristovo mesto zauzima šimpanza. U drugom poglavlju, patolog izvodi nadrealnu autopsiju, i u telu mrtvog starca nalazi mladunče medveda (koje predstavlja njegovog sina koji je umro kao dete) i oko njega obmotanog mladog šimpanzu, kao simbol Isusa i vere koja je tog čoveka pokretala. U trećem poglavlju, kanadski senator odlučuje da podigne sidro i preseli se u portugalsko selo vodeći sa sobom šimpanzu po imenu Odo; postepeno uči da voli majmuna i postaje sličniji njemu – uči da živi jednostavan život u sadašnjem trenutku – dok Odo dobija „pristalice“ među seljanima.
Jedan recezent, u Boston Gloubu, komentarisao je da sve ovo „može delovati kao pobožno baljezganje, ali to nije zahvaljujući Martelovoj sposobnosti da zabavi i genijalnosti u punjenju svog inventivnog romana zanimljivim idejama“. Uopšteno, „Visoke planine Portugalije“ su mnogo bolje prihvaćene nego „Beatriče i Vergilije“, Martelov dugoočekivani naslednik „Pijevog života“, fiktivno istraživanje Holokausta (u kome se takođe pojavljuju životinje). Ron Čarls je u Vašington Postu primetio da u poslednjem delu novog romana, koji opisuje utehu koju ožalošćeni senator Piter Tovi nalazi u ludorijama majmuna Odoa, „Martelovo pisanje nikad nije bilo šarmantnije, bogata mešavina slatkoće koja nije preslatka i tragedije koja nije melodramatična“.
Božanska životinja ovog puta je šimpanza. U prvom od tri poglavlja koje roman sadrži, Tomas, mladi čovek iz Lisabona, odlazi da pronađe vekovima staro raspeće na kome Hristovo mesto zauzima šimpanza. U drugom poglavlju, patolog izvodi nadrealnu autopsiju, i u telu mrtvog starca nalazi mladunče medveda (koje predstavlja njegovog sina koji je umro kao dete) i oko njega obmotanog mladog šimpanzu, kao simbol Isusa i vere koja je tog čoveka pokretala. U trećem poglavlju, kanadski senator odlučuje da podigne sidro i preseli se u portugalsko selo vodeći sa sobom šimpanzu po imenu Odo; postepeno uči da voli majmuna i postaje sličniji njemu – uči da živi jednostavan život u sadašnjem trenutku – dok Odo dobija „pristalice“ među seljanima.
Jedan recezent, u Boston Gloubu, komentarisao je da sve ovo „može delovati kao pobožno baljezganje, ali to nije zahvaljujući Martelovoj sposobnosti da zabavi i genijalnosti u punjenju svog inventivnog romana zanimljivim idejama“. Uopšteno, „Visoke planine Portugalije“ su mnogo bolje prihvaćene nego „Beatriče i Vergilije“, Martelov dugoočekivani naslednik „Pijevog života“, fiktivno istraživanje Holokausta (u kome se takođe pojavljuju životinje). Ron Čarls je u Vašington Postu primetio da u poslednjem delu novog romana, koji opisuje utehu koju ožalošćeni senator Piter Tovi nalazi u ludorijama majmuna Odoa, „Martelovo pisanje nikad nije bilo šarmantnije, bogata mešavina slatkoće koja nije preslatka i tragedije koja nije melodramatična“.
Martel kaže da se u oba romana, „Pijevom životu“ i „Visokim planinama Portugalije“, u suštini koristio Paskalovim stavom: „Možda i živite božanskim životom jer ako On postoji, sjajno, odlazite u raj; a ako On ne postoji, pa bar ste vodili dobar život“. Na religiju gleda, uz sve njene nedostatke, kao na nešto što pruža moralnu strukturu: „Nema prevelike prednosti u tome što ste kompulsivni lažov ili ako povalite svaku ženu koju sretnete; nema velike koristi od pohlepnosti.“ Njegovo zanimanje za moralnost i verske figure ide dalje od Isusa, sve do „Bude ili Karla Marksa ili Dejvida Bekama“: odanost svakom od njih, smatra, odavno je prevazišla racionalnost, ali još uvek ima nekog smisla. Marksizam takođe ima moralnu strukturu: „Marks je govorio o raskoraku između bogatih i siromašnih, koji je nečuven do dana današnjeg. Veoma podržavam Bernija Sendersa. Mislim da nije od onih koji se biraju za kandidaturu, ali pričati o nejednakostima u bogatstvu je od najveće važnosti.“
Većina kritičara nije se mnogo zadržala na povezanosti sva tri dela romana, za koje je Martel veoma odlučno objasnio da predstavljaju ateizam, agnosticizam i veru. U poslednjem delu, Piter i šimpanza Odo dele kuću, rvu se i bište jedan drugog – Martel kaže da je izričito želeo da opiše „nekog ko se nađe u stanju takve milosti da zapravo živi sa predmetom verovanja“.
„Koristio sam šimpanzu“, kaže, „jer sam želeo životinju koja bi verodostojno predstavljala ljudsko biće... Ima nečega u društvenom ponašanju velikih majmuna... ako im pogledate u oči, u njima postoji nešto zabrinjavajuće, ispitivanje naše prekomerne inteligencije. Jer, uz svu tu inteligenciju, mi uništavao planetu. Razapinjemo životinjski svet. Zato senator teži da bude više poput Oda, a ne obrnuto.“ Majmuni su, kaže, „poput zamagljenog, obrnutog ogledala onoga što smo, u ranijem obliku“.
Većina kritičara nije se mnogo zadržala na povezanosti sva tri dela romana, za koje je Martel veoma odlučno objasnio da predstavljaju ateizam, agnosticizam i veru. U poslednjem delu, Piter i šimpanza Odo dele kuću, rvu se i bište jedan drugog – Martel kaže da je izričito želeo da opiše „nekog ko se nađe u stanju takve milosti da zapravo živi sa predmetom verovanja“.
„Koristio sam šimpanzu“, kaže, „jer sam želeo životinju koja bi verodostojno predstavljala ljudsko biće... Ima nečega u društvenom ponašanju velikih majmuna... ako im pogledate u oči, u njima postoji nešto zabrinjavajuće, ispitivanje naše prekomerne inteligencije. Jer, uz svu tu inteligenciju, mi uništavao planetu. Razapinjemo životinjski svet. Zato senator teži da bude više poput Oda, a ne obrnuto.“ Majmuni su, kaže, „poput zamagljenog, obrnutog ogledala onoga što smo, u ranijem obliku“.
„Da sam pisao o šimpanzi na krstu pre sto i više godina, bilo bi to mnogo šokantnije... srećom, evanđelisti ne čitaju romane.“ (Iako su mu neki od njih pisali žaleći se što Pi prati više od jedne religije.) „U svakom slučaju, nije reč o uvredi. Ako je ideja hrišćanstva da je Bog postao čovek, a ljudi su bliski životinjama, onda je na neki način i Bog postao životinja. Želeo sam da proširim zamisao o tome šta je za Boga predstavljala inkarnacija u Isusa.“
Martel takođe želi da objasni još jednu tačku poređenja životinja i vere: „Dok sam čitao o religijama, primetio sam specifičnu karakteristiku verskih ličnosti. Njihov snažan osećaj da budu upravo ovde, upravo sada. Budizam je u potpunosti posvećen sadašnjem trenutku, ali to možete videti i kod Isusa. Životinje žive u sadašnjosti. Ljudi, s druge strane, uvek se suočavaju sa prošlošću, brinu o budućnosti, a sadašnji momenat im nekako neopaženo prolazi.“
I sam Martel ima neljudsku stranu ličnosti. Ne pije, ne puši i ne mari mnogo za materijalne stvari. Živi u nerazmetljivoj kući u Saskatunu, malom mestu u kanadskim prerijama, u provinciji Saskačuana: „Ne želim da živim u Njujorku, Londonu ili Parizu i budem pisac sa velikim P.“ U svakom slučaju, kaže da ga deca održavaju skromnim. „Nisu impresionirani time što sam osvojio Bukerovu nagradu; nisu oduševljeni što sam napisao 'Pijev život'.“ Pokazuje mi sliku svoje blažene dečice: očinstvo je oblik „religijske ekstaze“.
Martel takođe želi da objasni još jednu tačku poređenja životinja i vere: „Dok sam čitao o religijama, primetio sam specifičnu karakteristiku verskih ličnosti. Njihov snažan osećaj da budu upravo ovde, upravo sada. Budizam je u potpunosti posvećen sadašnjem trenutku, ali to možete videti i kod Isusa. Životinje žive u sadašnjosti. Ljudi, s druge strane, uvek se suočavaju sa prošlošću, brinu o budućnosti, a sadašnji momenat im nekako neopaženo prolazi.“
I sam Martel ima neljudsku stranu ličnosti. Ne pije, ne puši i ne mari mnogo za materijalne stvari. Živi u nerazmetljivoj kući u Saskatunu, malom mestu u kanadskim prerijama, u provinciji Saskačuana: „Ne želim da živim u Njujorku, Londonu ili Parizu i budem pisac sa velikim P.“ U svakom slučaju, kaže da ga deca održavaju skromnim. „Nisu impresionirani time što sam osvojio Bukerovu nagradu; nisu oduševljeni što sam napisao 'Pijev život'.“ Pokazuje mi sliku svoje blažene dečice: očinstvo je oblik „religijske ekstaze“.
Pobedonosno priča o koristima koje mu je „neverovatan uspeh“ doneo i seća se života u vreme kad je bio siromašni pisac koji se bori. Dve godine pre nego je završio „Pijev život“, živeo je sa 4000 funti godišnje. „Dopadala mi se lakoća.“ U piščevom uvodu za ponovno izdanje njegove prve knjige, zbirke od četiri priče nazvane „The Facts Behind the Helsinki Roccamatios“, zapisao je: „Živeo sam sa roditeljima. Ili, da budem precizniji, živeo sam od svojih roditelja. Nisam plaćao stanarinu, jeo sam njihovu hranu. Radio sam povremene poslove – sađenje drva, pranje posuđa, kao čuvar – ne dozvoljavajući im da se nađu između mene i olovke... Slao sam priče. Jednom sam poslao šesnaest različitih priča na šesnaest različitih konkursa. Dobio sam šesnaest odbijenica.“ Knjiga objavljena 1993. godine dobro je prihvaćena, ali je prodato svega nekoliko primeraka.
Njegov prvi roman, „Self“, koji je usledio 1996. godine, bio je eksperimentalno istraživanje roda i pola. Poredi ga sa „Orlandom“ Virdžinije Vulf: čovek se na svoj osamnaesti rođendan pretvara u ženu; sedam godina kasnije, vraća se u prvobitan oblik. „Muškraci su toliko nezainteresovani za to kako je zaista biti žena“, misli Martel. „Čitao sam feminističke klasike i, takođe, samo zatvarao oči i pokušavao da zamislim sebe kao ženu.“ „Self“ se nije prodavao „gotovo uopšte“.
Njegov prvi roman, „Self“, koji je usledio 1996. godine, bio je eksperimentalno istraživanje roda i pola. Poredi ga sa „Orlandom“ Virdžinije Vulf: čovek se na svoj osamnaesti rođendan pretvara u ženu; sedam godina kasnije, vraća se u prvobitan oblik. „Muškraci su toliko nezainteresovani za to kako je zaista biti žena“, misli Martel. „Čitao sam feminističke klasike i, takođe, samo zatvarao oči i pokušavao da zamislim sebe kao ženu.“ „Self“ se nije prodavao „gotovo uopšte“.
A onda je sa „Pijevim životom“ postao ogromna književna zvezda. Novembra 2002. goodine, mesec dana nakon što je dobio Bukerovu nagradu, pisao je o tom iskustvu i neočekivanom likovanju u pobedi:
Na aerodromu Hitrou kontrolor pasoša me je upitao zašto dolazim u Veliku Britaniju. Zastao sam na trenutak. „Ovde sam da bih osvojio Bukerovu nagradu“, rekao sam misleći da ako pobedim, setiće me se i reći svojim kolegama: „Ja sam pustio ovog lika da uđe“. A ako izgubim, zaboraviće me.
„Da dobiješ šta?“, upitao je.
Zatim, te večeri, u trenutku kada je pročitan pobednik...
Uzviknuo sam: „To!“ i skočio podignute pesnice. Podigao sam obe ruke. Osećao se kao Isus Hrist nakon tri dana provedena u paklu, kao dečak koji je upravo otkrio čari samozadovoljavanja, kao Ser Edmund Hilari nakon što se domogao vrha Mont Everesta, sva tri zadovoljstva u jednom.
Knjiga je bila, za razliku od mnogih dobitnika Bukera tog vremena, veoma dostupna. Odluka sudija bila je „veliki uspeh“, kako smatra Seli Vikers koja je bila u komisiji. „Prodavci knjiga su nas voleli zbog toga.“ Još jedan od sudija te godine, Rasel Selin Džouns, napisao je: „Znali smo da predajemo Janu Martelu milion dolara.“
Prodaja „Pijevog života“ odavno je obezbedila Martelu sigurnu finansijsku budućnost, a film Anga Lija, koji je izašao 2012. godine, dodatno ga je obogatio. Ali pisac je daleko od oduševljenja filmom: „Vizuelno je divan“, ali „mislim da je priča veoma slabo ispričana. Dobar je dodatak knjizi. Stvara neke veoma lepe slike, ali mislim da nije proizvod koji može da stoji sam za sebe.“
Očekivano, Martelovi izdavači nisu mogli da dočekaju sledeći roman, ali su bili pomalo uznemireni kada im je ponudio knjigu o Holokaustu u kojoj koristi životinje kao sredstvo alegorije. Plan mu je bio da objavi potpuno drugačiju knjigu, sa beketovskom „konceptualnom igrom“ o patnjama majmuna i magarca u kataklizmi koju bi nazvao „Horori“, a koja bi bila objavljena sa esejem o potrebi da se Holokaust predstavi van granica istorijskog realizma. („Gde su ljubavni romani o Holokaustu?“, pitao je. „Gde su komedije Holokausta?“) Ova ideja je odbijena kako je naznačeno u uvodu prerađenog romana „Beatriče i Vergilije“, ali iako su velike promene napravljene pri uobličavanju priče (a Martel dobio predujem od oko tri miliona dolara), kritika je knjigu dočekala prestrogo.
Uticajna kritičarka Mičiku Kakutani nazvala ju je „razočaravajućom i perverznom“, dok su je drugi smatrali ispraznom i pretencioznom. Opšti je utisak da je roman pretenciozan i da nije uspeo da uradi sa Holokaustom ono što je Orvel izveo sa staljinizmom u „Životinjskoj farmi“. Kritičar novina Ivning standard, Dejvid Sekston bio je brutalan: „Šta se može reći? Možda to, da budem fin, da Martel, koji slučajno nije Jevrejin, nije baš najbistriji.“
Ipak njen autor je uvek čvrsto branio knjigu – „Neki su je voleli, neki mrzeli“, rekao mi je. Martel pretpostavlja da „nismo još uvek spremni“ za maštovito tretiranje Holokausta. I neprestano ponavlja da fikcija može „doći do veće istine“ od pukih činjenica. „Pisci mogu dospeti do mesta na koja istoričari ili novinari ne mogu kročiti“, kaže.
Na aerodromu Hitrou kontrolor pasoša me je upitao zašto dolazim u Veliku Britaniju. Zastao sam na trenutak. „Ovde sam da bih osvojio Bukerovu nagradu“, rekao sam misleći da ako pobedim, setiće me se i reći svojim kolegama: „Ja sam pustio ovog lika da uđe“. A ako izgubim, zaboraviće me.
„Da dobiješ šta?“, upitao je.
Zatim, te večeri, u trenutku kada je pročitan pobednik...
Uzviknuo sam: „To!“ i skočio podignute pesnice. Podigao sam obe ruke. Osećao se kao Isus Hrist nakon tri dana provedena u paklu, kao dečak koji je upravo otkrio čari samozadovoljavanja, kao Ser Edmund Hilari nakon što se domogao vrha Mont Everesta, sva tri zadovoljstva u jednom.
Knjiga je bila, za razliku od mnogih dobitnika Bukera tog vremena, veoma dostupna. Odluka sudija bila je „veliki uspeh“, kako smatra Seli Vikers koja je bila u komisiji. „Prodavci knjiga su nas voleli zbog toga.“ Još jedan od sudija te godine, Rasel Selin Džouns, napisao je: „Znali smo da predajemo Janu Martelu milion dolara.“
Prodaja „Pijevog života“ odavno je obezbedila Martelu sigurnu finansijsku budućnost, a film Anga Lija, koji je izašao 2012. godine, dodatno ga je obogatio. Ali pisac je daleko od oduševljenja filmom: „Vizuelno je divan“, ali „mislim da je priča veoma slabo ispričana. Dobar je dodatak knjizi. Stvara neke veoma lepe slike, ali mislim da nije proizvod koji može da stoji sam za sebe.“
Očekivano, Martelovi izdavači nisu mogli da dočekaju sledeći roman, ali su bili pomalo uznemireni kada im je ponudio knjigu o Holokaustu u kojoj koristi životinje kao sredstvo alegorije. Plan mu je bio da objavi potpuno drugačiju knjigu, sa beketovskom „konceptualnom igrom“ o patnjama majmuna i magarca u kataklizmi koju bi nazvao „Horori“, a koja bi bila objavljena sa esejem o potrebi da se Holokaust predstavi van granica istorijskog realizma. („Gde su ljubavni romani o Holokaustu?“, pitao je. „Gde su komedije Holokausta?“) Ova ideja je odbijena kako je naznačeno u uvodu prerađenog romana „Beatriče i Vergilije“, ali iako su velike promene napravljene pri uobličavanju priče (a Martel dobio predujem od oko tri miliona dolara), kritika je knjigu dočekala prestrogo.
Uticajna kritičarka Mičiku Kakutani nazvala ju je „razočaravajućom i perverznom“, dok su je drugi smatrali ispraznom i pretencioznom. Opšti je utisak da je roman pretenciozan i da nije uspeo da uradi sa Holokaustom ono što je Orvel izveo sa staljinizmom u „Životinjskoj farmi“. Kritičar novina Ivning standard, Dejvid Sekston bio je brutalan: „Šta se može reći? Možda to, da budem fin, da Martel, koji slučajno nije Jevrejin, nije baš najbistriji.“
Ipak njen autor je uvek čvrsto branio knjigu – „Neki su je voleli, neki mrzeli“, rekao mi je. Martel pretpostavlja da „nismo još uvek spremni“ za maštovito tretiranje Holokausta. I neprestano ponavlja da fikcija može „doći do veće istine“ od pukih činjenica. „Pisci mogu dospeti do mesta na koja istoričari ili novinari ne mogu kročiti“, kaže.
Jedan aspekt Martelovog pisanja, koji je često nazivan „sladunjavim“ ili „hirovitim“, uopšteno je posmatran kao životna avantura sa tigrom, ali je zatim osuđen kao neprimeran kada je u pitanju tema Holokausta. Takođe problem je i to što su književni krugovi „starog kova“ oduvek bili skeptični prema Martelu: Sekston koji je toliko ocrnio „Beatriče i Vergilija“ rekao je i za „Pijev život“ da njegovo „mistično brbljanje... zastaje u grlu“. Verovatno je i moguće da čitajući Martelove komentare o religiji („Zaista volim islam, to je lepa religija“; „Postoji neka vlažnost u hinduizmu“; „Smatrati da postoji nešto božansko čini da vreme lepše prolazi“) ga odbacite kao loš spoj Paola Koelja i Dejvida Atenbroa. Ipak čitaoci su više od kritičara uživali u „Beatriče i Vergiliju“ i njegova popularnost među ljudima koji kupuju knjige verovatno će trajati. Na kraju, kako je primetio kritičar „Visokih planina Portugalije“, njegovo pisanje „pevuši sa živim populizmom“.
Martel otvoreno priznaje da iako ga bole sve negativne kritike, malo je verovatno da će dozvoliti da ga udalje od izabrane teme – kako mašta i vera mogu doseći istinu dalje od činjeničnog i materijalnog. „Božansko bira da bude neupadljivo i krije se u pričama, pre nego u činjenicama“, rekao mi je. I u novom romanu, supruga glavnog junaka, Marija Lozora, pita: „Zašto bi Isus govorio u parabolama? Zašto bi pričao priče i dozvolio sebi da bude u pričama? Zašto bi Istina koristila oruđa mašte?“ Ovo poslednje je pitanje koje bi verovatno postavio i večni Pi.
Autor: Pol Lejti
Izvor: theguardian.com
Martel otvoreno priznaje da iako ga bole sve negativne kritike, malo je verovatno da će dozvoliti da ga udalje od izabrane teme – kako mašta i vera mogu doseći istinu dalje od činjeničnog i materijalnog. „Božansko bira da bude neupadljivo i krije se u pričama, pre nego u činjenicama“, rekao mi je. I u novom romanu, supruga glavnog junaka, Marija Lozora, pita: „Zašto bi Isus govorio u parabolama? Zašto bi pričao priče i dozvolio sebi da bude u pričama? Zašto bi Istina koristila oruđa mašte?“ Ovo poslednje je pitanje koje bi verovatno postavio i večni Pi.
Autor: Pol Lejti
Izvor: theguardian.com
Autor: Jan Martel
