Retko je da se pojave tri knjige jedne autorke koje idu iz ruke u ruku i reklamiraju same sebe. To se dogodilo s romanima Jasenke Lalović, književnice čiji su koreni iz plemena Paštrovića, a adresa u Beogradu. Jasenka je u trilogiji Brda od pelina proslavila crnogorsku ženu, s ljutog krša, onu koja se pokorno, ćuteći, borila za život, mir, porodicu, a nije izgubila plemenitost. Odala im je počast romanima „S one bande moje gore“, „S ove bande moje gore“, a poslednji „Kastigulja“, u izdanju Lagune, čita se u dahu. Sve ih krasi starocrnogorski govor, Jasenkina zaostavština potomcima.

Zašto ste pisali neknjiževnim jezikom, sa pet padeža, onako kako su govorile Vaše bake i prabake?

Nisam imala prava da njihove priče činim bilo kome podobnim, sem njima. Tu nema prostora za bilo kakvu kalkulaciju sa očekivanjima čitalaca i kritike. Činilo se kao ludost napisati roman jezikom koji se ne broji u književni, kojim se sve manje govori i koji je više utisnut u naše sećanje. Kad čistite jezik od svakojakih tuđica, bezdušnih fraza, danas lako usvojenog slenga, počnete da se prisećate. Isplivaju mnoge reči kojih smo se odrekli i gurnuli na rub sećanja. Tada uočite svu njihovu lepotu, emociju, dubinu. Tako je započela ova moja igra rečima.

Ipak, čitaoci taj jezik odlično razumeju.

Tokom pisanja shvatila sam da, pored jezika koji svakodnevno koristimo, postoji jezik kojim nismo progovorili, ali je deo našeg genetskog zapisa i koji savršeno razumemo. U prilog tome govori da su mnogi čitaoci, koji nemaju nikave veze sa crnogorskim prostorom, bez ikakvog problema razumeli napisan tekst. Bilo je dovoljno da čitaju srcem. Upravo ono sve prevede kako treba. Gen u nama na mnoge načine progovori. Najčešće u neočekivanim trenucima, poput instinkta koji nas budi i upozorava na nužnost da se vratimo onome što zaista jesmo. Ženska snaga nije u silini, ona je sabrana u njenoj izdržljivosti.

Kako biste nam opisali ženu iz naše prošlosti koja je mogla sve da izdrži?

Poželela sam da ispričam priču upravo o ženama koje su uprkos svemu što su iznele ostale po strani, skrajnute od svake hvale, neprimetne, koje su do kraja izdržale ono od čega su muške glave imale prava da odustanu. Pisati o njima podrazumeva ogroman oprez. Dozvoljeno je da napišete taman toliko koliko je svaka od njih spremna da o sebi ispriča. Dužni ste da priču oslobodite svake lascivnosti koja golica maštu čitalaca, da odmerite tek koliko su voljne da daju. Zbog toga sudbine mojih junakinja često nemaju kraj kakav žele čitaoci. Valjalo je slediti karaktere likova i po tome upravljati tok romana.

Položaj žena u patrijarhatu, pa i crnogorskih, nekako je postalo kliše. Vi ga razbijate. Ko je istinski tvorac patrijarhata?

U osnovi svakog patrijarhata je žena. Sam po sebi, bez žene, on je neodrživ. Posebno važi ako su to prostori u kojima se razvijao ratnički duh. U takvim društvima dominaciju muškaraca gradi sama žena. Od trenutka kada se rodi muška glava, majka ga gradi do junaka, sestra je učena da čuva obraz oca i brata, žena diže muža do dobrog domaćina i uvaženu glavu plemena. Pleme je odrednica koja je danas često izložena podsmehu, jer asocira na nerazvijenost i nazadnost. Ali upravo iz te reči izvedena je jedna od onih najlepših: plemenitost. Ona označava nesebičnost, uzvišen čin koji prati tuđa htenja i ne očekuje ništa zauzvrat, zarad opšteg dobra. U borbi za svoja prava, žena nikada ne očekuje preko onoga što bi moglo da ugrozi muškarca pored nje. Naprotiv. Tek koliko joj pripada. Dok je muška dominacija, kako se pokazalo kroz ceo razvoj čovečanstva, neretko zloupotrebila svoju poziciju.

Poslednji roman iz trilogije zove se „Kastigulja“. Teško je prevesti lokalizam, ali reč je o raznim vrstama žena koje su problematične u svojoj okolini. Ima li danas kastigulja?

Kastigulja je u svakoj od nas, ne samo u lošem smislu reči. To je ta iskra koja nam daje zavodljivost, dopušta da biramo, čini spremnim da se uhvatimo ukoštac sa životom, pokažemo snagu i smelost kad je najpotrebnije. Nekad se epitet „obeležene“ znatno teže podnosio, jer se prenosio na celu porodicu, a žena je nosila taj beleg dok je živa. Savremena kastigulja je svaka koja se osmeli da sruši stereotipe zarad onog u šta veruje. Vezane su za stub srama samo zato što ne pristaju da im se oduzme glas, jer su progovorile protiv onih koji se čuvaju njihovim ćutanjem. Kastigulje su svuda oko nas.

Često crnogorsku ženu iz patrijarhalne sredine znamo koliko iz iskustva toliko i iz filmova i serija Živka Nikolića „Đekne“. Kako Vi gledate na Nikolićeve likove?

Poput mnogih sa ovih prostora, u Nikolićevim filmskim prikazima pronalazila sam satiru koja je konačno skrenula pažnju na taj deo Balkana. Što se mene tiče, humor u „Đekni“ je više nego bolan. Možda je to razlog što sam poželela da zavirim u dušu te iste Đekne. Pitala sam se šta bi ona rekla na to da se čeka da okonča svoj vek, al’ se još ne zna kad će. Mnogo je Đekni na ovim prostorima. Duboko cenim dela Živka Nikolića, moj osvrt je ipak drugačiji. Iz duše onih koje čekaju.

Pišete o prošlosti, a kako Vam se čine današnje moderne Crnogorke? Koliko su se odlepile od svog arhetipa?

Ne mislim da se mnogo razlikuju od ostalih žena modernog doba. Ponekad se stiče utisak da se sve stapa u istost i da nestaju osobenosti. Potrošačko društvo je koncipirano tako da od svih nas stvara konzumente koji nemaju dovoljno vremena, a ni volje da se posvete suštinskim vrednostima. Često pomislim da je sve otišlo unepovrat. Međutim, ohrabri me kad se nakon čitanja mojih romana jave mlade, moderne Crnogorke – ne samo one – i kažu da ih je ispunio ponos na njihove pretkinje. Da su prepoznale svoje majke, babe, tetke, sebe... Mislim da je u tome suština. Gen u nama opstaje uprkos svemu.

Sebe određujete kao Paštrovku. Pošto ste Srpkinja koja dugo živi u Beogradu, da li je Paštrovka otklon od bilo kakvih podela, jezičkih i drugih?

Odrednicu Paštrovke biram po rođenju, jer svaka druga koja nas određuje po nacionalnosti, veri ili ideologiji duboko je intimna. Ljude delim na dobre i one koji još uvek imaju šansu da se poprave, a popravljamo se dok smo živi.

Šta god da smo danas, mi smo ćerke svojih majki, unuke i praunuke... Šta treba da radimo s takvim kapitalom?

Potomcima dugujemo da za sobom ostavimo valjan trag. Dužnost nam je da budemo dovoljno čvrsta alka koja će sve da uveže u postojan niz. U tome je lepota postojanja. Time sve dobija smisao. Ako ne uvežemo pretke i potomke, ostajemo samotna alka koja se lako otkotrlja u stranu i bude zaboravljena.

Autor: Ljilja Jorgovanović
Izvor: Kurir / Stil