Jelena Bačić Alimpić: Ja naprosto pišem
Ovaj intervju sa Jelenom Bačić Alimpić smatram ekskluzivom.
Nastao je upravo u vreme kada je iz štampe izašao njen jubilarni deseti roman „Neki drugi život“.
Autorka najvećih bestselera u našoj zemlji, u poslednjoj deceniji, na razgovor je pristala isprve. Ogdovorila je na sva postavljena pitanja iako ih je bilo mnogo, jer nije bilo lako zadovoljiti moju radoznalost.
Pitala sam je sve ono što bih i da smo sedele (u normalnim okolnostima) i ispijale kafu, ili limunadu, u nekoj beogradskoj ili novosadskoj bašti.
Autorka „Ringišpila“, „Poslednjeg proleća u Parizu“, trilogije „Kazna za greh“… pokazala je da je zanimljiva sagovornica i prava dama koja zna svoj put i njime samouvereno korača.
Kada razmišljate o detinjstvu, koja su vaša najranija i najdraža sećanja? Da li se u njima nađe i po koja knjiga?
Najranija i najdraža sećanja su svakako vezana za moje roditelje i brata, i bezbrižnosti koje detinjstvo definiše. Mnogo sam čitala, prva slova sam naučila već sa pet godina, a sećam se da mi je pokojni otac noću ulazio u sobu i gasio svetlo uz reči: „Mače, dosta je bilo, izgubićeš oči“.
Ko je uticao na vaš čitalački ukus? Kako?
Niko. Sama sam birala šta ću da čitam. Posle bajki na red su došle dečije knjige, a potom i one „ozbiljne“. Čitala sam sve i svašta, i danas to činim i mislim da sam sama izgradila svoj čitalački ukus. Bila sam i ostala zaljubljena u ruske pisce.
Postoji li knjiga koja je obeležila period osnovne i srednje škole?
U višim razredima osnovne škole zavolela sam knjigu „Mobi Dik“, a u srednjoj se bespovratno zaljubila u „Majstora i Margaritu“ Mihaila Bulgakova.
Navedite neki naslov koji biste uvrstili u lektiru.
Upravo gore pomenutog Bulgakova i njegovo remek-delo „Majstor i Margarita“.
Zašto ste upisali književnost? Šta ste zamišljali da ćete raditi po završetku studija?
Zato što sam bila i ostala strastveni čitalac, obožavala sam knjige, ali ne baš i svaki predmet na studijama književnosti. Mislila sam da ću jednoga dana predavati u školi, ali me je novinarstvo, koje sam počela da učim i njime se honorarno bavim pred kraj gimnazije, odvelo na neku sasvim drugu stranu.
Obreli ste se u novinarstvu. Šta vam je sve ono donelo? Koliko vam je uzelo?
Donelo mi je ogromno životno i profesionalno iskustvo, upoznala sam zanimljive ljude, a uzelo mi je gomilu živaca, bespotrebno utrošenog vremena, ali tako je valjda moralo biti. I ne žalim.
Kada i kako je Jelena pisac pobedila Jelenu novinarku?
Nakon što sam napisala svoj prvenac „Ringišpil“ zaista nisam očekivala ogroman uspeh koji je ta knjiga postigla, i danas je čini mi se, omiljena knjiga većine mojih čitalaca. Nisam čak mislila ni da ću napisati išta više. Međutim, nastao je roman „Pismo gospođe Vilme“, iako su me književni znalci plašili rečenicom da se „pisac drugom knjigom potvrđuje“. Kada je i „Pismo gospođe Vilme“ postalo bestseler, tada sam znala da više ništa osim pisanja neće sačinjavati moj život. Dala sam otkaz na televiziji i otisnula se u neizvestan, težak ali beskrajno lep život slobodnog umetnika.
Nastao je upravo u vreme kada je iz štampe izašao njen jubilarni deseti roman „Neki drugi život“.
Autorka najvećih bestselera u našoj zemlji, u poslednjoj deceniji, na razgovor je pristala isprve. Ogdovorila je na sva postavljena pitanja iako ih je bilo mnogo, jer nije bilo lako zadovoljiti moju radoznalost.
Pitala sam je sve ono što bih i da smo sedele (u normalnim okolnostima) i ispijale kafu, ili limunadu, u nekoj beogradskoj ili novosadskoj bašti.
Autorka „Ringišpila“, „Poslednjeg proleća u Parizu“, trilogije „Kazna za greh“… pokazala je da je zanimljiva sagovornica i prava dama koja zna svoj put i njime samouvereno korača.
Kada razmišljate o detinjstvu, koja su vaša najranija i najdraža sećanja? Da li se u njima nađe i po koja knjiga?
Najranija i najdraža sećanja su svakako vezana za moje roditelje i brata, i bezbrižnosti koje detinjstvo definiše. Mnogo sam čitala, prva slova sam naučila već sa pet godina, a sećam se da mi je pokojni otac noću ulazio u sobu i gasio svetlo uz reči: „Mače, dosta je bilo, izgubićeš oči“.
Ko je uticao na vaš čitalački ukus? Kako?
Niko. Sama sam birala šta ću da čitam. Posle bajki na red su došle dečije knjige, a potom i one „ozbiljne“. Čitala sam sve i svašta, i danas to činim i mislim da sam sama izgradila svoj čitalački ukus. Bila sam i ostala zaljubljena u ruske pisce.
Postoji li knjiga koja je obeležila period osnovne i srednje škole?
U višim razredima osnovne škole zavolela sam knjigu „Mobi Dik“, a u srednjoj se bespovratno zaljubila u „Majstora i Margaritu“ Mihaila Bulgakova.
Navedite neki naslov koji biste uvrstili u lektiru.
Upravo gore pomenutog Bulgakova i njegovo remek-delo „Majstor i Margarita“.
Zašto ste upisali književnost? Šta ste zamišljali da ćete raditi po završetku studija?
Zato što sam bila i ostala strastveni čitalac, obožavala sam knjige, ali ne baš i svaki predmet na studijama književnosti. Mislila sam da ću jednoga dana predavati u školi, ali me je novinarstvo, koje sam počela da učim i njime se honorarno bavim pred kraj gimnazije, odvelo na neku sasvim drugu stranu.
Obreli ste se u novinarstvu. Šta vam je sve ono donelo? Koliko vam je uzelo?
Donelo mi je ogromno životno i profesionalno iskustvo, upoznala sam zanimljive ljude, a uzelo mi je gomilu živaca, bespotrebno utrošenog vremena, ali tako je valjda moralo biti. I ne žalim.
Kada i kako je Jelena pisac pobedila Jelenu novinarku?
Nakon što sam napisala svoj prvenac „Ringišpil“ zaista nisam očekivala ogroman uspeh koji je ta knjiga postigla, i danas je čini mi se, omiljena knjiga većine mojih čitalaca. Nisam čak mislila ni da ću napisati išta više. Međutim, nastao je roman „Pismo gospođe Vilme“, iako su me književni znalci plašili rečenicom da se „pisac drugom knjigom potvrđuje“. Kada je i „Pismo gospođe Vilme“ postalo bestseler, tada sam znala da više ništa osim pisanja neće sačinjavati moj život. Dala sam otkaz na televiziji i otisnula se u neizvestan, težak ali beskrajno lep život slobodnog umetnika.
Vaše knjige ruše sve rekorde. Kako uspevate da iznova preskočite lestvicu koju ste sami sebi podigli?
Ne znam, iskreno. Mislim da sam blagoslovena i da jednostavno imam božiji dar. Svakom novom romanu se dajem bez zadrške, mnogo istražujem, putujem, maštam, ne spavam, plačem, smejem se, i verujem da čitaoci te emocije prepoznaju, kao i trud i rad koji ulažem u svaku knjigu.
Da li vi tražite temu ili ona nađe Vas? Imate li uvek nekoliko „u šteku“, ili…?
Ona nađe mene. Život je nepresušna inspiracija. Nemam „štek“, inspiracija se naprosto desi u trenutku.
Dok sam se spremala za intervju, saznala sam koji ste horoskopski znak. Pročitavši osobine Ovna – da je energičan, buran, nezaustavljiv u onom što nameri, pomislila sam da je dobrim delom to formula vašeg uspeha. Jesam li u pravu? Koliko vas ima u vašim knjigama? Da li pisac treba da ide „do koske“ u svemu što radi? Koliko se vi dajete?
Mnogo me ima u svim mojim knjigama. U podznaku sam Vodolija i mislim da u ovim mojim zrelim godinama preovladavaju osobine tog astrološkog znaka, iako sam zadržala ovnovsku upornost, volju za borbom i smelost za hvatanje u koštac sa izazovima i problemima. Ja se dajem „do koske“ i ne kalkulušem kad pišem. Mislim da je tako jedino ispravno.
Šta vam je najteže u procesu stvaranja, a šta najdraže?
Najteži mi je svršetak. Kada dođem do kraja stvaralačkog procesa, imam uvek osećaj da sam nešto izgubila, da sam se od nekoga rastala, a ti rastanci su uvek bolni. Najdraži mi je period kada pišem, iako ponekad ume da bude baš teško.
Na svim fotografijama sa promocija ste doterani, nasmejani, razdragani. Šta sve pisac može da uradi da prokrči put i otvori vrata svojim delima?
Nisam u privatnom životu uvek doterana i nasmejana, upravo suprotno. Ne znam šta pisac treba da radi, ja naprosto pišem.
Jesu li putovanja počela da spajaju privatno i „službeno“? Krećete li na neke destinacije ciljano da istražujete, ili vas inspiracija na putu ponekad sama „sretne“? Gde želite da otputujete u skorije vreme?
I jedno i drugo. Kada sam pisala „Kofer iz Berlina“, ciljano sam putovala i u Sankt Peterburg i u Berlin. Međutim, tokom boravka na Siciliji, rodila se ideja za knjigu „Nigde nema te“ i to putovanje je samo po sebi bilo inspiracija za roman koji je nastao godinu dana kasnije.
Koji grad, selo, lokalitet u Srbiji su malo poznati, a zaslužuju da se nađu kao mesto radnje u nekom vašem romanu?
Srbija je prelepa zemlja, ima toliko lepih mesta u koja bi se mogla smestiti radnja nekog romana, ali ja sam najviše pisala o mojoj Vojvodini koju neizmerno volim i koju najbolje poznajem.
Čitaoci poslednjih godina uoči leta s nestrpljenjem iščekuju da ih obradujete. Kakve su prve reakcije kada je vaše najnovije delo u pitanju?
Moj deseti roman, „Neki drugi život“ mi je u ovim teškim vremenima u kojima živimo doneo neopisivu radost, jer su prve reakcije čitalaca izuzetno pozitivne i to me čini srećnom. Želja mi je da ovo vreme u kojem nam je ograničeno kretanje i druženje što pre prođe i da se konačno ponovo družim sa svojim čitaocima.
Izvor: ljiljanasarac.com
Ne znam, iskreno. Mislim da sam blagoslovena i da jednostavno imam božiji dar. Svakom novom romanu se dajem bez zadrške, mnogo istražujem, putujem, maštam, ne spavam, plačem, smejem se, i verujem da čitaoci te emocije prepoznaju, kao i trud i rad koji ulažem u svaku knjigu.
Da li vi tražite temu ili ona nađe Vas? Imate li uvek nekoliko „u šteku“, ili…?
Ona nađe mene. Život je nepresušna inspiracija. Nemam „štek“, inspiracija se naprosto desi u trenutku.
Dok sam se spremala za intervju, saznala sam koji ste horoskopski znak. Pročitavši osobine Ovna – da je energičan, buran, nezaustavljiv u onom što nameri, pomislila sam da je dobrim delom to formula vašeg uspeha. Jesam li u pravu? Koliko vas ima u vašim knjigama? Da li pisac treba da ide „do koske“ u svemu što radi? Koliko se vi dajete?
Mnogo me ima u svim mojim knjigama. U podznaku sam Vodolija i mislim da u ovim mojim zrelim godinama preovladavaju osobine tog astrološkog znaka, iako sam zadržala ovnovsku upornost, volju za borbom i smelost za hvatanje u koštac sa izazovima i problemima. Ja se dajem „do koske“ i ne kalkulušem kad pišem. Mislim da je tako jedino ispravno.
Šta vam je najteže u procesu stvaranja, a šta najdraže?
Najteži mi je svršetak. Kada dođem do kraja stvaralačkog procesa, imam uvek osećaj da sam nešto izgubila, da sam se od nekoga rastala, a ti rastanci su uvek bolni. Najdraži mi je period kada pišem, iako ponekad ume da bude baš teško.
Na svim fotografijama sa promocija ste doterani, nasmejani, razdragani. Šta sve pisac može da uradi da prokrči put i otvori vrata svojim delima?
Nisam u privatnom životu uvek doterana i nasmejana, upravo suprotno. Ne znam šta pisac treba da radi, ja naprosto pišem.
Jesu li putovanja počela da spajaju privatno i „službeno“? Krećete li na neke destinacije ciljano da istražujete, ili vas inspiracija na putu ponekad sama „sretne“? Gde želite da otputujete u skorije vreme?
I jedno i drugo. Kada sam pisala „Kofer iz Berlina“, ciljano sam putovala i u Sankt Peterburg i u Berlin. Međutim, tokom boravka na Siciliji, rodila se ideja za knjigu „Nigde nema te“ i to putovanje je samo po sebi bilo inspiracija za roman koji je nastao godinu dana kasnije.
Koji grad, selo, lokalitet u Srbiji su malo poznati, a zaslužuju da se nađu kao mesto radnje u nekom vašem romanu?
Srbija je prelepa zemlja, ima toliko lepih mesta u koja bi se mogla smestiti radnja nekog romana, ali ja sam najviše pisala o mojoj Vojvodini koju neizmerno volim i koju najbolje poznajem.
Čitaoci poslednjih godina uoči leta s nestrpljenjem iščekuju da ih obradujete. Kakve su prve reakcije kada je vaše najnovije delo u pitanju?
Moj deseti roman, „Neki drugi život“ mi je u ovim teškim vremenima u kojima živimo doneo neopisivu radost, jer su prve reakcije čitalaca izuzetno pozitivne i to me čini srećnom. Želja mi je da ovo vreme u kojem nam je ograničeno kretanje i druženje što pre prođe i da se konačno ponovo družim sa svojim čitaocima.
Izvor: ljiljanasarac.com
Autor: Jelena Bačić Alimpić
