Jelena Bačić Alimpić: „Nisam kriva“ u sebi nosi snažnu, motivacionu poruku
Ovo leto Jelena Bačić Alimpić dočekuje sa novim, jedanaestim romanom, pod nazivom „Nisam kriva“. Povodom prethodne knjige, „Neki drugi život“, koja je prva na Laguninoj top-listi bestselera za 2020. godinu, od čitalaca je, ističe, dobila pregršt komentara, pohvala, pitanja, ali i žalbi što im je zbog pandemije bilo uskraćeno druženje. „Ni ove godine neću praviti promociju, ali ću zato u ponedeljak 28. juna, na dan kada se knjiga nađe u knjižarama, čitaocima u SKC Delfi knjižari potpisivati „vruće“ primerke. Ako nas vreme posluži okupićemo se u bašti, kako bismo maksimalno smanjili rizik.“
Postoji li razlog zbog kojeg ste datum objavljivanja vezali za Vidovdan?
To je bila moja želja, jer sam, ma koliko ovo nekome smešno zvučalo, sanjala da će se knjiga naći među čitaocima baš na Vidovdan. Lep je to datum.
Za roman „Nisam kriva“ kažete da je jedan od najangažovanijih. U kom smislu?
Iako je i ova knjiga isključivo plod moje mašte, mislim da šalje snažnu poruku ženama, posebno onima koje su na bilo koji način žrtve zlostavljanja, ali i svim muškarcima, pre svih onima koji poštuju žene. Ova knjiga nema nikakve veze sa onim što se u proteklih pola godine, možda i više, dešavalo u Srbiji – mislim na javne ličnosti koje su obelodanile ili prijavile zlostavljanje, jer sam počela da je pišem mnogo pre. Roman „Nisam kriva“ u sebi nosi snažnu, motivacionu poruku.
Priča se odvija u Americi, a ko su glavne junakinje?
To je, pre svega, dr Hana Rajs, neuropsihijatar i forenzički psihijatar, koja se u privatnom životu bori sa svojim demonima. Dodeljen joj je slučaj Sare Porter, zatvorenice ženskog zatvora u Indijani, koja je osuđena na neverovatnih 110 godina robije. Međutim, zbog manjkavosti dokaza o krivici tokom suđenja, a nakon spektakularnog bega iz zatvora, kada je Sara ponovo uhapšena i utamničena, u Americi je pokrenuta masovna peticija da joj se ponovo sudi. Između ostalog i zbog toga, FBI angažuje dr Rajs da napravi stručnu psihološku i neuropsihijatrijsku ekspertizu Sare Porter. Tada počinju da se otkrivaju neverovatne stvari koje ih naposletku, kada se obe žene nađu pred ponorom života, ujedinjuju u hrabrosti, borbi, veri i upornosti.
„Ne pozajmljujem tuđe živote kako bih napisala priču. U mojim knjigama najviše ima mene“, rekli ste. U kojim segmentima ima Jelene u o ovom romanu?
U svim koje se tiču ženske duše i majčinskih osećanja.
Rečenica iz podnaslova: „To je sudbina nas žena, često nas lažno predstavljaju“, zvuči krajnje lično. Sa kojim sve zabludama ili pogrešnim slikama koje javnost ima o vama ste se suočavali?
Može se i tako tumačiti, ali nije to baš sasvim lična rečenica. Suočavala sam se sa mnogim predrasudama, iskrivljenim slikama o sebi koje su plasirali oni koji me nikada nisu videli, niti sa mnom progovorili ni reč. Znate, nije to bilo lako izdržati. Pa, iako sam sebi govorila da mi je najvažnije mišljenje onih koji me poznaju i vole, ružno je, zlonamerno i svakako vas povredi kada neko širi laži o vama. Ali, nisam ja jedina i nije to samo zbog toga što sam javna ličnost. Verujem da se većina žena sa tim suočila barem jednom u životu.
Da li bi i uz knjigu „Nisam kriva“, kao uz većinu vaših dela, mogla da stoji odrednica: mesto nastanka – Fruška Gora?
Svakako. Tamo sam napisala i ovaj roman; u miru, tišini, uz šapat vetrova i cvrkut ptica.
Kako provodite vreme kada niste udubljeni u pisanje?
Dok sam radila bila sam češće u vikendici nego u Novom Sadu, a sada, pošto mi se ćerka vratila sa studija iz Holandije i ostaje do avgusta, češće ću boraviti u gradu. Kada ne pišem mnogo čitam i, naravno, obavljam svakodnevne, rutinske poslove. Nadam se da ću nadoknaditi vreme koje nisam imala za viđanje sa prijateljicama i konačno otići na kratak, ali definitivno zaslužen odmor.
U prethodnom periodu iz vašeg doma stizale su lepe vesti: ćerka uspešno studira, sin se priprema za svadbu koja će biti na jesen. Osim radosti, ima li mesta za sentimentalne pomisli „kad proleteše godine, pa oni više nisu deca“?
Često to pomislim, ali vreme ne mogu da zaustavim, niti želim to da učinim. Srećna sam što sam doživela da ih gledam ovako uspešne, pametne, lepe i radujem se njihovim uspesima. Svako vreme ima svoje radosti i tuge, ali moram priznati da je bilo manje brige dok su bili mali i pred mojim očima.
Da li je tačno da postoji plan o snimanju televizijskih serija po nekim vašim knjigama?
Tačno je, ali nažalost za sada ne mogu da pričam o tome.
Najavili ste pisanje novog romana. Inspiracija vam, definitivno, ne nedostaje.
Da, planiram da se na jesen, kada prođu sve privatne obaveze koje imam, vratim pisanju. Nadam se da će me inspiracija pratiti, ali ništa više ne planiram daleko unapred.
Posle te dvanaeste, na red će doći i trinaesta knjiga. Jeste li sujeverni?
Ne, nisam sujeverna i mislim da je 13 baš lep broj. (smeh)
Razgovarala: Eva Čubrović
Izvor: Hello
Foto: Milica Stojanac
Postoji li razlog zbog kojeg ste datum objavljivanja vezali za Vidovdan?
To je bila moja želja, jer sam, ma koliko ovo nekome smešno zvučalo, sanjala da će se knjiga naći među čitaocima baš na Vidovdan. Lep je to datum.
Za roman „Nisam kriva“ kažete da je jedan od najangažovanijih. U kom smislu?
Iako je i ova knjiga isključivo plod moje mašte, mislim da šalje snažnu poruku ženama, posebno onima koje su na bilo koji način žrtve zlostavljanja, ali i svim muškarcima, pre svih onima koji poštuju žene. Ova knjiga nema nikakve veze sa onim što se u proteklih pola godine, možda i više, dešavalo u Srbiji – mislim na javne ličnosti koje su obelodanile ili prijavile zlostavljanje, jer sam počela da je pišem mnogo pre. Roman „Nisam kriva“ u sebi nosi snažnu, motivacionu poruku.
Priča se odvija u Americi, a ko su glavne junakinje?
To je, pre svega, dr Hana Rajs, neuropsihijatar i forenzički psihijatar, koja se u privatnom životu bori sa svojim demonima. Dodeljen joj je slučaj Sare Porter, zatvorenice ženskog zatvora u Indijani, koja je osuđena na neverovatnih 110 godina robije. Međutim, zbog manjkavosti dokaza o krivici tokom suđenja, a nakon spektakularnog bega iz zatvora, kada je Sara ponovo uhapšena i utamničena, u Americi je pokrenuta masovna peticija da joj se ponovo sudi. Između ostalog i zbog toga, FBI angažuje dr Rajs da napravi stručnu psihološku i neuropsihijatrijsku ekspertizu Sare Porter. Tada počinju da se otkrivaju neverovatne stvari koje ih naposletku, kada se obe žene nađu pred ponorom života, ujedinjuju u hrabrosti, borbi, veri i upornosti.
„Ne pozajmljujem tuđe živote kako bih napisala priču. U mojim knjigama najviše ima mene“, rekli ste. U kojim segmentima ima Jelene u o ovom romanu?
U svim koje se tiču ženske duše i majčinskih osećanja.
Rečenica iz podnaslova: „To je sudbina nas žena, često nas lažno predstavljaju“, zvuči krajnje lično. Sa kojim sve zabludama ili pogrešnim slikama koje javnost ima o vama ste se suočavali?
Može se i tako tumačiti, ali nije to baš sasvim lična rečenica. Suočavala sam se sa mnogim predrasudama, iskrivljenim slikama o sebi koje su plasirali oni koji me nikada nisu videli, niti sa mnom progovorili ni reč. Znate, nije to bilo lako izdržati. Pa, iako sam sebi govorila da mi je najvažnije mišljenje onih koji me poznaju i vole, ružno je, zlonamerno i svakako vas povredi kada neko širi laži o vama. Ali, nisam ja jedina i nije to samo zbog toga što sam javna ličnost. Verujem da se većina žena sa tim suočila barem jednom u životu.
Da li bi i uz knjigu „Nisam kriva“, kao uz većinu vaših dela, mogla da stoji odrednica: mesto nastanka – Fruška Gora?
Svakako. Tamo sam napisala i ovaj roman; u miru, tišini, uz šapat vetrova i cvrkut ptica.
Kako provodite vreme kada niste udubljeni u pisanje?
Dok sam radila bila sam češće u vikendici nego u Novom Sadu, a sada, pošto mi se ćerka vratila sa studija iz Holandije i ostaje do avgusta, češće ću boraviti u gradu. Kada ne pišem mnogo čitam i, naravno, obavljam svakodnevne, rutinske poslove. Nadam se da ću nadoknaditi vreme koje nisam imala za viđanje sa prijateljicama i konačno otići na kratak, ali definitivno zaslužen odmor.
U prethodnom periodu iz vašeg doma stizale su lepe vesti: ćerka uspešno studira, sin se priprema za svadbu koja će biti na jesen. Osim radosti, ima li mesta za sentimentalne pomisli „kad proleteše godine, pa oni više nisu deca“?
Često to pomislim, ali vreme ne mogu da zaustavim, niti želim to da učinim. Srećna sam što sam doživela da ih gledam ovako uspešne, pametne, lepe i radujem se njihovim uspesima. Svako vreme ima svoje radosti i tuge, ali moram priznati da je bilo manje brige dok su bili mali i pred mojim očima.
Da li je tačno da postoji plan o snimanju televizijskih serija po nekim vašim knjigama?
Tačno je, ali nažalost za sada ne mogu da pričam o tome.
Najavili ste pisanje novog romana. Inspiracija vam, definitivno, ne nedostaje.
Da, planiram da se na jesen, kada prođu sve privatne obaveze koje imam, vratim pisanju. Nadam se da će me inspiracija pratiti, ali ništa više ne planiram daleko unapred.
Posle te dvanaeste, na red će doći i trinaesta knjiga. Jeste li sujeverni?
Ne, nisam sujeverna i mislim da je 13 baš lep broj. (smeh)
Razgovarala: Eva Čubrović
Izvor: Hello
Foto: Milica Stojanac
Autor: Jelena Bačić Alimpić
