Sve što književnica Jelena Bačić Alimpić napiše osuđeno je na uspeh. Ovih dana priprema se da promoviše novu knjigu i kaže da nikad u životu nije bila tako umorna i iscrpljena. Ipak, snagu joj daje njena Fruška gora i venčanje sina Marka, koje će biti u septembru, kao i poslovni planovi koji su vezani za ogromnu čitanost njenih knjiga.

Novi roman „Nisam kriva“, vaš jedanaesti, čini se drugačiji od ostalih. Ne samo što se radnja zbiva u Americi već je i napetiji od drugih?

Jeste, potpuno je drugačiji, ne samo toponimski već i po dešavanjima. Prvi put pišem roman koji se odvija u sadašnjem vremenu, sa vrlo malo istorijskih elemenata. „Neki drugi život“ je bio više psihološka drama, a ovaj roman je psihološki triler sa elementima drame. I, najvažnije, mislim da je ovo moja najangažovanija knjiga.

Zbog čega?

Zato što je akcenat na ženskoj solidarnosti. Reč je o dve potpuno različite žene, krajnje suprotstavljene i iz različitih sredina. One su junakinje romana. Jedna je okrivljena, zatvorenica Sara Porter, osuđena na 110 godina zatvora. Druga je doktorka Hana Rajs, koju je, nakon peticije zbog presude Sari, Federalni biro poslao da izvrši psihijatrijsku procenu radi ponavljanja istrage slučaja. Njih dve se sreću i upoznaju, najpre su nepoverljive jedna prema drugoj, da bi se tokom istrage koju vodi doktorka Rajs došlo do zapanjujućih otkrića. Na kraju se dve sukobljene žene ujedinjuju kada obema život bude u opasnosti i kada shvate da, samo ako jedna drugoj pruže podršku, mogu da se spasu.

Ovo je zaista i angažovano i aktuelno.

To je poruka svim ženama da ne budu jedna drugoj vučice, kao što smo sklone. Ne treba da zavidimo, osuđujemo, pa i mrzimo. Treba da budemo ujedinjene, jer sve smo mi nečije ćerke, majke, supruge... Ako mi ne pomognemo jedna drugoj, ne znam ko će. Knjiga je namenjena svim ženama, posebno onima koje su doživele bilo koju vrstu zlostavljanja, ali i svim muškarcima koji poštuju žene.

Roman izlazi na Vidovdan. Slučajno ili namerno?

Moja želja. Htela sam da izađe baš na taj dan i tu želju je moj izdavač uvažio. Prosto, sanjala sam i pomislila da tako treba da bude, a tako će i biti. Ne samo zbog kovida već i zbog mog velikog umora i iscrpljenosti, neću praviti promociju, ali ću 28. juna u bašti knjižare Delfi u SKC potpisivati prve, vruće primerke. Ko god bude želeo knjigu sa potpisom, dobiće je.

Umorni ste, devet meseci ste pisali roman.

Strašno sam umorna. Nekako se poklopilo da mi se u već pola godine smenjuju čaša meda i čaša žuči, tako da sam privatno u svom emotivnom rolerkosteru. Ne bih da pričam o ružnim stvarima, ima i lepih. Sin mi se verio, venčava se u septembru, podigao je kredit za stan, ojadio me je (smeh)... Ćerka mi je uspešno završila drugu godinu studija na državnom univerzitetu u Holandiji, ona je ambasador svog fakulteta, sjajan je student. I inače sam pozitivna osoba, ali se trudim da razmišljam samo o dobrim stvarima. One ružne ćemo nekako pregurati.

Sada kada deca napuštaju porodično gnezdo, hoćete li moći da se posvetite stvarima koje ste možda zapostavili zbog brige o porodici?

Nadam se da hoću. U najavi su serije koje bi se radile po nekim mojim knjigama, ali, prema ugovoru, ne smem da kažem koje. To su veliki projekti. Krajem jeseni treba da počnem da pišem novu knjigu, samo da mi bog da zdravlja i snage. Sada mi je važno da ispromovišem roman „Nisam kriva“. Više od godinu dana se nisam družila sa čitaocima, što mi veoma nedostaje. Čeka me i konferencija u Nišu posvećena mojim knjigama. Dobro je, vraćamo se normalnom životu. Znala sam i ranije, ali pandemija mi je samo potvrdila da treba živeti dan za danom i uživati u malim stvarima. Da planiram daleku budućnost, više se ne usuđujem. Znate kako kažu: čovek snuje, bog odlučuje.

Šta je sa trenucima opuštanja? Druženje, šoping, dobra knjiga?

Dobra knjiga i moja vikendica na Fruškoj gori, gde su mi komšiluk samo ptice, gušteri i ostale životinjice. Tamo imam i negujem svoju baštu, gde sadim povrće koje ne prskam i slobodno mogu da kažem da je organsko. Volim da čeprkam po bašti i imam puno cveća. To me opušta, smiruje i u izvesnom smislu je moj beg od stvarnosti. Naravno da volim da se vidim i sa svojim prijateljicama, ali sam imala premalo vremena da im se posvetim. Nadoknadiću.

U noćima na Fruškoj gori dopre li do vas šapat Branka Radičevića, tamo sa Stražilova?

Ah, ja sam đak Karlovačke gimnazije i Branko je uvek u mom srcu. Obožavam celu Frušku goru. Ona je raj, to naše malo brdo u ravnoj Vojvodini. Ja volim i vodu, reku, ali su mi ta visina, ruža vetrova, vazduh, ptičice koje me bude – nenadoknadivi.

Zažalite li ponekad za novinarstvom?

Ne, kunem vam se, nikada. Otkad sam 2013. otišla sa televizije, nijednom nisam pomislila, a kamoli poželela da se vratim. Rado odem na TV gostovanja, volim da vidim svoje kolege, sednem pored one kamere kao da nikad nisam ustala i ništa u meni ne zatitra. To je bio neki drugi život, koji više ne bih volela da živim.

Piše: Ljilja Jorgovanović
Izvor: Kurir/Lena
Foto: Milica Stojanac