Jelica, književnica, blogerka i novinarka, znala je da će morati da ispuni veliku želju svoje, kako ona voli da napiše, Najbolje Drugarice. Knjiga „Naše priče“ je dokaz da njihovim pričama zaista nema kraja.

Dugo se čekalo na nastavak knjige „Priči nikad kraja“, zašto ste izabrali baš ovu godinu da izdate drugi deo?

Za to dugo čekanje ostvarivanja Goričine ideje da napišemo nastavak naše prve knjige „Priči nikad kraja“ smo zapravo „odgovorne“ obe. Više od deset godina smo pisanje nastavka odlagale kao nešto što je i tako tu pod rukom i što ćemo čas posla uraditi. Razlozi su bili svih vrsta, mali, veliki, opravdani, smešni, neopravdani... Tek onda kada Gorice više nije bilo sam shvatila kako nam je vreme procurilo kroz prste, prevarilo nas. Upravo zato sam čvrsto rešila da odradim ono što je trebalo obe da uradimo, zajedno. Za mene je to bila i vrsta duga Najboljoj Drugarici. Ali ni tada stvari nisu išle tako brzo kao što sam to sebi obećala. Pre svega zato što se skoro godinu dana nisam usudila da otvorim njen kompjuter, da pročitam i odaberem priče. Prosto, nisam imala snage za to, baš onako kao što sve to vreme, uostalom kao ni sada, nisam mogla da prihvatim da je više nema.

Ova godina nije izabrana, knjiga je sada izašla jer mi je bilo potrebno vreme da sastavim i samu sebe i rukopis.

Prikupljanje priča za „Naše priče“ je sigurno bio drugačiji ovog puta, kako ste se osećali u ovom procesu? Kako ste se osećali kada ste prelazili kroz njene priče, a kako za svoje, da li Vam je bilo teško da izaberete?

Upravo zbog tog procesa je proces pravljenja knjige i trajao, pre svega zbog toga što mi nikad teže nije bilo da čitam njene kolumne i priče, u kojima se svako malo pominju vreme, situacije, praznici, nedelje, sve ono što smo svakodnevno delile. Sa mojim pričama je bilo lakše, ali njene su za mene bile zaista bolne. Pogotovo jer sam ja sve njene priče, i ove i neobjavljene u knjizi, sve već ranije pročitala, onda kada ih je napisala. Sada je trebalo da ih čitam po drugi put, svesna da ništa više nije isto, da je nema. Onda sam morala da ih čitam i po treći put da bih izabrala one koje će ići u knjigu, ali širi izbor. Za uži i konačni je bilo potrebno još jedno čitanje i tu mi je, na svu sreću pritekla u pomoć urednica knjige, Ivana Misirlić, i zaista velikodušno mi ponudila da ona to uradi. Hvala joj što je znala da imam sve manje snage i sve više tuge. Jasno je da sam sa lektorkom još jednom morala da pročitam konačni rukopis. Nikada mi nijedno „pravljenje“ knjige nije tako teško palo. Knjige su za mene sreća i ljubav, nikada tuga. Sada je bilo drugačije.

Kakav je osećaj podeliti vaše priče sa ljudima sada?

Dobar, ne toliko zato što sam odužila dug u sebi, nego i pre svega zato što sam odradila nešto čemu bi se Gorica zaista obradovala. I zato što znam da su se ovoj knjizi obradovali i svi oni kojima jutra nisu više ista otkako nje nema. Svi oni koji su je voleli i koji je ne zaboravljaju.

Ima više Goričinih priča nego Vaših, tako da je ovo jedna vrsta odavanja poštovanja njoj.

Goričinih priča je više jer mi se činilo da tako treba. Ja sam tu, ja mogu da napišem i objavim svoje priče, ali ona više ne može. Ali je njenih priča i više zbog maločas pomenutih čitalaca i slušalaca, zato što znam da njene priče pomažu svima kojima ona nedostaje.

Dragan Ilić će pričati na promociji, kakve su njegove reakcije na knjigu?

Mislim da je najbolje da na ovo pitanje odgovori Draganče. Ja se izvinjavam na neformalnosti, ali nas troje smo uvek funkcionisali sa tim deminutivom. Ono što mi je Draganče rekao je da je znao da našoj priči zaista nema kraja i da je jako zadovoljan knjigom, ali o njegovim osećanjima je najbolje da on sam priča. Najiskrenije rečeno i za mene je tako bolje, nisam sigurna da imam snage da pričam i o tome, sama sebi sam preteška kada se radi o mojoj Najboljoj Drugarici, o Gorici.

Razgovarala: Sanja Đokić
Izvor: blic.rs