„Svedočanstva“ su objavljena 34 godine nakon što se priča o Fredovici završila u prvoj knjizi. Atvudova kaže da su godinama postojali „mnogi zahtevi za nastavkom“, ali je ona „uvek odbijala“.

„Međutim, kako je vreme odmicalo, umesto da idemo dalje od Galada, krenuli smo ka njemu, posebno u SAD, pa sam iznova sagledala tu situaciju“, rekla je autorka tokom ponoćnog puštanja u prodaju romana u Londonu.

„Odlučila sam da iako ne mogu da nastavim Fredovičinu priču, ipak mogu da pišem o tri druga lika i ispričam priču o početku kraja. Iz 'Sluškinjine priče' znamo da je Galad propao, ne postoji 200 godina kasnije jer imamo simpozijum o tome... Pa, kako je urušen? Kako ovakvi tipovi režima nestaju? Zanimalo me je da to istražim, kao i to kakav je bio život druge generacije.“

Svom izdavaču je poslala sažetak od dva pasusa u februaru 2017. godine. Proslavljena televizijska adaptacija, čije scenarije autorka čita ali tvrdi da nema „nikakvu moć“ nad njima, počela je u aprilu te godine.

„Svedočanstva“ govore o tri lika: dve mlade žene (jedna je odrasla u Galadu, druga je kao dete pobegla u Kanadu) i Tetka Lidija, opasna i nedokučiva figura iz „Sluškinjine priče“, koja otkriva kako je preživela prve dane režima.

Atvudova veruje da njen novi roman „uplivava u razgovore koji se već vode“ o pravnim potezima koji utiču na ženska prava u nekoliko saveznih država Amerike koje su „već u Galadu“.

„Ti ograničavajući zakoni o ženskim telima tvrde da država poseduje vaše telo. Postoji i paralelna situacija koja se tiče muškaraca: država poseduje vaše telo i morate da idete u rat. Ali kada vam to urade, plate vam odeću, smeštaj, hranu, medicinske troškove i daju vam platu“, rekla je duboko ironično Margaret Atvud.

„Na to mogu da im poručim samo da ako žele da na ovaj način regrutuju ženska tela, oni ih teraju da rađaju bebe, prisiljeno rađanje, i za to ništa ne plaćaju. Između ostalog, to je veoma jeftino. Za društvo koje tvrdi da vrednuje slobodu pojedinca, rekla bih im da očigledno ne misle da se te slobode odnose na žene.“

Zatim je nastavila: „Dok se Hladni rat nije zavšrio, SAD su se prodavale kao alternativa za zlo carstvo Hladnog rata. Bila je to zemlja slobode, demokratije, mogućnosti za sve, i samim tim nisu pokazivali svoju mračnu stranu... Kada je neprijatelj nestao, sve što je oduvek bilo tu je moglo da izađe iz ormara na videlo.“

Protestanti širom sveta su usvojili crvene kostime sluškinja u kojima se tiho bore za prava žena, uključujući i demonstracije u Irskoj, Argentini i, prošle godine, u Teksasu kada je veće sačinjeno samo od muškaraca izglasalo zabranu abortusa u junu. Atvudova smatra da su njena dela uvek delovala kao forma građanskog protesta.

„Svedočanstva“ su osvojila Bukerovu nagradu za prošlu godinu, a žiri je ocenio roman kao „divlji i prelep“ koji „govori o nama danas, širom sveta, sa posebnim osvrtom na osudu i moć“. Kada smo joj rekli da je književna rok zvezda, Atvudova se nasmešila:

„S obzirom na to kakve živote su živele rok zvezde, iskreno se nadam da nisam. Još uvek nisam umrla od predoziranja opijatima, još uvek ne, ali imam vremena. Takve stvari mogu da unište nekog sa 35 godina jer gde dalje možete da odete? Ali u mom slučaju, mi nekako znamo odgovor na to pitanje.“

Jednu stvar ipak nije otpisala – da li bi se ikada ponovo vratila u Galad: „Nikad ne recite nikad bilo čemu.“

Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Ministerio de Cultura de la Nación Argentin