Imam strast da ispričam priču. Pripovedanje nije samo deo mog života, nego život ne mogu ni da zamislim bez pripovedanja, kaže za Nova.rs pisac Jovica Aćin.

Aćin dodaje da čak i romani koji su tužni i pripovedaju tragične događaje „pobuđuju izvesno zadovoljstvo“:

„To je zadovoljstvo bez kojeg je čitanje nemoguće. Ono može, između ostalog, poticati od vedrog pripovedanja o nečemu što nije nimalo veselo. Tako vidim ‘Kotao’, tako vidim i svoj nedavni roman „Šibanje“, o kojem se sistematski ćuti i u kojem nam ulični pripovedač, progonjeni beskućnik, govori o mračnim savezima vlasti i zločina.“

Na pitanje nije li to zlatni prah kojim pokušava da u književnost uvede ničeovsko „nad–ja“ kaže:

„Fridrih Niče je vulkanski mislilac, a njegova kritička lava je daleko od toga da je ohlađena. Večito je aktuelan. Čitajte ga i videćete koliko pogađa u bezdan nad koji se naginjemo. On je jedan od likova u mom romanu, ali nije to istorijski lik. Napola je izmišljen. On je lik koji traga za veselošću usred opsednutosti ponorom“, priča književnik.

Jovica Aćin opsesivno tumači i gradi lik poznatog filozofa, tvorca nihilizma, i uvodi ga u svoju literaturu, između ostalog, pišući: „Trag vulkanske ljubičice na listu ‘Vesele nauke’, uprkos tolikim godinama, sačuvao je delikatan miris cveta.“

„Miris izvesnih cvetova traje dugo, njihova mirisna supstanca ne vetri olako. To je miris koji nam dočaravaju književna dela. Književno stvaranje jeste vesela nauka. Za nju uzrok i posledica mogu biti istovremeni. Valjda nema veće čovekove kreativnosti od one koju nalazimo u umetnosti i književnosti. Zamislimo kreativnost kao uzrok. U kreativnosti se već potencijalno i u isti mah nalazi delo kao posledica. Takva kreativnost, verujem, jeste jedini spas za čoveka na litici i nagnutog nad ponor.“

Na našu konstataciju da hladni racio koji obilato koristi, kao da opservira nepouzdanu toplu ljubav, pisac primećuje:

„Otkrili ste odgonetku na zagonetku koju ljubav zameće u naš razum. Barem ste naslutili jednu od odgonetaka. Rekoh, dovela ga je ljubav. Zato ga ona i nagoni da piše, a piše kao da čita sebe i druge. Njegovo pisanje nije drugo nego šaranje. Ostavlja šaru o svojoj ljubavi. Piše svojoj deci, i nama. Kao da nas podseća da život može biti drukčiji nego što nam ga koja god sila kroji i ustrojava.“

Autor u romanu piše: „Strast mora biti i naša odbrana od znanja koje nas hladi. Otuda naši potezi moraju poteći iz mašte, ne iz računice.“ i onda se pitamo može li glavna junakinja Sandra da izazove tu strast ili će je pre Niče zažariti kroz nihilistički „besmisao“ postojanja erupcije vulkana, nadasve kroz kojekakvo istraživanje italijanske oblasti u Mesini, ako ga je ikako bilo tada u njegovoj glavi.

„Romaneskno delo je uvek beskrajno i ograničeno. Ono je poput kosmosa. Strast se pak nalazi u svakome od nas. I onda se dogodi, ili ne dogodi, da bude izazvana. Budi je u nama uvek neko drugi. Kod Ničea nema besmisla. Naprotiv, u njemu je suviše smisla. Glava mu je veća od naše. Njegov takozvani nihilizam je otkrovenje. Ukazuje nam na istinu postojanja koju zaboravljamo ili zabašurujemo“, objašnjava Aćin.

Kad smo kod ovozemaljske strasti, pisac beleži: „Poklonjenu kopiju gusarskog dnevnika počeo sam da prelistavam nekoliko nedelja posle povratka kući, i to manje zbog svoje navodne radoznalosti, a više zbog onog naglog fizičkog krućenja, uz slatku jezu opuštanja, zapravo zbog sećanja na Sandru…“ Na pitanje može li mašta da ogoli, Aćin kaže:

„Naša mašta? Naravno da ume da nas ogoli, jer znatnim delom potiče iz našeg unutrašnjeg prostora kojeg nismo uvek svesni, ali u kojem se skriva istina onog što čovek jeste, istina o sopstvenom identitetu. Svaka rečenica u romanu može da znači hiljadu stvari. Ali, ona je uvek u kontekstu, beočug u lancu pripovedanja. Kako god bilo, onaj ko čita nehotice odlučuje o smislu. Svako u romanu čita svoj roman.“

Odgovor na svet u kojem živimo može da bude, priča Aćin, melanholičan ili gnevan.

„Takav je u svim slovima kojima se pisci služe. Ponekad se čak jedno na drugo kalemi. Kod mene, u ‘Kotlu’, verujem da je to smeša melanholije i gneva. Kao da je u pitanju svojevrsni odgovor na svet ispunjen zlom, odgovor koji žudi za svetom spokoja i ljubavi prema drugima. Biću jasniji, odrastao sam u svetu srpskih bajki, a živim u svetu u kojem su bajke progonjene.“

Iako se roman „Kotao“ našao u užem izboru za Ninovu nagradu, ali nije ušao u finale, Aćin je, s drugim romanom, u najužoj selekciji za „Beogradskog pobednika“ – „Šibanje“. A bio je, do saopštavanja finalnog odabira od pet, jedini pisac s čak dva romana – „Kotlom“ i „Šibanjem“ u užem izboru za nagradu koju 21. januara peti put dodeljuje Biblioteka grada Beograda. Međutim, nagrade mu, priznaje, nisu na umu:

„Kada pišem, ne mislim na bilo kakvu nagradu. Bilo bi ludo da se rukovodim nagradama. Ne verujem da se njima rukovodi koji god pisac. Roman je delo imaginacije u sudaru sa stvarnošću. Zapravo, pisanje kod mene nikad nije vođeno ma kakvom intencijom. Pišem iz strasti da ispričam priču. Pripovedanje nije samo deo mog života, nego život ne mogu ni da zamislim bez pripovedanja“, iskren je književnik.

Naglašava da je svaki dobar roman „već čudo po sebi“:

„Čudo koje neguje čitaočevu imaginaciju deluje lekovito na njegov duh i na njegovu emotivnu stranu, i tako mu pomaže da ne odvraća pogled od istine, čak i ako je ona bolna. Tako vidim ‘Kotao’, tako vidim i roman ‘Šibanje’. Tim povodom, shvatam da čitaoci uvek mogu s pravom da vide neku moju knjigu drukčije od mene. Sad mi padaju na pamet reči koje je urednik Gojko Tešić, a on nikad nije patio od kukavičluka u svojim uvidima, napisao na korici ‘Šibanja’: ‘Trijumf realističke fantazije! O prijateljstvu, ljubavi i zločinima, ova knjiga je izazovno delo romaneskne umetnosti, sa policentričnom pričom o našem bolesnom vremenu u haosu i kosmosu dva đavolska grada, podjednako izmišljenih i realnih’. Navedene Tešićeve reči smatram oštrovidim. Kako god bilo, ‘Kotao’ smatram veselijim od mojih ranijih romana. Zato o njemu mislim kao o opereti, ali koja takođe ne strepi od istine“, zaključuje Jovica Aćin.

Autor: Biljana Dimčić
Izvor: nova.rs