Jovica Aćin: Nismo izmakli zamkama prošlog stoleća
„Ovako ili onako, smatram da je 'Pilot tramvaja' srpsko-francuski roman, štaviše evropski, s obzirom na to da putevi u njemu vode od Galipolja i Mramornog mora, preko Bugarske, Srbije, Albanije, Krfa, do Marselja, pa i krajeva Španije podno Pirineja, čak i Nemačke s njenim koncentracionim logorima. Da, to je svojevrsna mapa Evrope, s veoma istaknutim i opasnim granicama. Ukratko, sve je isto kao i danas.
Radnja romana se odigrava u većem delu 20. veka. Iako smo kalendarski u 21. veku, ipak nismo izmakli iskušenjima i zamkama prošlog stoleća. To je tužno, ali i smešno. Zato u romanu ima i tuge i smeha. Ali najvažnije je da je prožet prijateljstvom, kao gotovo zaboravljenim vidom međuljudskih odnosa. Ovako o svom novom romanu „Pilot tramvaja“ (Laguna), koji opisuje i kao svoj „svojevrsni pozdrav francuskom duhu“, govori Jovica Aćin. Plodni naš pripovedač ističe da se u romanu snaga osećanja meri upravo snagom smrti, i dodaje:
„Ali u knjizi je i toliko istorije, koja počinje s Velikim ratom. I to istorije naše, koja nas i danas, kad se setimo, veoma boli. Pa i ta istorija nije neka gromada pod kojom podležemo. Ona je zapravo mnoštvo malih istorija poput mnoštva niti od kojih je izatkano platno. Na tom platnu se onda ocrtava bolno lice naroda koji prolazi golgotu. Istorija se ostrvljuje na nas, a ljudi koji snažno osećaju, umeju i da tu istoriju stresu sa svojih pleća. Mislim da se to dešava u 'Pilotu tramvaja'“.
Da li odista mislite da je svaka knjiga mamac namenjen samo jednom jedinom čitaocu?
Roman je namenjen mnogim čitaocima, ali samo zato što je namenjen svakom čitaocu zasebno. Ne mislim da je knjiga neki mamac. Čitanje je strast, ponekad blaga, ponekad intenzivna, ali koja nas uvek teši kad se nađemo u životnim nevoljama, i koja nas uči, i koja pothranjuje našu imaginaciju, a bez nje nam nema opstanka.
Radnja romana se odigrava u većem delu 20. veka. Iako smo kalendarski u 21. veku, ipak nismo izmakli iskušenjima i zamkama prošlog stoleća. To je tužno, ali i smešno. Zato u romanu ima i tuge i smeha. Ali najvažnije je da je prožet prijateljstvom, kao gotovo zaboravljenim vidom međuljudskih odnosa. Ovako o svom novom romanu „Pilot tramvaja“ (Laguna), koji opisuje i kao svoj „svojevrsni pozdrav francuskom duhu“, govori Jovica Aćin. Plodni naš pripovedač ističe da se u romanu snaga osećanja meri upravo snagom smrti, i dodaje:
„Ali u knjizi je i toliko istorije, koja počinje s Velikim ratom. I to istorije naše, koja nas i danas, kad se setimo, veoma boli. Pa i ta istorija nije neka gromada pod kojom podležemo. Ona je zapravo mnoštvo malih istorija poput mnoštva niti od kojih je izatkano platno. Na tom platnu se onda ocrtava bolno lice naroda koji prolazi golgotu. Istorija se ostrvljuje na nas, a ljudi koji snažno osećaju, umeju i da tu istoriju stresu sa svojih pleća. Mislim da se to dešava u 'Pilotu tramvaja'“.
Da li odista mislite da je svaka knjiga mamac namenjen samo jednom jedinom čitaocu?
Roman je namenjen mnogim čitaocima, ali samo zato što je namenjen svakom čitaocu zasebno. Ne mislim da je knjiga neki mamac. Čitanje je strast, ponekad blaga, ponekad intenzivna, ali koja nas uvek teši kad se nađemo u životnim nevoljama, i koja nas uči, i koja pothranjuje našu imaginaciju, a bez nje nam nema opstanka.
Šta to „pilotsko“ ostaje pilotu jednog tramvaja, pilotu kome je, kako vaš junak kaže, uskraćeno svako lutanje?
Vozač tramvaja u romanu, Srbin koji je kao dečak izbegao ratno proganjanje i našao se u Francuskoj, nakratko je kao mehaničar radio na automobilskim trkama. Automobilski trkači su tada nazivani pilotima. Zato on sebe smatra pilotom tramvaja. Mada je tramvaj vezan za šine, moj pilot tramvaja je u sebi otkrio sposobnost da pilotira čudesnim letelicama koje šaraju životom. To znači da upoznaje ljude, zbližava se s njima, i odjednom šine nestaju, tramvaj je slobodan i iskustvo tramvajdžije je nesputano, neograničeno. On uspeva da prelazi zacrtane granice. Čak i one koje, recimo, dele kopno od mora. To je kao zaraza, jer osim glavnog junaka, ponešto od takve pilotske prirode odlikuje i druge junake u romanu.
Tek ste se kao zreo i plodan pripovedač „odvažili“ i na romanesknu formu. Smatrate li je sada, posle još jednog romana, ozbiljnijim poduhvatom od priča?
Ni sad ne mogu da zamislim da je roman moguć bez onoga iz čega se rađa kratka priča, koja ponekad iziskuje više umetničkog majstorstva od romana. Neko bi mogao da kaže da je roman samo rasplinuta priča. U stvari, roman je u izvesnom smislu zamisliv kao preplet dve ili više priča. Ostajem odan priči, ali sad, sa romanima, iskušavam njenu dalekosežnu moć preobražaja, pri čemu se, dabome, u podlozi i priča i romana uvek skriva zanemareno, ali prisutno i delotvorno pesništvo. Sve u svemu, nema između priče i romana ičega što bi dopustilo da se o njoj ili njemu govori kao nečem ozbiljnijem od drugog. To je isti poduhvat, a o čijem obliku odlučuje ona vrsta imaginacije koja deluje kad smo pred životnim izborima. Ukratko, nije nemoguće i da dođe do greške u izboru. Ali greška ne bi trebalo da nas sprečava da nastavimo. Ako je roman moja greška, volim tu grešku, baš kao što vredi svaka ljubav, čak i kad završava nesrećno.
NEUGODNE ISTINE
Mnogo puta ste se susretali sa cenzurom i progonima svake vrste. Da li je ona danas perfidnija i sveprisutnija?
U mladosti sam zbog slobode izražavanja bio suđen i osuđivan. Danas je uveliko procvetala tehnologija koja može da posluži kao odlično sredstvo za naše nadziranje. Pretnje našim slobodama su znatno uvećane. Postoji u „Pilotu tramvaja“, u nagoveštaju, u senci nekih kazivanja jednog od onih koji su prošli put muke u povlačenju do Krfa, uvid da cenzura i uz nju proganjanje svoje korene nalazi baš u ratnim okolnostima. U spremnosti da mitologizujemo naše tragično iskustvo, kao da zaboravljamo da sve što se potom rodilo nije bilo samo onakvo kakvim se dičimo nego je bilo i stvari koje će docnije postati deo tehnike vladanja nad narodom. U svakom slučaju, ni kao mlad, a ni dan-danas, ne bojim se da kažem neugodne istine, a da ih prećutkuju, ni junacima mog romana ne pada na pamet.
Autor: Marina Marković
Izvor: Novosti
Vozač tramvaja u romanu, Srbin koji je kao dečak izbegao ratno proganjanje i našao se u Francuskoj, nakratko je kao mehaničar radio na automobilskim trkama. Automobilski trkači su tada nazivani pilotima. Zato on sebe smatra pilotom tramvaja. Mada je tramvaj vezan za šine, moj pilot tramvaja je u sebi otkrio sposobnost da pilotira čudesnim letelicama koje šaraju životom. To znači da upoznaje ljude, zbližava se s njima, i odjednom šine nestaju, tramvaj je slobodan i iskustvo tramvajdžije je nesputano, neograničeno. On uspeva da prelazi zacrtane granice. Čak i one koje, recimo, dele kopno od mora. To je kao zaraza, jer osim glavnog junaka, ponešto od takve pilotske prirode odlikuje i druge junake u romanu.
Tek ste se kao zreo i plodan pripovedač „odvažili“ i na romanesknu formu. Smatrate li je sada, posle još jednog romana, ozbiljnijim poduhvatom od priča?
Ni sad ne mogu da zamislim da je roman moguć bez onoga iz čega se rađa kratka priča, koja ponekad iziskuje više umetničkog majstorstva od romana. Neko bi mogao da kaže da je roman samo rasplinuta priča. U stvari, roman je u izvesnom smislu zamisliv kao preplet dve ili više priča. Ostajem odan priči, ali sad, sa romanima, iskušavam njenu dalekosežnu moć preobražaja, pri čemu se, dabome, u podlozi i priča i romana uvek skriva zanemareno, ali prisutno i delotvorno pesništvo. Sve u svemu, nema između priče i romana ičega što bi dopustilo da se o njoj ili njemu govori kao nečem ozbiljnijem od drugog. To je isti poduhvat, a o čijem obliku odlučuje ona vrsta imaginacije koja deluje kad smo pred životnim izborima. Ukratko, nije nemoguće i da dođe do greške u izboru. Ali greška ne bi trebalo da nas sprečava da nastavimo. Ako je roman moja greška, volim tu grešku, baš kao što vredi svaka ljubav, čak i kad završava nesrećno.
NEUGODNE ISTINE
Mnogo puta ste se susretali sa cenzurom i progonima svake vrste. Da li je ona danas perfidnija i sveprisutnija?
U mladosti sam zbog slobode izražavanja bio suđen i osuđivan. Danas je uveliko procvetala tehnologija koja može da posluži kao odlično sredstvo za naše nadziranje. Pretnje našim slobodama su znatno uvećane. Postoji u „Pilotu tramvaja“, u nagoveštaju, u senci nekih kazivanja jednog od onih koji su prošli put muke u povlačenju do Krfa, uvid da cenzura i uz nju proganjanje svoje korene nalazi baš u ratnim okolnostima. U spremnosti da mitologizujemo naše tragično iskustvo, kao da zaboravljamo da sve što se potom rodilo nije bilo samo onakvo kakvim se dičimo nego je bilo i stvari koje će docnije postati deo tehnike vladanja nad narodom. U svakom slučaju, ni kao mlad, a ni dan-danas, ne bojim se da kažem neugodne istine, a da ih prećutkuju, ni junacima mog romana ne pada na pamet.
Autor: Marina Marković
Izvor: Novosti
Autor: Jovica Aćin
