Za svakog ko iole poznaje prilike u književnostima XXI veka, ime Jurija Hudolina je nezaobilazna referenca. Tim pre što i sam doprinosi dogradnji mostova između naših malih država uredničkim radom u časopisu „Apokalipsa“ i neumornim prevodima savremene književnosti sa srpskog i hrvatskog jezika na slovenački. U regionu, ali i na još nekoliko jezika, prevođeni su i njegovi romani i  zbirke poezije, među kojima se kuriozitetom da je „Plejboj“ proglasio knjigom (2003) godine, ističe knjiga „Govori žena“. Ubedljivo najveći odjek od njegovih dela doživeo je i njegov najprevođeniji i, opšti je utisak, najbolji roman „Pastorak“, za koji nije retko mišljenje da je jedan od najboljih romana i regionalne književnosti XXI veka. Prevodom ove knjige, Laguna upoznaje srpsku književnost sa Hudolinovim radom, a promocija „Pastorka“ održaće se 27. juna u knjižari Delfi u SKC-u.

Živite između hrvatskog dela Istre i u Ljubljani, kakav je bio slučaj i pre tridesetak godina, što ste i opisali u romanu „Pastorak“. Kako gledate na tadašnji život u Hrvatskoj i Sloveniji izpred trideset godina i kako danas?

Imam potpuno zasebnu sliku o tome, čime se u stvari ponosim, jer me je život nagradio time što živim između Italijana, Hrvata i Slovenaca. To su potpuno različite nacije, iako istorija nekako pokušava da utvrdi, redefiniše i prevesla ljude da su Slovenci i Hrvati Sloveni. Nisam sasvim siguran u to, a po činjenicama kako im tokom čitave istorije pran mozak svakako nisam blizak mišljenju, bar što se Slovenaca tiče, da su to čisti Sloveni. Možda u genezi to i jesu, ali i jedni i drugi su bili godinama odnosno vekovima podjarmljeni konjušari različitih većih i jačih naroda. Kao i većina stvari, to ima svoje dobre i loše strane. Dobijanjem zasebnih država, i Slovenci i Hrvati su videli da se poredak sveta ne menja nabolje nego nagore, pa ispada da je bolje biti konjušar bogatom nego gospodar u vlastitoj bedi. Danas su i jedna i druga država na ivici ekonomskog i socijalnog statusa, što je bio slučaj i tokom većeg dela istorije pa se to i ne primećuje odmah i na prvu loptu. Najviše sam naučio od Italijana, oni su me naučili hedonizmu i to jako cenim i kod sebe i kod italijanske škole, a Slovenci su me naučili patnji, dok su me Hrvati naučili da radim, što je u suštini paradoksalno i zanimljivo. Od svakog sam uzeo ponešto, što je zapisano i u „Pastorku“ i što če pažljiviji čitaoci lako uočiti.

Roman „Pastorak“ jeste i priča o raspadu Jugoslavije. Kakav imate odnos prema tome?

Godine 1991. već sam bio u Ljubljani, a 1990. sam se doselio iz Pule, gde sam živeo s očuhom i majkom. Jugoslavija je za mene bila ništa drugo do veštačka tvorevina potpuno različitih naroda i narodnosti koji imaju jako malo toga zajedničkog, a sav Balkan je samo geografsko povezan i blizu i gluposti su pričati nešto o bratstvu i jedinstvu tih naroda i narodnosti, zbog toga su bili konflikti tako snažni. No tu bismo već prešli u pitanje istorije, a istorija se menja iz godine u godinu. „Pastorak“ je, naravno, i roman o raspadu Jugoslavije, tad sam bio u najosetljivijim godinama i postajao sam zrela osoba, brinuo jesam sam za sebe. Ali mislim da je baš primitivizam tog raspada neke na silu stvorene zemlje meni dao osećaj za književnu estetiku i stil, kojim sam hteo da nakitim sav taj primitivizam. Ne znam koliko sam u tome uspeo, no čini mi se da se barem po reakcijama čitalaca čuje odjek, da ima nešto u tome, i kritičari kažu da je knjiga i stilski uspela.

Roman se u stvari čita kao duhovita ali i potresna autobiografija Benjamina Zakrajšeka, tačnije onih njegovih godina kada je iz dečaka sazrevao u mladića. Koliko ima autobiografskog u njegovoj životnoj priči koju sem selidbi i rada od malih nogu u Istri, krase i razvod roditelja i dalji porodični problemi, do konačne odluke da li da se vrati u Ljubljanu ili ostane u Hrvatskoj?

Moglo bi se reći da sam u romanima i inače najmanje sedamdeset odsto autobiografski pisac. Verovato zbog istorije svog života pišem najviše o vlastitom životu, koji je najviše vremena trčao po Puli i Ljubljani, no i po drugim gradovima celog sveta. U životu sam dosta putovao i više vremena provodio u različitim evropskim i svetskim zemljama, što daje pisanju neku drugu dimenziju, čoveka otvara, a s distancom prema rodnoj zemlji razbija i mitove o tome. Pisati o vlastitom životu na kraju krajeva je najveća privilegija, jer takvo pisanje sadrži i druge psihološke elemente, koji nisu spojeni s književnošću i čoveku pomažu da preživi u ovom opakom, divljem i, na kraju krajeva, sujetnom svetu, gde je umetnost potpuno marginalizovana i ima visoku vrednost kod retkih uticajnih pojedinaca, koji nisu iz njenog miljea.

Po svemu je jasno, da igram najviše baš na kartu autobiografskog u pisanju i to je glavni točak mog književnog izražavanja, iako nije sve u potpunosti svedeno samo na tu kartu. Ima u mom pisanju, pa tako i u „Pastorku“, i dosta drugih, metafikcionalnih zahvata.

Kao svetski putnik, kakav gajite odnos prema prevodu i objavljivanju knjiga u inostranstvu?

Kad je čovek mlad i još unekoliko naivan u poslu, onda bi samo nabrajao gde i ko ga je preveo. Tada se ponosi samo prevodom ili bilo kakvim literarnim nastupom u inostranstvu. No, s godinama i iskustvom objavljivanja napolju brzo postaje jasno koliko težak je taj put. Loš prevod je lošiji nego ništa i često mi se dešavalo i to, ali negde ne možeš sebi da pomogneš kad ne razumeš ni reči prevoda. Prevodi, objavljivanja, putovanja i nastupi po inostranstvu su odličan posao, ali samo pod uslovom ako je prevod najbolji mogući. Inače nema smisla. U jezicima gde nemam pojma mogu na preporuku da odaberem samo najboljeg prevodioca, drugo. Tako sam postupio i s albanskim izdanjem „Pastorka“, koji je u stvari izveo jedini prevodilac sa slovenačkog na albanski, Nikole Berišaj. Imam tu knjigu, ali ne razumem ni reči. U takvim slučajevima, sve mogu da mi kažu kritičari i naročito čitaoci te je za mene prevod zapravo suvenir i lepa uspomena.