Juval Noa Harari o kovidu 19: „Najveća opasnost nije sam virus“
Kriza može da bude preloman trenutak u razvoju društva. Kojim putem ćemo krenuti? Profesor Juval Noa Harari, čija je kompanija donarala milion dolara Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, objašnjava kako će odluke o kovidu koje donosimo danas menjati našu budućnost.
Nalazimo se usred globalne pandemije. Šta vas najviše brine po pitanju promena koje se dešavaju u svetu?
Mislim da najveću opasnost ne predstavlja sam virus. Čovečanstvo poseduje sve naučno znanje i tehnološke alate da pobedi virus. Stvaran veliki problem predstavljaju naši lični unutrašnji demoni, naša mržnja, pohlepa i neznanje. Bojim se da ljudi na krizu ne reaguju kroz globalnu solidarnost, već kroz mržnju, osuđujući druge zemlje, svaljujući krivicu na etničke i religiozne manjine.
Ali nadam se da ćemo uspeti da razvijemo saosećajnost umesto mržnje, da postupamo solidarno, čime ćemo izgraditi velikodušnost da pomognemo drugima. I da ćemo uspeti da razvijemo sposobnost da vidimo istinu i prestanemo da verujemo u sve te teorije zavere. Ako to postignemo, nemam ni najmanju sumnju da ćemo prevazići ovu krizu.
Kako ste sami rekli, nalazimo se pred izborom između totalitarnog nadzora i građanskog osnaživanja. Ako ne budemo pažljivi, epidemija lako može da ostane upisana u istoriju nadzora. Kako mi sami možemo da budemo pažljivi po pitanju nečega što je van naše kontrole?
Nije potpuno van naše kontrole, bar ne u demokratskim društvima. Glasate za određene političare i stranke koje donose zakone. Znači ipak imate neku vrstu kontrole nad političkim sistemom. Čak i da ne postoje izbori, političari i dalje reaguju na javni pritisak.
Ako je javnost preplašena i želi da jak vođa preuzme upravljanje, onda to olakšava put diktatorima da urade upravo to – preuzmu stvari u svoje ruke. S druge strane, ako se narod suprotstavlja političaru koji je otišao predaleko, onda možemo da sprečimo opasne stvari da se događaju.
Kako da znam kome ili čemu da verujem?
Prvenstveno zato što posedujete nekakvo iskustvo. Ako imate političare koji su vas lagali prethodnih nekoliko godina, onda imate manje razloga da im verujete u ovim okolnostima. Drugo – možete da postavljate pitanja o teorijama koje vam ljudi govore. Ako vam neko priča o teoriji zavere kako je i zašto došlo do širanje virusa korona, pitajte ga šta je to virus i kako dolazi do oboljenja. Ako osoba ne zna odgovor, što znači da nema osnovno naučno znanje, onda nemojte verovati u bilo šta što ta osoba ima da vam kaže o epidemiji. Ne morate da imate doktorat iz biologije. Ali da biste razumeli ove stvari, neophodno je da imate osnovno naučno znanje.
Prethodnih godina smo videli kako mnogi populistički političari napadaju nauku i govore da su naučnici elita koja je odvojena od ostatka naroda, da su klimatske promene prevara – u to ne treba verovati. A u ovom kriznom periodu primetili smo da ljudi veruju nauci više nego bilo čemu drugom.
Nadam se da ćemo to zapamtiti i kada se kriza završi. Da će nam biti važno da učenicima obezbedimo dobro obrazovanje o virusima i teoriji evolicije. I takođe da kada nas naučnici upozoravaju na stvari koje su van epidemije, poput klimatskih promena ili ekološkog sunovrata, shvatimo njihova upozorenja sa istom ozbiljnošću sa kojom smo to činili tokom ove krize.
Mnoge zemlje uvode digitalne mehanizme nadzora kako bi sprečile širenje virusa. Kako se ti mehanizmi mogu kontrolisati?
Kada god povećavate nadzor građana, to ide pod ruku sa povećanjem nadzora vlasti. Tokom krize, vlade troše novac poput vode. SAD oko 2 triliona dolara. Nemačka na stotine milijardi evra. Kao građanin, želim da znam ko donosi te odluke i gde taj novac ide. Da li ga koriste za spašavanje velikih korporacije koje su bile u problemu i pre pandemije zbog loših odluka njihovog menadžmenta? Ili se novac daje kao pomoć malim poslodavcima, restoranima i prodavnicama?
Ako vlada toliko insistira na nadzoru, on mora da postoji u oba pravca. A ako vlada govori kako je to previše komplikovano i da ne mogu tek tako da prikažu finansijske transakcije, onda im uzvratite sa: „Ne, nije previše komplikovano. Na isti način na koji stvarate sisteme nadzora da vidite gde ja idem svakog dana, trebalo bi da bude jednostavno da stvorite sistem koji pokazuje šta radite sa novcem koji potiče od mog poreza.“
To funkcioniše kada se moć distribuira i nije u rukama jednog čoveka.
Upravo tako. Jedna od ideja sa kojima se eksperimentiše kada je u pitanju kontakt sa osobom koja je pozitivna na virus je da vam informacija bude preneta na telefon, da dobijete obaveštenje da ste u blizini nekoga ko ima kovid 19. Ali nijedan centralni autoritet ne sakuplja te informacije niti prati svakoga.
Potencijalni sistemi nadzora idu korak dalje – predstavljaju ono što nazivate „potkožni nadzor“. Kako to možemo da kontrolišemo?
Sa time moramo da budemo veoma, veoma pažljivi. Spoljni nadzor se odnosi na ono što radimo u spoljnom svetu – gde idemo, sa kim se srećemo, šta gledamo na televiziji ili koje sajtove posećujemo na internetu. Potkožni nadzor služi za nadgledanje onoga što se odvija unutar tela. Počinje od temperature, ali može da prati i krvni pritisak, otkucaje srca pa i moždane aktivnosti. A kada bi se to jednom izvelo, znali bismo o ljudima daleko, daleko više nego ikada u istoriji.
To bi moglo da uspostavi totalitarni režim kakav do sad nikada nije postojao. Ako znate šta čitam ili gledam na televiziji, to vam daje određenu ideju o mom umetničkom ukusu, političkim pogledima i ličnosti. Ali je to znanje ograničeno. Sada zamislite da zapravo možete da nadzirete moju telesnu temperaturu ili krvni pritisak dok čitam novinski članak ili gledam određeni program. Tada biste znali i šta osećam u svakom trenutku. To bi lako dovelo do stvaranja distopijskih totalitarnih režima.
Ali to možemo da sprečimo. A da bismo to uradili, svi moramo da shvatimo da opasnost postoji i da budemo pažljivi po pitanju toga šta dozvoljavamo da se dogodi.
Da li ste zbog ove krize izmenili pogled na sliku o čoveku u 21. veku?
To još uvek ne znamo jer sve zavisi od odluka koje sada donosimo. Opasnost od stvaranja klase beskorisnih je sve veća zbog trenutke ekonomske krize. Vidimo povećanje automatizacije, roboti i računari zamenjuju ljude tokom krize jer su ljudi zaključani u kućama zbog mogućnosti da se zaraze – roboti ne mogu da se razbole. Možda ćemo biti svedoci toga da će mnoge kompanije odlučiti da svoju prozvodnju vrate kući umesto da im fabrike budu raštrkane po svetu. Tako da je, zbog automatizacije i deglobalizacije, posebno u zemljama u razvoju koje se oslanjaju na jeftinu radnu snagu, odjednom došlo do stvaranja beskorisne klase ljudi koji su izgubili poslove.
Isto može da se dogodi i sa bogatim zemljama. Ova kriza je dovela do ogromnih promena na tržištu rada. Ljudi rade od kuće, onlajn. Ako ne budemo pažljivi, to može da dovede do kraha u organizaciji poslovanja u određenim industrijskim sektorima. Sve to može da se promeni, reč je o političkim odlukama. Kao što vlade pomažu određene industrije i korporacije, mogu i da postave uslove o zaštiti prava svojih radnika. Dakle, sve se svodi na odluke koje donosimo.
Šta će budući istoričari reći o ovom trenutku?
Mislim da će budući istoričari ovde videti prelomnu tačku 21. veka. Ali na koju stranu ćemo otići zavisi od naših odluka. Ništa nije neizbežno.
Izvor: dw.com
Prevod: Dragan Matković
Mislim da najveću opasnost ne predstavlja sam virus. Čovečanstvo poseduje sve naučno znanje i tehnološke alate da pobedi virus. Stvaran veliki problem predstavljaju naši lični unutrašnji demoni, naša mržnja, pohlepa i neznanje. Bojim se da ljudi na krizu ne reaguju kroz globalnu solidarnost, već kroz mržnju, osuđujući druge zemlje, svaljujući krivicu na etničke i religiozne manjine.
Ali nadam se da ćemo uspeti da razvijemo saosećajnost umesto mržnje, da postupamo solidarno, čime ćemo izgraditi velikodušnost da pomognemo drugima. I da ćemo uspeti da razvijemo sposobnost da vidimo istinu i prestanemo da verujemo u sve te teorije zavere. Ako to postignemo, nemam ni najmanju sumnju da ćemo prevazići ovu krizu.
Kako ste sami rekli, nalazimo se pred izborom između totalitarnog nadzora i građanskog osnaživanja. Ako ne budemo pažljivi, epidemija lako može da ostane upisana u istoriju nadzora. Kako mi sami možemo da budemo pažljivi po pitanju nečega što je van naše kontrole?
Nije potpuno van naše kontrole, bar ne u demokratskim društvima. Glasate za određene političare i stranke koje donose zakone. Znači ipak imate neku vrstu kontrole nad političkim sistemom. Čak i da ne postoje izbori, političari i dalje reaguju na javni pritisak.
Ako je javnost preplašena i želi da jak vođa preuzme upravljanje, onda to olakšava put diktatorima da urade upravo to – preuzmu stvari u svoje ruke. S druge strane, ako se narod suprotstavlja političaru koji je otišao predaleko, onda možemo da sprečimo opasne stvari da se događaju.
Kako da znam kome ili čemu da verujem?
Prvenstveno zato što posedujete nekakvo iskustvo. Ako imate političare koji su vas lagali prethodnih nekoliko godina, onda imate manje razloga da im verujete u ovim okolnostima. Drugo – možete da postavljate pitanja o teorijama koje vam ljudi govore. Ako vam neko priča o teoriji zavere kako je i zašto došlo do širanje virusa korona, pitajte ga šta je to virus i kako dolazi do oboljenja. Ako osoba ne zna odgovor, što znači da nema osnovno naučno znanje, onda nemojte verovati u bilo šta što ta osoba ima da vam kaže o epidemiji. Ne morate da imate doktorat iz biologije. Ali da biste razumeli ove stvari, neophodno je da imate osnovno naučno znanje.
Prethodnih godina smo videli kako mnogi populistički političari napadaju nauku i govore da su naučnici elita koja je odvojena od ostatka naroda, da su klimatske promene prevara – u to ne treba verovati. A u ovom kriznom periodu primetili smo da ljudi veruju nauci više nego bilo čemu drugom.
Nadam se da ćemo to zapamtiti i kada se kriza završi. Da će nam biti važno da učenicima obezbedimo dobro obrazovanje o virusima i teoriji evolicije. I takođe da kada nas naučnici upozoravaju na stvari koje su van epidemije, poput klimatskih promena ili ekološkog sunovrata, shvatimo njihova upozorenja sa istom ozbiljnošću sa kojom smo to činili tokom ove krize.
Mnoge zemlje uvode digitalne mehanizme nadzora kako bi sprečile širenje virusa. Kako se ti mehanizmi mogu kontrolisati?
Kada god povećavate nadzor građana, to ide pod ruku sa povećanjem nadzora vlasti. Tokom krize, vlade troše novac poput vode. SAD oko 2 triliona dolara. Nemačka na stotine milijardi evra. Kao građanin, želim da znam ko donosi te odluke i gde taj novac ide. Da li ga koriste za spašavanje velikih korporacije koje su bile u problemu i pre pandemije zbog loših odluka njihovog menadžmenta? Ili se novac daje kao pomoć malim poslodavcima, restoranima i prodavnicama?
Ako vlada toliko insistira na nadzoru, on mora da postoji u oba pravca. A ako vlada govori kako je to previše komplikovano i da ne mogu tek tako da prikažu finansijske transakcije, onda im uzvratite sa: „Ne, nije previše komplikovano. Na isti način na koji stvarate sisteme nadzora da vidite gde ja idem svakog dana, trebalo bi da bude jednostavno da stvorite sistem koji pokazuje šta radite sa novcem koji potiče od mog poreza.“
To funkcioniše kada se moć distribuira i nije u rukama jednog čoveka.
Upravo tako. Jedna od ideja sa kojima se eksperimentiše kada je u pitanju kontakt sa osobom koja je pozitivna na virus je da vam informacija bude preneta na telefon, da dobijete obaveštenje da ste u blizini nekoga ko ima kovid 19. Ali nijedan centralni autoritet ne sakuplja te informacije niti prati svakoga.
Potencijalni sistemi nadzora idu korak dalje – predstavljaju ono što nazivate „potkožni nadzor“. Kako to možemo da kontrolišemo?
Sa time moramo da budemo veoma, veoma pažljivi. Spoljni nadzor se odnosi na ono što radimo u spoljnom svetu – gde idemo, sa kim se srećemo, šta gledamo na televiziji ili koje sajtove posećujemo na internetu. Potkožni nadzor služi za nadgledanje onoga što se odvija unutar tela. Počinje od temperature, ali može da prati i krvni pritisak, otkucaje srca pa i moždane aktivnosti. A kada bi se to jednom izvelo, znali bismo o ljudima daleko, daleko više nego ikada u istoriji.
To bi moglo da uspostavi totalitarni režim kakav do sad nikada nije postojao. Ako znate šta čitam ili gledam na televiziji, to vam daje određenu ideju o mom umetničkom ukusu, političkim pogledima i ličnosti. Ali je to znanje ograničeno. Sada zamislite da zapravo možete da nadzirete moju telesnu temperaturu ili krvni pritisak dok čitam novinski članak ili gledam određeni program. Tada biste znali i šta osećam u svakom trenutku. To bi lako dovelo do stvaranja distopijskih totalitarnih režima.
Ali to možemo da sprečimo. A da bismo to uradili, svi moramo da shvatimo da opasnost postoji i da budemo pažljivi po pitanju toga šta dozvoljavamo da se dogodi.
Da li ste zbog ove krize izmenili pogled na sliku o čoveku u 21. veku?
To još uvek ne znamo jer sve zavisi od odluka koje sada donosimo. Opasnost od stvaranja klase beskorisnih je sve veća zbog trenutke ekonomske krize. Vidimo povećanje automatizacije, roboti i računari zamenjuju ljude tokom krize jer su ljudi zaključani u kućama zbog mogućnosti da se zaraze – roboti ne mogu da se razbole. Možda ćemo biti svedoci toga da će mnoge kompanije odlučiti da svoju prozvodnju vrate kući umesto da im fabrike budu raštrkane po svetu. Tako da je, zbog automatizacije i deglobalizacije, posebno u zemljama u razvoju koje se oslanjaju na jeftinu radnu snagu, odjednom došlo do stvaranja beskorisne klase ljudi koji su izgubili poslove.
Isto može da se dogodi i sa bogatim zemljama. Ova kriza je dovela do ogromnih promena na tržištu rada. Ljudi rade od kuće, onlajn. Ako ne budemo pažljivi, to može da dovede do kraha u organizaciji poslovanja u određenim industrijskim sektorima. Sve to može da se promeni, reč je o političkim odlukama. Kao što vlade pomažu određene industrije i korporacije, mogu i da postave uslove o zaštiti prava svojih radnika. Dakle, sve se svodi na odluke koje donosimo.
Šta će budući istoričari reći o ovom trenutku?
Mislim da će budući istoričari ovde videti prelomnu tačku 21. veka. Ali na koju stranu ćemo otići zavisi od naših odluka. Ništa nije neizbežno.
Izvor: dw.com
Prevod: Dragan Matković
Autor: Juval Noa Harari
