K. Dž. Doerti o nastanku romana „Tajna vatra“
Bivša reporterka o zločinima i istraživačka novinarka K. Dž. Doerti autorka je međunarodnog bestseler serijala Noćna škola. Danas razgovaramo o novom serijalu – Alhemičarske hronike.
Napisali ste „Tajnu vatru“ u saradnji sa francuskom autorkom Karinom Rozenfeld. Kako ste došle na tu ideju?
Karina i ja imamo istog izdavača u Francuskoj, i često smo na francuskim sajmovima knjiga sedele jedna pored druge i satima potpisivale knjige. Usred celog tog ludila uspele smo da se bolje upoznamo tokom pauza za kafu i ručak. Razgovarale smo o svemu onome o čemu pisci inače razgovaraju – o našem izdavaču, našim životima, snovima ili o onome o čemu smo želele da pišemo. I upravo tokom jednog od tih razgovora došle smo na ideju – skoro kao u šali – da zajedno napišemo knjigu. Naši stilovi i čitalačka publika su prilično slični. Htela sam da napišem knjigu o magiji – ali da ne bude o vešticama. Karina je želela da piše o drevnim verovanjima u modernom svetu. Te dve ideje se odlično uklapaju. U tom trenutku to je delovalo samo kao puko maštanje. A onda mi je Karina poslala jedno poglavlje – i tako je sve krenulo.
Kako ste se osećali kada vam je Karina poslala to prvo poglavlje?
Prvo sam pomislila: „Uf, da li ćemo se zaista upustiti u ovo?“, zato što je ideja o zajedničkom pisanju prilično zastrašujuća. Onda sam ga pročitala. I to je ono poglavlje kojim počinje „Tajna vatre“: dečaku koji se nalazi na krovu, sa pištoljem uperenim u leđa, naređeno je da skoči. I on skače. Pada sa petog sprata. Zatim ustaje i odlazi. Odmah mi se svidelo. Saša je toliko buntovan i upečatljiv da sam morala da saznam nešto više o njemu. Odgovorila sam Karini: „Hajde da napišemo ovu knjigu.“
Karina je prvo pisala poglavlja o Saši, tinejdžeru u Parizu, dok ste vi pisali poglavlja o Tejlor, devojčici u Engleskoj. Šta vam je bilo najzanimljivije u tom procesu?
Podsetilo me je na društvenu igru Exquisite Corpse koju sam igrala sa prijateljima u Americi. To je igra u kojoj svako od učesnika napiše jednu rečenicu, ne znajući šta ostali pišu, a onda sve te rečenice spajate i dobijete totalno ludu priču. Naš rad je u početku podsećao na ovu igru jer nismo imale sinopsis obe smo pisale bez utvrđenih pravila. Bilo je vrlo uzbudljivo. Nisam znala šta će Karina napisati, tako da sam svako naredno poglavlje doživljavala kao mali poklon. U isti mah smo čitale i pisale knjigu. Mislim da nas je to ohrabrilo. Više smo rizikovale sa likovima i sa zapletom. Pustile smo da se sve razvija organski. Tek negde na polovini, kako je priča postajala složenija, napisale smo sinopsis.
Napisali ste „Tajnu vatru“ u saradnji sa francuskom autorkom Karinom Rozenfeld. Kako ste došle na tu ideju?
Karina i ja imamo istog izdavača u Francuskoj, i često smo na francuskim sajmovima knjiga sedele jedna pored druge i satima potpisivale knjige. Usred celog tog ludila uspele smo da se bolje upoznamo tokom pauza za kafu i ručak. Razgovarale smo o svemu onome o čemu pisci inače razgovaraju – o našem izdavaču, našim životima, snovima ili o onome o čemu smo želele da pišemo. I upravo tokom jednog od tih razgovora došle smo na ideju – skoro kao u šali – da zajedno napišemo knjigu. Naši stilovi i čitalačka publika su prilično slični. Htela sam da napišem knjigu o magiji – ali da ne bude o vešticama. Karina je želela da piše o drevnim verovanjima u modernom svetu. Te dve ideje se odlično uklapaju. U tom trenutku to je delovalo samo kao puko maštanje. A onda mi je Karina poslala jedno poglavlje – i tako je sve krenulo.
Kako ste se osećali kada vam je Karina poslala to prvo poglavlje?
Prvo sam pomislila: „Uf, da li ćemo se zaista upustiti u ovo?“, zato što je ideja o zajedničkom pisanju prilično zastrašujuća. Onda sam ga pročitala. I to je ono poglavlje kojim počinje „Tajna vatre“: dečaku koji se nalazi na krovu, sa pištoljem uperenim u leđa, naređeno je da skoči. I on skače. Pada sa petog sprata. Zatim ustaje i odlazi. Odmah mi se svidelo. Saša je toliko buntovan i upečatljiv da sam morala da saznam nešto više o njemu. Odgovorila sam Karini: „Hajde da napišemo ovu knjigu.“
Karina je prvo pisala poglavlja o Saši, tinejdžeru u Parizu, dok ste vi pisali poglavlja o Tejlor, devojčici u Engleskoj. Šta vam je bilo najzanimljivije u tom procesu?
Podsetilo me je na društvenu igru Exquisite Corpse koju sam igrala sa prijateljima u Americi. To je igra u kojoj svako od učesnika napiše jednu rečenicu, ne znajući šta ostali pišu, a onda sve te rečenice spajate i dobijete totalno ludu priču. Naš rad je u početku podsećao na ovu igru jer nismo imale sinopsis obe smo pisale bez utvrđenih pravila. Bilo je vrlo uzbudljivo. Nisam znala šta će Karina napisati, tako da sam svako naredno poglavlje doživljavala kao mali poklon. U isti mah smo čitale i pisale knjigu. Mislim da nas je to ohrabrilo. Više smo rizikovale sa likovima i sa zapletom. Pustile smo da se sve razvija organski. Tek negde na polovini, kako je priča postajala složenija, napisale smo sinopsis.
Šta je bio najveći izazov?
Najteže je bilo zadržati priču na pravom putu – sa dve ruke na kormilu, brod je lako mogao da počne da se vrti u krug. Kako smo obe bile svesne te opasnosti, budno smo kontrolisale jedna drugu. Najlepše u čitavoj stvari je to što je ova priča plod dve mašte, pa smo knjigu prozvale „knjiga dva mozga“. Ako bi jedna od nas negde zapela, druga bi smišljala kako da prebrodimo prepreku. Uvek smo bile tu jedna za drugu.
Dva glavna lika se susreću negde na polovini knjige. Kako napisale te deonice?
Znale smo da sledi trenutak u kojem će se likovi sresti, pa smo smislile sistem u kome bih ja napisala dva poglavlja – iz perspektive koja je u tom trenutku odgovarala priči – a onda bi Karina uradila isto. Zatim bismo jedna drugoj uređivale poglavlja, fokusirajući se svaka na svog junaka, kako bismo ujednačile tekst. U početku je bilo nezgodno, ali smo s vremenom naučile kako da se sa tim izborimo. Karina me je zadirkivala jer je u mom delu teksta Saša stalno izgovarao dve francuske psovke koje su mi u tom trenutku jedine bile poznate. Rekla bi: „U francuskom jeziku postoji mnogo više psovki od putain i merde!“
Koji elementi priče su vam se najviše dopali?
Svideo mi se sam svet alhemičara. Osmišljavanje Sent Vilfreda – škole u Oksfordu u kojoj se alhemija izučava od četrnaestog veka – bilo je apsolutno magično iskustvo. Oldrič, Luiza i ceo njihov svet nauke sa malim nagoveštajem natprirodnog su mi veoma privlačni. Volela bih da pohađam Sent Vilfred i učim zajedno sa njima! Želim da pomeram molekule svojim mozgom. To mi se najviše dopalo. A izmeštanje Tejlor iz njenog čvrsto strukturiranog života i prebacivanje u ovaj ludi opasan svet mi je bilo baš zabavno.
Šta se Karini najviše dopalo u ovom projektu?
Zasigurno znam da je Karinin omiljeni deo našeg zajedničkog rada bilo to što piše na engleskom jeziku, jer se poigravala rečima na jeziku koji joj nije maternji. I izgradila je Sašin lik vrlo pedantno. Još na početku mi je rekla da ga veoma jasno vidi. Verujem da je uživala u razvijanju karaktera tog junaka.
Da li biste preporučili drugim autorima da napišu knjigu na ovaj način?
Mislim da zajedničko pisanje nije za svakoga. To zahteva strpljenje, spremnost na saradnju i kompromis. Pisci beletristike nisu baš poznati kao ljudi koji vole kompromise! Većina nas pažljivo bira svaku reč koja će se pojaviti na stranici. Nije lako prepustiti kormilo nekom drugom. Ali ako izaberete pravog saradnika, to može da bude prilično neverovatno iskustvo.
Autor: Andrea Ris
Izvor: booksforkeeps.co.uk
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: Jamie Drew
Najteže je bilo zadržati priču na pravom putu – sa dve ruke na kormilu, brod je lako mogao da počne da se vrti u krug. Kako smo obe bile svesne te opasnosti, budno smo kontrolisale jedna drugu. Najlepše u čitavoj stvari je to što je ova priča plod dve mašte, pa smo knjigu prozvale „knjiga dva mozga“. Ako bi jedna od nas negde zapela, druga bi smišljala kako da prebrodimo prepreku. Uvek smo bile tu jedna za drugu.
Dva glavna lika se susreću negde na polovini knjige. Kako napisale te deonice?
Znale smo da sledi trenutak u kojem će se likovi sresti, pa smo smislile sistem u kome bih ja napisala dva poglavlja – iz perspektive koja je u tom trenutku odgovarala priči – a onda bi Karina uradila isto. Zatim bismo jedna drugoj uređivale poglavlja, fokusirajući se svaka na svog junaka, kako bismo ujednačile tekst. U početku je bilo nezgodno, ali smo s vremenom naučile kako da se sa tim izborimo. Karina me je zadirkivala jer je u mom delu teksta Saša stalno izgovarao dve francuske psovke koje su mi u tom trenutku jedine bile poznate. Rekla bi: „U francuskom jeziku postoji mnogo više psovki od putain i merde!“
Koji elementi priče su vam se najviše dopali?
Svideo mi se sam svet alhemičara. Osmišljavanje Sent Vilfreda – škole u Oksfordu u kojoj se alhemija izučava od četrnaestog veka – bilo je apsolutno magično iskustvo. Oldrič, Luiza i ceo njihov svet nauke sa malim nagoveštajem natprirodnog su mi veoma privlačni. Volela bih da pohađam Sent Vilfred i učim zajedno sa njima! Želim da pomeram molekule svojim mozgom. To mi se najviše dopalo. A izmeštanje Tejlor iz njenog čvrsto strukturiranog života i prebacivanje u ovaj ludi opasan svet mi je bilo baš zabavno.
Šta se Karini najviše dopalo u ovom projektu?
Zasigurno znam da je Karinin omiljeni deo našeg zajedničkog rada bilo to što piše na engleskom jeziku, jer se poigravala rečima na jeziku koji joj nije maternji. I izgradila je Sašin lik vrlo pedantno. Još na početku mi je rekla da ga veoma jasno vidi. Verujem da je uživala u razvijanju karaktera tog junaka.
Da li biste preporučili drugim autorima da napišu knjigu na ovaj način?
Mislim da zajedničko pisanje nije za svakoga. To zahteva strpljenje, spremnost na saradnju i kompromis. Pisci beletristike nisu baš poznati kao ljudi koji vole kompromise! Većina nas pažljivo bira svaku reč koja će se pojaviti na stranici. Nije lako prepustiti kormilo nekom drugom. Ali ako izaberete pravog saradnika, to može da bude prilično neverovatno iskustvo.
Autor: Andrea Ris
Izvor: booksforkeeps.co.uk
Prevod: Kristijan Vekonj
Foto: Jamie Drew
Autor: K. Dž. Doerti
