Tarina urnebesna ispovedna proza u knjizi „Kupi sebi te proklete ljiljane“ govori o procesu prevaspitavanja sopstvene ličnosti i usavršavanju „umeća ljubavi prema sebi“. U vreme kada je Tara bila u srednjim dvadesetim, bila je zvezda u usponu, na funkciji direktora popularne TV emisije. Međutim, ispod tog plašta slave i uspeha, krila se hronično anksionzna i haotična osoba, sklona lečenju na na svoju ruku.

Kroz jednostavne dnevne rituale, Tara je transformisala svoj um, telo i odnose sa drugim ljudima i nada se da će njeni metodi pomoći i drugima.

Kako se osećate zbog toga što ste izdali knjigu u jeku globalne pandemije?

I inače je teško lansirati knjigu, a još je teže to uraditi usred pandemije. Mogla bih da padnem u depresiju i da budem utučena zbog svih promocija knjige koje smo morali da otkažemo ili...istina jeste da sam napisala ovu knjigu zato što sam smatrala da je to moja misija. Koliko god smešno zvučalo, osetila sam da jeste. Razlog mog postojanja na zemlji je da pomognem drugim ljudima da se osećaju manje usamljeno.

Iz te perspektive, današnja situacija, koju lako možemo oceniti kao deprimirajuću, izgleda mi ovako: „Biću tu za druge. Proširuje se spektar uticaja  ove knjige.“  Zato što apsolutno moramo voditi računa o sebi. U periodima krize, ukoliko smo sljomljeni i sagoreli i ako ne vodimo računa o sebi, nećemo biti u stanju da pomognemo drugima oko nas. Tako da je sada izuzetno važno da ljudi to ozbiljno shvate i počnu da brinu o sebi.

Kako tačno izgleda briga o sebi?

Knjiga govori o praktičnim, uobičajenim promenama koje možete uneti u svoj život. One velike, korenite promene me užasno plaše, tako da ih zato i ne preporučujem. Ali ideja o navikama i rutinama, i kako rituali grade stabilnost prilično je primenljiva. Lako je naći opravdanje za to što ste sada, u ovoj situaciji, naglo prestali sa nekom svojom zdravom rutinom, poput jutarnjeg vežbanja ili pisanja liste zahvalnosti zato što ste ostali budni do kasno u noć gledajući Netflix u pokušaju da ubijete vreme. Isto tako se možete držati tih veoma korisnih rituala, brinući o sebi upravo dok traje kriza.

Pišem dosta o vežbanju, što čini samu osnovu. Mada ne mislim da svi shvataju tu poruku – da vežbanje, što je naučno dokazano a u to sam se uverila i iz ličnog iskutva, znatno ublažava anksioznost. Kad mi se zatvorila teretana zbog pandemije, bila sam očajna jer vežbanje za mene predstavlja ključni ritual brige o sebi.

A onda sam se sabrala i setila da mogu i sama da vežbam u stanu, slušam Misi Eliot i radim kardio vežbe 40 minuta. Ili da se penjem uz stepenice u svojoj zgradi.  Osnovna teza knjige glasi:: vi imate moć da preoblikujete stvari. Vi odlučujete, „Da li je ovo potpuni očaj i haos i užas, ili mogu nešto da naučim iz ove situacije? I da li možete da sačuvate neke od svojih navika?“

Da, naravno, ovo je kriza. Ali to ne znači da treba da očajavamo i mislimo da je sve crno.

Možemo takođe da smislimo i nove rituale. Ja imam sedmogodišnju ćerku koja je sada kod kuće, i primećujem da mi kao roditelji možemo da osmislimo nove rituale prilagođene ovoj situaciji.

Naravno. Moja situacija je drugačija. Mnogi su mi se žalili kako im je teško da rade od kue jer su im deca tu, ili da nemaju dovoljno prostora za sebe. Ja im tada kažem da sam potpuno sama, da nemam ni porodicu niti partnera. Tako da sam morala da smislim rituale da se povežem sa ljudima, i da se podsećam da niko nije sam u svom osećaju da „ovo prokleto smara“. Nezavisno od vaših okolnosti – potpuna porodica, sami, stari – svi preživljavamo isti košmar. To je zajednička patnja i prekid uobičajenog života koji nam se svima dešava.

Čini mi se da je veoma važno da nađemo načine da budemo u kontaktu tokom ovog perioda.

Apsolutno. Mislim da je važno da takođe prepoznamo, kada kažemo: „Unaprediću ovo u svom životu kada budem imala vremena“, ili „Kada se organizujem, kada budem imala dovoljno novca... Počeću da vežbam, ili da radim na tome da ne kritikujem sve oko sebe... kada budem imala vremena.“ E pa pogodite šta? Sada imamo vremena.

Možete na ovu situaciju da gledate kao na potpunu katastrofu i remećenje vašeg života ili da je sagledate kao realnost. „Pa, kako ja mogu da izvučem korist iz ove situacije za sebe i za svoje okruženje?“ Mislim da ću ja ovo vreme da iskoristim radeći na ideji za moju drugu knjigu. Sada imam vremena, tako da, zašto da ne?

Kako uspevaš da usaglasiš posao sa punim radnim vremenom i pisanje knjige?

Zapravo, imam dve odvojene karijere i posmatram ih kao autonomiju crkve i države. Tako da se ujutru, pre nego što krenem na posao, bukvalno posadim za sto i podesim tajmer na sat vremena. Nema Tvitera, Fejsbuka, nema Amazona, nema ničega. Samo pisanje. Onda odem da vežbam, premostim zupčanik u svojoj glavi, i nakon toga idem na posao.

Tako da je to moj proces pisanja, zato što bi mi bilo previše ako bih probala da žongliram posao i pisanje zajedno. Zato sam ih podelila na dva odvojena segmenta.

Zvuči vrlo konstruktivno.

Da, bilo je. Bukvalno sam podešavala tajmer na sat vremena, i kada vreme istekne, bila sam slobodna da ustanem od stola. Mada ja nisam jutarnji tip osobe. Morala sam da prevarim sebe da mogu da funkcioišem ujutru da bih napisala knjigu. To je bio jedini način. Onda sam, kako bi dan odmicao, primećivala kako sam sve umornija, sve usporenija. Nikada nisam mogla da pišem posle posla. Ne znam ni šta bih rekla posle završenog poslovnog dana. Obično sam veoma umorna.

I onda bih vikendom, subotom pre podne, a nekad i duže, samo pisala. A nedelju sam rezervisala bila isključivo za odmor.

Kako si to „prevarila“ sebe? Šta ti je bio mamac?

Mamac je bila knjiga. Nije bilo drugog načina. Kad god sam htela da odustanem, podsetila bih sebe da me niko nije terao da je napišpem. Nije baš da su me izdavači jurili da to uradim. Tako da je mamac bila knjiga. I kada sam to tako postavila, više nije bilo nedoumice.

Takođe sam organizovala sebi radni kutak u stanu, nešto što sam usvojila iz knjige Džulije Kameron „Put umetnika“, koja mi je veoma značajna. Ona puno priča o disciplini, razlici između discipline i entuzijazma. Mnogo ljudi me je pohvalilo zbog discipline, ali ja pre mislim da je u pitanju bio moj entuzijazam. To me je pokretalo, da budem iskrena.  

Šta se promenilo otkad si napisala knjigu? Da li si shvatila nešto što možda nisi znala na početku samog procesa?

Da, ovo će zvučati blesavo, ali je istina. Pa, mislila sam da će mi knjiga promeniti život u materijalnom smislu. Na primer, da ću upoznati nove ljude i da će se možda otvori nova poslovna mogućnost. I to je tačno. Ali nisam očekivala da će knjiga promeiti moj život iz osnova. Mislila sam da sam se obračunala sa svojom prošlošću, da je to kraj. A sada shvatam da je to samo početak. I to je šokantno. U procesu sam preispitivanja svojih odnosa i načina na koji živim. Zato što poruka knjige, koja mi se činila tako jasna, nije čak ni meni do kraja bila jasna, sve dok nisam završila knjigu. Dok se nije našla na policama i dok ljudi nisu počeli da pričaju o njoj. Tako da mi se život potpuno promenio. Uvidela sam da imam još mnogo toga da uradim i da knjiga nije kraj. To je bio samo početak, koliko god smešno zvučalo.

Izvor: spiritofstory.com
Prevod: Marija Gruevska