Na mnogo načina Eduar Luj je samo još jedan milenijalac koji piše o sebi, ali je takođe i neko čija su samoispitivanja dotakla živac nacije. Njegov prvi roman „Gotovo je sa Edijem Belgelom“ je autobiografski prikaz života mladića koji odrasta kao siromašni homoseksualac na severu Francuske. Objavljena 2014. godine, ova knjiga napravila je od Eduara književnu senzaciju u njegovoj dvadeset prvoj godini.

U političkom trenutku definisanom besom populista u Francuskoj 2017, Eduar Luj je sa 25 postao i glasnogovornik radničke klase u Francuskoj. Tražio je osvetu u ime stanovništva za koje tvrdi da je napušteno i pokušavao da pokrene revoluciju klasne svesnosti u zemlji koja predstavlja jednu od država Evrope koja se najviše ponosi blagostanjem.

„Siromašni su trpeli političko nasilje u doba tačerizma, a svedoci smo da se i danas ponovo javlja“, dok Donald Tramp i Emanuel Makron drže predsedničke palice, rekao je u intervjuu izjednačavajući francuske i američke lidere na način koji je danas popularan u francuskoj levici.

Luj se ustremio na Makrona i kompletan francuski politički establišment u svojoj novoj knjizi „Qui a tué mon pere“ („Ko je ubio mog oca“). Njegov otac nije mrtav, ali je vodio život prepun izazova – nakon nesreće 2000. godine morao je da prestane da radi u fabrici i postao je čistač ulica u gradu udaljenom 60 kilometara od njegovog doma. U naslovu knjige nema upitnika jer Luj smatra da se ni ne postavlja pitanje ko je kriv za fizičku bol siromaštva.

Predsednik Žak Širak je, piše Eduar Luj, uništio stomak njegovog oca jer su sredinom dvehiljaditih porasle cene određenih lekova za varenje koji su ocu bili potrebni. Predsednik Nikola Sarkozi slomio je očeva leđa jer je smanjio socijalne beneficije što je nateralo Lujovog oca da se vrati na posao. A Makron je uzeo ocu hranu iz usta jer je smanjio socijalnu pomoć za najsiromašnije na svega pet eura mesečno.

„Istorija vašeg tela je istorija ovih imena koja su se smenjivala u njegovom uništavanju“, napisao je na jednom mestu u knjizi. Luj redovno preuzima na sebe odgovornost da objasni zašto je toliko pripadnika radničke klase glasalo za populiste poput Marin Le Pen u Francuskoj i Trampa u Sjedinjenim Američkim Državama. Dok sedimo u kafeu, objašnjava nam da ljudi poput njegovog oca koji podržavaju desnicu i antiimigracione frakcije ne treba da budu okrivljeni za neprijatne stavove koje zagovaraju.

„Ljudi tragaju za diskursima kako bi objasnili sopstvenu patnju“, rekao je. „Ako je moj otac rasista, za to je kriv Emanuel Makron, kriv je Fransoa Holand, kriv je Manuel Vols, kriv je Sarkozi.“

Lujev rad je često povezivan sa „Hillbilly Elegy“, bestseler memoarom Dž. D. Vensa iz 2016. godine, u kome istražuje jaz između rodne Apalačije i priobalne američke elite. Ali Luj odbija ovo poređenje tvrdeći da se Vens preusko fokusirao na belce u radničkoj klasi i ignorisao složenu realnost savremenog siromaštva.

„Kada imate pokrete poput ’Crni životi su važni’, pokrete za prava homseksualaca, ne možete govoriti o siromaštvu kao što se to radilo pedesetih godina prošlog veka“, kaže autor. „Moramo biti svesni promena koje su se dogodile i promeniti sliku, viziju i teoriju koje će obuhvatiti realnosti koje su isplivale.“

Luj veruje u „intersekcionalnost“ – svojstvo ljudskoga identiteta da se sastoji od međusobno povezanih kategorija identiteta (roda, pola, rase, klase, seksualne orijentacije – koliko god one bile različite).

Ali neki članovi ovih grupa nisu baš oduševljeni time što ih predvodi dvadesetpetogodišnji belac. Feministički kritičari su posebno prevrtali očima, a Lujovi pogledi na pokret #MeToo teško da će mu obezbediti saveznike među njima.

U svojoj drugoj knjizi „Istorija nasilja“ govorio je o tome kako ga je seksualno napao alžirski imigrant koji je na kraju odslužio kaznu zatvora od 11 meseci. Ali kako kaže, on se protivi impulsu momentalnog kažnjavanja jer na nasilje nikada ne treba odgovarati još većim nasiljem. Zatvori, kako kaže, često učine stvari još gorim. „Ne kažem da ne treba ništa uraditi. Uopšte to ne govorim. Samo smatram da sigurno postoje načini drugačiji od toga da se telo smesti u kavez.“

U Francuskoj – gde država zvanično ne priznaje kategorije rase, etničke pripadnosti ili religije – intersekcionalnost je mnogo kontroverznija ideja nego recimo u Britaniji ili Sjedinjenim Državama. Ljudi poput Luja koji su se usudili da se pobune protiv nasilja i diskriminacije koje država podstiče često su ućutkivani i odbacivani kao „radikalni“.

Zapravo, francuski mediji su preneli 2017. kako je predsedničko osoblje Jelisejske palate pročitalo roman „Ko je ubio mog oca“ kako bi se povezali sa Makronovim kritičarima.

Luj nije oklevao da odgovori na vest da je u predsedničkoj palati pročitana njegova knjiga. Tvitovao je: „@EmmanuelMacron, moja knjiga je protiv svega što vi jeste i radite. Uzdržite se od korišćenja mog imena kako biste sakrili nasilje koje podstičete i sprovodite. Pišem da bih vas posramio. Pišem kako bih dao oružje onima koji se bore protiv vas.“

Autor: Džejms Mekoli, 2017.
Izvor: washingtonpost.com
Prevod: Dragan Matković