Pisac Vladimir Kecmanović, iako se neretko nađe „u kontri“ u odnosu na opšteprihvaćene „autoritete“ ili javno mnjenje, nesporno je vrlo čitan i nagrađivan, a dela su mu prevođena, izvođena, ekranizovana... Poslednja u tom nizu je adaptacija njegovog romana „Osama“, predstava sa podnaslovom „Kasaba u Njujorku“ u režiji Darka Bajića, nedavno premijerno sa velikim uspehom izvedena u Zvezdara teatru.

O radu na ovoj predstavi, iz kog se dobrovoljno „isključio“, autor literarnog predloška kaže:

„Zamisao o predstavi potekla je od jednog mladog reditelja koji je bio vrlo zagrejan da je radi, u Zvezdara teatru su se načelno složili sa njegovom idejom da na tu scenu postavi 'Osamu' u formi duodrame, dok sam ja preuzeo na sebe da nađem glumce. No nisam uspeo da pronađem glumce koji bi te uloge mogli da iznesu, reditelj je u međuvremenu pobegao iz priče, a ja sam saopštio ljudima iz 'Zvezdare' da kapituliram, te da oni rade predstavu onako kako hoće i misle da bi trebalo - a ja se do kraja u taj rad neću mešati. I ostao sam dosledan u tome - prvi put sam pogledao predstavu onda kada je prvi put izvedena u celini. Bio sam potpuno oduševljen, kako dramatizacijom Koste Peševskog tako i režijom Darka Bajića, a iznad svega glumcima koji su briljantni. Predstavu sada igra šestoro glumaca, što je svakako bolji izbor pre svega za publiku, kojoj duodrama ne bi mogla biti podjednako atraktivna. Duško Kovačević je već na početku rada na predstavi rekao da 'Osama' može da se postavi i kao monodrama ali i da se adaptira u scenario za TV seriju, a ovo bi bila nekakva kompromisna varijanta između te dve krajnosti.

Roman je ispisan vrlo ekstremnim jezikom, egzotičnim bosanskim idiomom - kako je u predstavi rešen taj „problem“ - adaptacije samog jezika?

Jezik u ovoj knjizi je do te mere radikalan da predstavu na njoj zasnovanu verovatno ni u Sarajevu ne bi izveli baš tako, na originalnom jeziku. Nemoguće je i da ovi glumci, koji nemaju veze sa Bosnom, govore besprekoran „bosanski“, ali ono što je bitno jeste da njihov govor u predstavi ostavlja upravo utisak „bosanskog“. Posebno bih istakao Ivu Ilinčić, glumicu rođenu nakon što se rat u Bosni dogodio, a govori tako da zvuči kao ženska iz BiH s kraja osamdesetih godina.

I inače ste skloni potpunom, dakle i jezičkom „uranjanju“ u likove i perspektivu svojih junaka; nasuprot tom „radikalnom bosanskom“ u „Osami“, „Sibir“ ste recimo ispisali u nekakvom tvrdom beogradskom, uličnom žargonu?

Kada pišem, to radim potpuno „iz lika“, pa i „progovaram“ baš onako kako ti moji likovi govore. Samo je „Feliks“ pisan nekim standardnim književnim jezikom, „Osama“ tim izrazito bosanskim idiomom, „Top“ je tu podjednako radikalan... Lično, smatram ipak da sam sa romanom „Sibir“ otišao najdalje i da je ono što sam sa njim uradio najinovativnije u tom jezičkom smislu - to u stvari nije ni beogradski žargon već jezik ovih novih, mladih generacija, jezik sveden do besmisla. No to većina kao da nije shvatila, mnogi bliski mi ljudi i znalci stekli su utisak da sam „Sibir“ pisao olako, „neozbiljno“...

Šta kao pisac iz Bosne i Hercegovine, koji podjednako dobro piše koristeći beogradski žargon i jezik bosanske kasabe, mislite o Deklaraciji o zajedničkom jeziku koja evo i posle godinu dana uzburkava strasti?

Čitava ta „akcija“ sa Deklaracijom je besmislena, jezik nije stvar koju je moguće ili potrebno proglašavati ni zajedničkom niti odvojenom... On jeste zajednički objektivno, mi u Srbiji, Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, govorimo istim jezikom i za to nam nije potrebna deklaracija - koja može biti reakcija na politička silovanja devedesetih, kada je jezik dobio različita imena. No kada bi neko hteo da jezik proglasi zajedničkim, što on svakako jeste, onda bi taj neko morao i da ga imenuje odnosno nazove njegovim imenom a ne da izvodi nekakvu akrobatiku sa imenovanjem jezika. U lingvističkom smislu, taj naš zajednički jezik je srpski, premda je u doba Broza zarad nekakvog političkog kompromisa, koji takođe sa lingvistikom nije imao nikakve veze - forsirano ime srpskohrvatski. Da sad postoji inicijativa da se on ponovo tako nazove, ja bih bio protiv te inicijative. Međutim, takva inicijativa ne postoji jer se sa njom ne bi složili ni Hrvati ni Bošnjaci ni Crnogorci, a ne bi trebalo da se slože ni Srbi. Ako jezik kojim govore Austrijanci može da se zove nemački i jezik kojim govore Amerikanci - engleskim, onda i srpski može da se zove - srpskim jezikom. Ako neki među onima koji govore srpski, ne žele to - to je njihovo pravo, jer svaki čovek ima pravo da pravi gluposti sve dok time ne ugrožava druge.

Koje odgovore, ili makar koja pitanja, nudi „Osama“ - roman koji ste pisali svesni političke nekorektnosti svoje poente, iz dubokog nepristajanja na tumačenje islama iz kolonijalističke, nehumane i netačne vizure?

U mom radu na „Osami“ susrela su se dva motiva. Najpre, ideja koja me je dugo opsedala, a tiče se traženja odgovora na pitanje kako bi Andrićeva „Prokleta avlija“ izgledala u današnjem vremenu. Drugi motiv bi, u najkraćem, bio traganje za odgovorom na pitanje: šta dovodi ljude do stanja da izvrše ritualno samoubistvo i pobiju sve oko sebe? Tu je naravno moguće doći do mnogih odgovora, a jedan se svakako tiče hipokrizije Zapada i nasilja koje taj Zapad decenijama sistematski sprovodi nad teritorijama i ljudima na Bliskom istoku. Ne mislim naravno da je odgovor koji daje radikalni islam ispravan, ali Zapad bi morao da se pozabavi tim problemom daleko ozbiljnije, sa mnogo više empatije i humanosti. Drugi odgovor bi se mogao naći u opštoj bezidejnosti savremenog sveta - ne postoji aktivna ideja koja nije potrošena, koja bi mogla da okupi i pokrene ljude i da okonča sveopšte beznađe. U čovekovoj je prirodi da traga za smislom i traži odgovore, a tog smisla i tih odgovora nema oko nas...

Autor: Marina Mirković
Izvor: novosti.rs