Ketrin Mej: Vreme je za više iskrenosti
Iako je zima daleko iza nas, knjiga Ketrin Mej „Zima u nama“ ne bira godišnje doba. Ponekad nam život izmakne iz ruku: nenadani događaji poput iznenadne bolesti, smrti voljene osobe, rastanka ili gubitka posla teško nas pogode, toliko da nas sasvim poremete, da nas „zamrznu“. Takva razdoblja izopštenosti iz uobičajenog toka života usamljenička su i neočekivana.
U dirljivoj ličnoj ispovesti, prožetoj pričama iz književnosti, mitologije i sveta prirode, autorka nas poziva da promenimo način na koji se odnosimo prema teškim periodima u životu, pripovedajući o moći odmaranja i usporavanja koja donosi preobražaj. Ona se ne bori protiv tuge, već je svesno prihvata i otkriva da predah i povlačenje iz svakodnevice neguju naše biće, pronalazi radost u tihoj lepoti zime i ohrabrenje u shvatanju života kao cikličnog, a ne linearnog kretanja.
Nešto se promenilo u svetu, nešto se promenilo oko nas. Ne samo svojom voljom pristali smo na stalnu žurbu. Najmanje vremena ostaje za nas same, za osluškivanje poruka koje nam telo šalje... A Vaša knjiga nam poručuje da usporimo. Koliko je važno da to učinimo?
Od vitalnog značaja je iz više razloga. Užurbani stil života utiče na naše mentalno i fizičko zdravlje, a takođe povlači i kida šavove koji drže naše društvo. Ne možemo da se istinski povežemo jedni s drugima i gubimo kontakt sa svojom intuicijom. U suštini, ne možemo dalje ovako i ne smemo dozvoliti da se tempo još više ubrzava.
Koliko je ovo užurbano vreme u kome gotovo da za prirodu nema mesta naklonjeno našim potrebama da „odzimujemo“? Možemo li i kako to sebi priuštiti?
Na to pitanje postoje dva odgovora! S jedne strane, treba da pronađemo načine da stvorimo malo slobodnog vremena – na primer, nekih obaveza da se rešimo. Koje navike da promenimo da bismo imali više vremena? Bez čega možemo da živimo kako bismo napravili više prostora za odmor i razmišljanje? Ali trebalo bi da počnemo da se bavimo ovim i na većem društvenom nivou. Odmor i sposobnost da preživimo kada smo bolesni – politička su pitanja na mnogo načina. Moramo da počnemo da pričamo o ovome kao društvo i da se zapitamo kako da postupimo ispravno prema ljudima kada su u najranjivijim trenucima.
Kada se oglušimo o signale, život nas na teži način natera da usporimo kada se pojavi bolest ili drugi životni stres. Koliko smo pripremljeni za teškoće u životu?
Mnogi od nas vole da se pretvaraju da teška vremena neće doći – verujemo da možemo sve da uradimo kako treba i da tako izbegnemo patnju. Nažalost, život ne funkcioniše tako, i nije ni približno fer kao što mislimo. Na kraju krajeva, živimo u dubokoj neizvesnosti i kada propadnemo kroz pukotine, važno je da shvatimo da to nije neuspeh. To je samo deo života, to je normalno.
Kada se dese događaji koji nas poljuljaju ili kada, kako pišete u knjizi, „propadnemo kroz pukotine u metežu svakodnevice u Negde Drugde“, takav događaj je veliki šok za sistem... i unosi strah. Da li je to strah od smrti?
Najveći je strah od smrti, ali se podjednako plašimo i izopštenosti, nesposobnosti za rad, finansijske nesigurnosti i da će nas voljeni odbaciti. Većinu vremena nismo ni svesni svojih strahova, ali oni postaju realni i veliki u određenim periodima naših života.
Da li je potrebno da češće pričamo o smrti kako bismo više cenili život?
Definitivno! Ali ne nužno na morbidan ili melanholičan način. Neophodno je da prepoznajemo smrt kao normalan deo ljudskog životnog ciklusa. Odrasli smo u vremenu kad se veruje da nikada nećemo umreti i da se smrt može pobediti. Ovo ne samo da nas čini uplašenim već je i brutalno prema onima koji tuguju jer se ne osećaju da pripadaju ovom modernom narativu društva. Vreme je za više iskrenosti. Život je kratak. Moramo učiniti sve da bismo ga proživeli srećno i dali mu smisao.
U dirljivoj ličnoj ispovesti, prožetoj pričama iz književnosti, mitologije i sveta prirode, autorka nas poziva da promenimo način na koji se odnosimo prema teškim periodima u životu, pripovedajući o moći odmaranja i usporavanja koja donosi preobražaj. Ona se ne bori protiv tuge, već je svesno prihvata i otkriva da predah i povlačenje iz svakodnevice neguju naše biće, pronalazi radost u tihoj lepoti zime i ohrabrenje u shvatanju života kao cikličnog, a ne linearnog kretanja.
Nešto se promenilo u svetu, nešto se promenilo oko nas. Ne samo svojom voljom pristali smo na stalnu žurbu. Najmanje vremena ostaje za nas same, za osluškivanje poruka koje nam telo šalje... A Vaša knjiga nam poručuje da usporimo. Koliko je važno da to učinimo?
Od vitalnog značaja je iz više razloga. Užurbani stil života utiče na naše mentalno i fizičko zdravlje, a takođe povlači i kida šavove koji drže naše društvo. Ne možemo da se istinski povežemo jedni s drugima i gubimo kontakt sa svojom intuicijom. U suštini, ne možemo dalje ovako i ne smemo dozvoliti da se tempo još više ubrzava.
Koliko je ovo užurbano vreme u kome gotovo da za prirodu nema mesta naklonjeno našim potrebama da „odzimujemo“? Možemo li i kako to sebi priuštiti?
Na to pitanje postoje dva odgovora! S jedne strane, treba da pronađemo načine da stvorimo malo slobodnog vremena – na primer, nekih obaveza da se rešimo. Koje navike da promenimo da bismo imali više vremena? Bez čega možemo da živimo kako bismo napravili više prostora za odmor i razmišljanje? Ali trebalo bi da počnemo da se bavimo ovim i na većem društvenom nivou. Odmor i sposobnost da preživimo kada smo bolesni – politička su pitanja na mnogo načina. Moramo da počnemo da pričamo o ovome kao društvo i da se zapitamo kako da postupimo ispravno prema ljudima kada su u najranjivijim trenucima.
Kada se oglušimo o signale, život nas na teži način natera da usporimo kada se pojavi bolest ili drugi životni stres. Koliko smo pripremljeni za teškoće u životu?
Mnogi od nas vole da se pretvaraju da teška vremena neće doći – verujemo da možemo sve da uradimo kako treba i da tako izbegnemo patnju. Nažalost, život ne funkcioniše tako, i nije ni približno fer kao što mislimo. Na kraju krajeva, živimo u dubokoj neizvesnosti i kada propadnemo kroz pukotine, važno je da shvatimo da to nije neuspeh. To je samo deo života, to je normalno.
Kada se dese događaji koji nas poljuljaju ili kada, kako pišete u knjizi, „propadnemo kroz pukotine u metežu svakodnevice u Negde Drugde“, takav događaj je veliki šok za sistem... i unosi strah. Da li je to strah od smrti?
Najveći je strah od smrti, ali se podjednako plašimo i izopštenosti, nesposobnosti za rad, finansijske nesigurnosti i da će nas voljeni odbaciti. Većinu vremena nismo ni svesni svojih strahova, ali oni postaju realni i veliki u određenim periodima naših života.
Da li je potrebno da češće pričamo o smrti kako bismo više cenili život?
Definitivno! Ali ne nužno na morbidan ili melanholičan način. Neophodno je da prepoznajemo smrt kao normalan deo ljudskog životnog ciklusa. Odrasli smo u vremenu kad se veruje da nikada nećemo umreti i da se smrt može pobediti. Ovo ne samo da nas čini uplašenim već je i brutalno prema onima koji tuguju jer se ne osećaju da pripadaju ovom modernom narativu društva. Vreme je za više iskrenosti. Život je kratak. Moramo učiniti sve da bismo ga proživeli srećno i dali mu smisao.
U svojoj knjizi sa mnogo privrženosti pričate o prirodi od koje se savremeni čovek udaljio. Koje mesto treba da zauzme priroda u našim životima?
Priroda je poveznica sa onim što je stvarno. S godinama mi je postalo važno da što više izlazim napolje, da primetim vreme, godišnja doba i dužinu dana. Toliko se promena događa tokom godine i sve one prođu da ih praktično i ne primetimo. Volim mnoge tekovine savremenog života, ali vreme je da se ponovo povežemo sa svetom oko sebe i da se posmatramo kao deo prirode. Međutim, to ne znači da svi treba da idemo na surove planinske staze! Dovoljno je samo ponekad otvoriti prozor.
Zimu u nama treba prihvatiti i posvetiti joj se. Ipak, koja je to nit za koju treba da se uhvatimo i koja nas vodi kroz zimu? Vera, nada, pozitivno iščekivanje?
Ponekad je previše tražiti da imamo veru ili nadu. Zima nas vodi u osnove preživljavanja – ponekad je to samo jedan korak za drugim. Treba da verujemo da sve naše zime imaju narativni luk: početak, sredinu i kraj. One nam donose niz emocija koje treba da osetimo i to ponekad može biti veoma neprijatno. Ali borba protiv toga – pokušaj da odložimo naše zime ili se pretvaramo da se ne dešavaju – samo pogoršava situaciju. Moramo dozvoliti sebi da preživimo naše zime i pustimo nadu da dođe kada bude spremna. To je bogato ljudsko iskustvo iz kojeg uvek izlazimo sa vrednom mudrošću koju treba da prenesemo.
Važna spoznaja koju ističete u knjizi je da je život ciklično, a ne linearno kretanje. Da li nam ona donosi utehu i poručuje da se loši periodi događaju i prolaze?
Tako je. Priroda nam ilustruje da životinje i biljke žive u ciklusima, a velika je zabluda misliti da kao ljudska bića živimo drugačije. Cikličan život ne znači da se svaki put vraćamo na potpuno isto mesto. Ulazimo u novi ciklus stariji, mudriji i sa dubljim razumevanjem kako svet funkcioniše. Postajemo stručni u prezimljavanju, što znači da možemo pomoći i drugima. Zaista je utešno biti svestan ovoga.
Ako se prepustimo zimi u nama, očekuje li nas lepše proleće? Da li je zima u nama u stvari prilika za napredak?
Trudim se da izbegavam reč „napredak“ jer me vraća na onaj trend da konstantno treba da težimo nečemu! Naše zime su same po sebi vredne, pune čudnih darova i trenutaka lepote. One su neophodne i neizbežne. Zime ne možemo da „pobedimo“, ali možemo da im se što potpunije predamo i vidimo čemu nas mogu naučiti. Uglavnom nam donose neku vrstu promene – sledeću fazu u životu, kraj jedne ere, novi način razmišljanja. To nije uvek željena ili dobrodošla promena, ali ponekad je suština zime prihvatanje trenutnog stanja.
Pišete da je „sreća najvažnija veština koju ćemo ikad naučiti“. Kako se uči sreća?
Isključivo tako što ćete osetiti i sve ostale emocije! Sreća je nezgodna jer deluje neuhvatljivo. Krenite u poteru za njom i ona će se sakriti. S druge strane, galopira prema vama kada sebi dozvolite da budete ispunjeni. Međutim, samo komforu možemo svesno da stremimo. Kada sebi dajemo ono potrebno, a ne samo ono što želimo, postavljamo osnovu za sreću.
Gde je sreća, tu je i tuga. Naša zima je svesno prihvatanje tuge. Kako sprečiti tugu da pređe u teža stanja duše poput anksioznosti i depresije?
Tuga je najotrovnija kada se negira i kada pokušavamo da je odgurnemo. Uvek sam i sama to radila jer sam se plašila da prigrlim ovaj osećaj. Naučila sam da je to čista i lepa emocija i da nije opasna sve dok brinemo o sebi. Vrlo brzo prolazi ako dozvolimo sebi da je osetimo. To mnogi terapeuti pokušavaju razgovorom da postignu – da nam omoguće da se suočimo sa tugom u bezbednom okruženju.
U knjizi pominjete brojne knjige i filmove koje čitate i gledate, sami ili porodično. Koliko nam umetnost pomaže u prezimljavanju ili je to individualno?
Umetnost – u bilo kom obliku – puna je naznaka kako da prebrodimo zimu. Priče koje volimo vrve od likova koji osećaju očaj, nevolju, užas i bedu, i pronalaze načine kako da se suoče sa problemima. Umetnost nam daje jezik kojim pričamo o mračnim vremenima a da ih ne činimo ličnim. U svojoj knjizi pokazujem da knjige za decu često koriste snežne padavine da predstave glavne obrede prelaska – to je kao bukvar za metaforične zime.
Autor: Tanja Vučković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 18
Foto: © Katherine May
Priroda je poveznica sa onim što je stvarno. S godinama mi je postalo važno da što više izlazim napolje, da primetim vreme, godišnja doba i dužinu dana. Toliko se promena događa tokom godine i sve one prođu da ih praktično i ne primetimo. Volim mnoge tekovine savremenog života, ali vreme je da se ponovo povežemo sa svetom oko sebe i da se posmatramo kao deo prirode. Međutim, to ne znači da svi treba da idemo na surove planinske staze! Dovoljno je samo ponekad otvoriti prozor.
Zimu u nama treba prihvatiti i posvetiti joj se. Ipak, koja je to nit za koju treba da se uhvatimo i koja nas vodi kroz zimu? Vera, nada, pozitivno iščekivanje?
Ponekad je previše tražiti da imamo veru ili nadu. Zima nas vodi u osnove preživljavanja – ponekad je to samo jedan korak za drugim. Treba da verujemo da sve naše zime imaju narativni luk: početak, sredinu i kraj. One nam donose niz emocija koje treba da osetimo i to ponekad može biti veoma neprijatno. Ali borba protiv toga – pokušaj da odložimo naše zime ili se pretvaramo da se ne dešavaju – samo pogoršava situaciju. Moramo dozvoliti sebi da preživimo naše zime i pustimo nadu da dođe kada bude spremna. To je bogato ljudsko iskustvo iz kojeg uvek izlazimo sa vrednom mudrošću koju treba da prenesemo.
Važna spoznaja koju ističete u knjizi je da je život ciklično, a ne linearno kretanje. Da li nam ona donosi utehu i poručuje da se loši periodi događaju i prolaze?
Tako je. Priroda nam ilustruje da životinje i biljke žive u ciklusima, a velika je zabluda misliti da kao ljudska bića živimo drugačije. Cikličan život ne znači da se svaki put vraćamo na potpuno isto mesto. Ulazimo u novi ciklus stariji, mudriji i sa dubljim razumevanjem kako svet funkcioniše. Postajemo stručni u prezimljavanju, što znači da možemo pomoći i drugima. Zaista je utešno biti svestan ovoga.
Ako se prepustimo zimi u nama, očekuje li nas lepše proleće? Da li je zima u nama u stvari prilika za napredak?
Trudim se da izbegavam reč „napredak“ jer me vraća na onaj trend da konstantno treba da težimo nečemu! Naše zime su same po sebi vredne, pune čudnih darova i trenutaka lepote. One su neophodne i neizbežne. Zime ne možemo da „pobedimo“, ali možemo da im se što potpunije predamo i vidimo čemu nas mogu naučiti. Uglavnom nam donose neku vrstu promene – sledeću fazu u životu, kraj jedne ere, novi način razmišljanja. To nije uvek željena ili dobrodošla promena, ali ponekad je suština zime prihvatanje trenutnog stanja.
Pišete da je „sreća najvažnija veština koju ćemo ikad naučiti“. Kako se uči sreća?
Isključivo tako što ćete osetiti i sve ostale emocije! Sreća je nezgodna jer deluje neuhvatljivo. Krenite u poteru za njom i ona će se sakriti. S druge strane, galopira prema vama kada sebi dozvolite da budete ispunjeni. Međutim, samo komforu možemo svesno da stremimo. Kada sebi dajemo ono potrebno, a ne samo ono što želimo, postavljamo osnovu za sreću.
Gde je sreća, tu je i tuga. Naša zima je svesno prihvatanje tuge. Kako sprečiti tugu da pređe u teža stanja duše poput anksioznosti i depresije?
Tuga je najotrovnija kada se negira i kada pokušavamo da je odgurnemo. Uvek sam i sama to radila jer sam se plašila da prigrlim ovaj osećaj. Naučila sam da je to čista i lepa emocija i da nije opasna sve dok brinemo o sebi. Vrlo brzo prolazi ako dozvolimo sebi da je osetimo. To mnogi terapeuti pokušavaju razgovorom da postignu – da nam omoguće da se suočimo sa tugom u bezbednom okruženju.
U knjizi pominjete brojne knjige i filmove koje čitate i gledate, sami ili porodično. Koliko nam umetnost pomaže u prezimljavanju ili je to individualno?
Umetnost – u bilo kom obliku – puna je naznaka kako da prebrodimo zimu. Priče koje volimo vrve od likova koji osećaju očaj, nevolju, užas i bedu, i pronalaze načine kako da se suoče sa problemima. Umetnost nam daje jezik kojim pričamo o mračnim vremenima a da ih ne činimo ličnim. U svojoj knjizi pokazujem da knjige za decu često koriste snežne padavine da predstave glavne obrede prelaska – to je kao bukvar za metaforične zime.
Autor: Tanja Vučković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 18
Foto: © Katherine May
Autor: Ketrin Mej
