Kler Puli počinje život iz početka u svom debitantskom romanu
Malo ljudi u javnosti pokazuje svoje pravo lice iz privatnog života. Kler Puli to razume bolje od mnogih, što ju je navelo na razmišljanje iz kojeg je nastala tema za „Beležnicu neizgovorenog“, njen debitantski roman: „Šta bi se dogodilo kada bi svi prestali da lažu o svojim životima i rekli istinu o tome šta se stvarno događa?“
Foto: © Caroline Firth
Kao bivša izvršna direktorka marketinga koja ima uspešnog muža i troje zdrave dece, kao i predivnu kuću u zapadnom Londonu, Pulijeva je živela savršen život, ili je tako bar izgledalo. Pokrenula je anonimni blog Mama se krišom opijala 2015. godine, da bi dve godine kasnije, kada je potpisala ugovor o objavljivanju knjige, obznanila autorstvo. Upravo je taj blog porinuo Pulijevu u spisateljske vode. Pisanje joj je pomoglo da se izbori sa osećanjem usamljenosti, jer je uvidela da nije jedina sa problemima. U roku od godinu dana, njen blog je dostigao više od milion pregleda.
Kada je kod Pulijeve dijagnostifikovan rak dojke oktobra 2015, blog se pokazao i kao dobra podrška. „Svi ti ljudi kojima sam pomagala svojim blogom počeli su da pomažu meni“, priseća se, dok su joj oči pune suza.
Ali pre nego što je dobila ideju da postane romanopisac, najvažnije mesto u njenom životu imalo je opijanje. „Retko kad sam izgledala pijano“, priča u osunčanoj i urednoj dnevnoj sobi na spratu njene kuće. Njena dva border terijera, Oto i Albi, igraju se u kuhinji. „Mogla sam prilično mnogo da popijem, a da ne izgledam pijano“, dodaje, dok sipa tek skuvanu kafu u šolju na kojoj je ručno naslikano „Mama“. Pogled joj je bistar, a koža čista. „Dolazim iz privilegovanog okruženja, imala sam savršen život, troje divne dece. Ali ispod toga, sve se raspadalo. To je počelo da me zanima – stvari koje se događaju u životima ljudi, a da niko ne zna.“
Kao ćerka diplomate, Puli se školovala u jednoj od najpoznatijih britanskih škola, studirala je ekonomiju na Kembridžu i diplomirala 1991. „Mislila sam da će mi studiranje engleskog pokvariti ljubav prema čitanju, a i zanimalo me je kako svet funkcioniše“, objašnjava, dodajući da je bila na Njunamu, ženskom koledžu u okviru Kembridža, u kome nije bilo društava za piće koja su postojala u muškim koledžima. „Tako smo ja i moje prijateljice osnovale Njunamsko društvo za piće. Tu je verovatno bio početak problema.“
Puli je počela da radi kao pripravnik u reklamnoj agenciji Dž. Valter Tompson. „Želela sam da budem u kreativnoj industriji i upoznala sam neke fenomenalne ljude sa kojima sam i dalje u kontaktu“, kaže. Napustila ju je 20 godina kasnije kao vodeći partner, dok je treća beba bila na putu. „Bila sam poslovna žena i radila sam sa velikim firmama ka što su Nesle, Šel, Unilever, Roleks. Došla sam do stadijuma kada više nisam mogla sve da postignem; nisam mogla da zaspim jer mi je previše stvari bilo na pameti. Odlučila sam da narednih nekoliko godina ostanem kod kuće i posvetim se deci, i da jednu stvar radim dobro, bolje nego da sve radim loše.“
Ali kao što Alis, jedna od junakinja u „Beležnici neizgovorenog“, pokazuje, ni to nije bilo jednostavno. „Alis je zapravo priča mog života“, kaže Puli. „Kada misli da ima mastitis i šalje muža, Maksa, da joj kupi kupus“ – jer se veruje da list kupusa u grudnjaku ublažava upalu od mastitisa – „a on se vraća kući sa prokeljom... to se meni desilo, samo što se u mom slučaju moj muž vratio sa karfiolom. Gađala sam ga njime!“
Puli se priseća: „Dugo sam imala osećaj da sam izgubila sebe. Definisali su me jedino muž i deca. Kada sam prestala da radim, svi su u meni videlu gđu Stivenson-Hamilton ili Džonovu ženu ili majku moje dece. Takav osećaj ima Alis – da je prosto izgubila sebe.“
Pisanje memoara u sklopu terapije je jedno, ali pretvaranje ideje u roman je nešto drugo. Zbog nedostatka samopouzdanja, Puli se prijavila na kurs kreativnog pisanja. „Prvu verziju sam napisala tokom kursa, 55.000 reči. A onda sam napisala još mnogo drugih verzija pre nego što sam je pokazala. Imala sam uopštenu ideju o strukturi i likovima.“
Prvo je stvorila lik umetnika Džulijana, zamislivši ga kao dugogodišnjeg stanovnika Čelzi Studija, i on je uneo prvi zapis u zelenu beležnicu: „Svi lažu o svojim životima. Šta bi se dogodilo kada biste umesto toga otkrili istinu?“ Ostavlja beležnicu, sada naslovljenu „Beležnica neizrečenog“, u Biblioteci, kafiću u užurbanom Fulam Roudu.
Vlasnica Biblioteke je Monika, i ona prva čita taj zapis i, prihvativši Džulijanov savet, upisuje u beležnicu sopstvenu priču. Isto čini i šarolika grupa likova do kojih dospeva beležnica. Među njima je Hazard, koji radi kao finansijski menadžer i odnosi beležnicu sa sobom na udaljeno tajlandsko ostrvo gde je planirao da ode na grandioznu terevenku začinjenu drogama i alkoholom, pre nego što se otrezni. Tamo beležnica dospeva do Rajlija, Australijanca na putu za London. Tako počinje niz događaja koji će spojiti grupu lokalnih stanovnika Fulam Rouda koji se drugačije ne bi nikada sreli.
„Od svih junaka, samo Rajli ne liči na mene“, kaže autorka. „Vrlo je srećan i otvoren i nema nikakvu fatalnu manu – svi ostali imaju neki problem. Na početku je citat Lenarda Koena: ’U svemu postoji pukotina/ Tako svetlost ulazi’ i svi oni, osim Rajlija, imaju pukotinu. On je neka vrsta ogledala u kojem se ostali ogledaju. Nisam ga naročito volela – likovi sa manom su uvek zanimljiviji.“
Sa svima ostalima, Puli ima nešto zajedničko: Alis, ne tako savršena novopečena mama; Monika, karijerista i feministkinja koja je ranije radila kao korporativni pravnik; i naravno Hazard – „On predstavlja moju zavisničku stranu, i ja sam, kao i on, odustajala mnogo puta. Hazardov povratak na alkohol mi je bio najteži deo za pisanje, ali tako je moralo da bude.“
Nekih 29 i više izdavača koji su otkupili pravo na objavljivanje romana želeli su drugačiji završetak, ali Dormanova je bila uz Puli. Neki i dalje žele nastavak. On još uvek nije na vidiku, mada autorka radi na drugom romanu.
„Kada sam prestala da pijem, mislila sam da je moj život gotov – da će biti jadan i bezbojan i dosadan“, kaže Puli. „Bila je to moja kazna. Ono što nisam očekivala je potpuno novi život i drugi čin predstave.“
Autor: Liz Tomson
Izvor: publishersweekly.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Ali kao što Alis, jedna od junakinja u „Beležnici neizgovorenog“, pokazuje, ni to nije bilo jednostavno. „Alis je zapravo priča mog života“, kaže Puli. „Kada misli da ima mastitis i šalje muža, Maksa, da joj kupi kupus“ – jer se veruje da list kupusa u grudnjaku ublažava upalu od mastitisa – „a on se vraća kući sa prokeljom... to se meni desilo, samo što se u mom slučaju moj muž vratio sa karfiolom. Gađala sam ga njime!“
Puli se priseća: „Dugo sam imala osećaj da sam izgubila sebe. Definisali su me jedino muž i deca. Kada sam prestala da radim, svi su u meni videlu gđu Stivenson-Hamilton ili Džonovu ženu ili majku moje dece. Takav osećaj ima Alis – da je prosto izgubila sebe.“
Pisanje memoara u sklopu terapije je jedno, ali pretvaranje ideje u roman je nešto drugo. Zbog nedostatka samopouzdanja, Puli se prijavila na kurs kreativnog pisanja. „Prvu verziju sam napisala tokom kursa, 55.000 reči. A onda sam napisala još mnogo drugih verzija pre nego što sam je pokazala. Imala sam uopštenu ideju o strukturi i likovima.“
Prvo je stvorila lik umetnika Džulijana, zamislivši ga kao dugogodišnjeg stanovnika Čelzi Studija, i on je uneo prvi zapis u zelenu beležnicu: „Svi lažu o svojim životima. Šta bi se dogodilo kada biste umesto toga otkrili istinu?“ Ostavlja beležnicu, sada naslovljenu „Beležnica neizrečenog“, u Biblioteci, kafiću u užurbanom Fulam Roudu.
Vlasnica Biblioteke je Monika, i ona prva čita taj zapis i, prihvativši Džulijanov savet, upisuje u beležnicu sopstvenu priču. Isto čini i šarolika grupa likova do kojih dospeva beležnica. Među njima je Hazard, koji radi kao finansijski menadžer i odnosi beležnicu sa sobom na udaljeno tajlandsko ostrvo gde je planirao da ode na grandioznu terevenku začinjenu drogama i alkoholom, pre nego što se otrezni. Tamo beležnica dospeva do Rajlija, Australijanca na putu za London. Tako počinje niz događaja koji će spojiti grupu lokalnih stanovnika Fulam Rouda koji se drugačije ne bi nikada sreli.
„Od svih junaka, samo Rajli ne liči na mene“, kaže autorka. „Vrlo je srećan i otvoren i nema nikakvu fatalnu manu – svi ostali imaju neki problem. Na početku je citat Lenarda Koena: ’U svemu postoji pukotina/ Tako svetlost ulazi’ i svi oni, osim Rajlija, imaju pukotinu. On je neka vrsta ogledala u kojem se ostali ogledaju. Nisam ga naročito volela – likovi sa manom su uvek zanimljiviji.“
Sa svima ostalima, Puli ima nešto zajedničko: Alis, ne tako savršena novopečena mama; Monika, karijerista i feministkinja koja je ranije radila kao korporativni pravnik; i naravno Hazard – „On predstavlja moju zavisničku stranu, i ja sam, kao i on, odustajala mnogo puta. Hazardov povratak na alkohol mi je bio najteži deo za pisanje, ali tako je moralo da bude.“
Nekih 29 i više izdavača koji su otkupili pravo na objavljivanje romana želeli su drugačiji završetak, ali Dormanova je bila uz Puli. Neki i dalje žele nastavak. On još uvek nije na vidiku, mada autorka radi na drugom romanu.
„Kada sam prestala da pijem, mislila sam da je moj život gotov – da će biti jadan i bezbojan i dosadan“, kaže Puli. „Bila je to moja kazna. Ono što nisam očekivala je potpuno novi život i drugi čin predstave.“
Autor: Liz Tomson
Izvor: publishersweekly.com
Prevod: Borivoje Dožudić
Autor: Kler Puli
