Kler Puli: Priče pune radosti, topline i ljubavi
Kler Puli je provela dvadeset godina u vrtoglavom svetu reklamiranja pre nego što je postala mama s punim radnim vremenom. Autor je veoma popularnog bloga Mummy was a Secret Drinker. Klerin debitantski roman „Beležnica neizgovorenog“ nadahnut je vremenom koje je Kler provela u advertajzingu, svetu gde je linija između istinitosti i mašte stalno zamućena, i njenim iskustvom da ogoli prilično nezgodnu istinu o naizgled savršenom životu u svom dnevniku.
U jednom trenutku svog života zapitali ste se „šta bi se dogodilo kada bi svi prestali da lažu o svojim životima i rekli istinu o onome što im se stvarno događa?“ I tako je prvo nastao Vaš roman „Beležnica neizgovorenog“, a istom temom – unutrašnjim životima ljudima, onim što najčešće skrivamo od drugih, bavite se i u romanu „Ljudi na peronu pet“. Odakle je i zašto, pre svega, kod Vas došlo do tih pitanja?
Ta pitanja je inspirisalo moje iskustvo. Pre skoro osam godina da ste pogledali moje društvene mreže, pomislili biste da je moj život savršen. Realnost je bila veoma drugačija. Bila sam zavisnik od alkohola, i to mi je uništilo život. Prestala sam da pijem, a kao oblik terapije, pokrenula sam blog pod nazivom Mummy was a Secret Drinker (Mama je bila tajna pijanica). U blogu sam rekla pravu istinu o svemu. Ovaj čin je promenio moj život, ali i živote hiljada ljudi koji su čitali moju priču. Tako sam počela da razmišljam koje tajne kriju drugi ljudi i kakva bi se magija mogla desiti ako počnu da govore istinu.
Nikada pre toga niste se bavili pisanjem, pa ste krenuli na kurs kreativnog pisanja. Šta je najznačajnije što ste tokom tog kursa naučili o stvaralačkom procesu?
Iskreno verujem da je 10% uspeha pisca zasnovano na sirovom talentu, a ostalih 90% su istrajnost i samopouzdanje. Pre nego što sam krenula na kurs pisanja kod Kertisa Brauna, nisam verovala da umem da napišem roman; a da me moj mentor i kolege studenti nisu ubedili u suprotno, nikada ne bih završila prvu ruku. Dakle, najvažnije što sam naučila bilo je da to zaista mogu! Drugo najvažnije što sam naučila je da je prva ruka romana uvek užasna. Samo treba da nastavite do kraja, a onda možete da smislite kako da ga poboljšate.
Kako je nastajala „Beležnica neizgovorenog“? A kako je zatim došlo do sledećeg romana „Ljudi na peronu pet“?
„Beležnica neizgovorenog“ je zaista nastala iz mog iskustva, i iz tog pitanja: šta bi se dogodilo kada bi drugi ljudi rekli pravu istinu o svojim životima? Pisala sam tokom pandemije, kada smo svi bili izolovani u svojim kućama. Zaista su mi nedostajali prijatelji i porodica, ali sam shvatila da mi takođe nedostaje da budem okružena i strancima. Počela sam sa setom da se prisećam dana kada sam odlazila na posao autobusom, vozom i londonskim metroom. Setila sam se kako sam iz dana u dan viđala iste ljude. Izmišljala bih im nadimke i zamišljala kako su izgledali njihovi životi daleko od našeg zajedničkog putovanja. Ali nikada, nikada nismo razgovarali, jer je to prvo pravilo putovanja u Londonu: nikada ne razgovarate sa strancima u javnom prevozu. Počela sam da se pitam šta bi se desilo kad bih imala hrabrosti da razgovaram sa nekim od mojih saputnika. I to pitanje me je inspirisalo da napišem „Ljude na peronu pet“.
Ta pitanja je inspirisalo moje iskustvo. Pre skoro osam godina da ste pogledali moje društvene mreže, pomislili biste da je moj život savršen. Realnost je bila veoma drugačija. Bila sam zavisnik od alkohola, i to mi je uništilo život. Prestala sam da pijem, a kao oblik terapije, pokrenula sam blog pod nazivom Mummy was a Secret Drinker (Mama je bila tajna pijanica). U blogu sam rekla pravu istinu o svemu. Ovaj čin je promenio moj život, ali i živote hiljada ljudi koji su čitali moju priču. Tako sam počela da razmišljam koje tajne kriju drugi ljudi i kakva bi se magija mogla desiti ako počnu da govore istinu.
Nikada pre toga niste se bavili pisanjem, pa ste krenuli na kurs kreativnog pisanja. Šta je najznačajnije što ste tokom tog kursa naučili o stvaralačkom procesu?
Iskreno verujem da je 10% uspeha pisca zasnovano na sirovom talentu, a ostalih 90% su istrajnost i samopouzdanje. Pre nego što sam krenula na kurs pisanja kod Kertisa Brauna, nisam verovala da umem da napišem roman; a da me moj mentor i kolege studenti nisu ubedili u suprotno, nikada ne bih završila prvu ruku. Dakle, najvažnije što sam naučila bilo je da to zaista mogu! Drugo najvažnije što sam naučila je da je prva ruka romana uvek užasna. Samo treba da nastavite do kraja, a onda možete da smislite kako da ga poboljšate.
Kako je nastajala „Beležnica neizgovorenog“? A kako je zatim došlo do sledećeg romana „Ljudi na peronu pet“?
„Beležnica neizgovorenog“ je zaista nastala iz mog iskustva, i iz tog pitanja: šta bi se dogodilo kada bi drugi ljudi rekli pravu istinu o svojim životima? Pisala sam tokom pandemije, kada smo svi bili izolovani u svojim kućama. Zaista su mi nedostajali prijatelji i porodica, ali sam shvatila da mi takođe nedostaje da budem okružena i strancima. Počela sam sa setom da se prisećam dana kada sam odlazila na posao autobusom, vozom i londonskim metroom. Setila sam se kako sam iz dana u dan viđala iste ljude. Izmišljala bih im nadimke i zamišljala kako su izgledali njihovi životi daleko od našeg zajedničkog putovanja. Ali nikada, nikada nismo razgovarali, jer je to prvo pravilo putovanja u Londonu: nikada ne razgovarate sa strancima u javnom prevozu. Počela sam da se pitam šta bi se desilo kad bih imala hrabrosti da razgovaram sa nekim od mojih saputnika. I to pitanje me je inspirisalo da napišem „Ljude na peronu pet“.
Kakvi su junaci Vaših knjiga?
Mrzim da čitam o savršenim ljudima u knjigama. Svi moji likovi su manjkavi, svi se bore sa nečim. Kao rezultat toga, nadam se da se stiče utisak da su veoma stvarni i jedinstveni, često na ivici čudnog. Mislim da su i oni, barem do kraja mojih romana, ljubazni i (obično) puni nade.
Koliko je Vašeg karaktera utkano u njihove? Ko Vam je najsličniji?
Mnogi moji likovi imaju bar jednu zajedničku osobinu sa mnom! Hazard iz „Beležnice neizgovorenog“ je ja zavisnica, a Monika moje pomalo opsesivno ja. Džulijan je bio moja kreativna strana, a divna Ajona, u „Ljudima na peronu pet“, žena je kakva želim da budem.
Do kakvih ste odgovora o sebi i ljudima koji Vas okružuju došli pišući ove romane?
Naučila sam od svojih likova da svako ima mane, ali te mane nas čine stvarnim, ljupkim i jedinstvenim. Zato sam odabrala citat Lenarda Koena za epigraf „Beležnice“:
Ring the bells that still can ring,
Forget your perfect offering,
There is a crack in everything,
That’s how the light gets in.
(Pozvoni na zvona koja još uvek mogu da zvone,
Zaboravi svoju savršenu ponudu,
U svemu postoji pukotina,
Tako ulazi svetlost.)
Kako izgleda Vaš stvaralački proces? Kada i gde ste najproduktivniji?
Vrlo rano ujutru! Čim se probudim – obično oko 5 ujutru – pre nego što otvorim oči, pokušavam da vizuelizujem sledeću scenu knjige koju pišem. Smatram da je u ovo doba dana, kada sam u polusnu, mozak u stanju da radi najkreativnije. Osećam se skoro kao da sanjam svoj roman. Zatim ustajem, palim laptop i zapisujem šta sam zamislila. Po podne uređujem i otkrivam da je ponekad moje jutarnje pisanje bilo divno, a ponekad zaista užasno!
Kako sada gledate na život poslovne žene koji ste vodili pre nego što ste postali majka, a onda i spisateljica? Šta je najdragocenije što ste iz tog perioda života naučili i, možda, utkali u svoje knjige?
Radila sam u advertajzingu 20 godina, i volela sam (skoro) sve to vreme. Naučilo me je da budem zaista štedljiva na rečima – ne volim dugačke delove rascvetane proze. Ali to me je takođe naučilo razlici između slike i stvarnosti!
Koje Vas još teme zanimaju kao pisca?
Ne znam ni kako da odgovorim na ovo pitanje! Kao pisac, zaista morate da budete zainteresovani za svaku temu. Ako pogledate istoriju Gugl pretrage bilo kog autora, bili biste užasnuti, jer moramo da istražimo sve što naši likovi možda rade ili o čemu razmišljaju. Juče sam provela sat vremena istražujući operacije povećanja penisa...
Kakav ste čitalac? Kojim žanrovima, pre svega, dajete šansu? Koje knjige su Vaše omiljene?
Čitam sve! Žanr koji biram zaista zavisi od mog raspoloženja. Ponekad mi je potrebna romantična komedija, drugi put mračni triler. Volim knjigu koja me zaista može preneti i izvući iz sebe. Posebno volim knjige koje ne mogu da ispustim iz ruku. Moji omiljeni skoriji romani su „Lekcije iz hemije“ Boni Garmus i „Izuzetno bistra stvorenja“ Šelbi van Pelt. Oba imaju izuzetno živopisne, fantastično napisane junake.
Autor: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 29
Mrzim da čitam o savršenim ljudima u knjigama. Svi moji likovi su manjkavi, svi se bore sa nečim. Kao rezultat toga, nadam se da se stiče utisak da su veoma stvarni i jedinstveni, često na ivici čudnog. Mislim da su i oni, barem do kraja mojih romana, ljubazni i (obično) puni nade.
Koliko je Vašeg karaktera utkano u njihove? Ko Vam je najsličniji?
Mnogi moji likovi imaju bar jednu zajedničku osobinu sa mnom! Hazard iz „Beležnice neizgovorenog“ je ja zavisnica, a Monika moje pomalo opsesivno ja. Džulijan je bio moja kreativna strana, a divna Ajona, u „Ljudima na peronu pet“, žena je kakva želim da budem.
Do kakvih ste odgovora o sebi i ljudima koji Vas okružuju došli pišući ove romane?
Naučila sam od svojih likova da svako ima mane, ali te mane nas čine stvarnim, ljupkim i jedinstvenim. Zato sam odabrala citat Lenarda Koena za epigraf „Beležnice“:
Ring the bells that still can ring,
Forget your perfect offering,
There is a crack in everything,
That’s how the light gets in.
(Pozvoni na zvona koja još uvek mogu da zvone,
Zaboravi svoju savršenu ponudu,
U svemu postoji pukotina,
Tako ulazi svetlost.)
Kako izgleda Vaš stvaralački proces? Kada i gde ste najproduktivniji?
Vrlo rano ujutru! Čim se probudim – obično oko 5 ujutru – pre nego što otvorim oči, pokušavam da vizuelizujem sledeću scenu knjige koju pišem. Smatram da je u ovo doba dana, kada sam u polusnu, mozak u stanju da radi najkreativnije. Osećam se skoro kao da sanjam svoj roman. Zatim ustajem, palim laptop i zapisujem šta sam zamislila. Po podne uređujem i otkrivam da je ponekad moje jutarnje pisanje bilo divno, a ponekad zaista užasno!
Kako sada gledate na život poslovne žene koji ste vodili pre nego što ste postali majka, a onda i spisateljica? Šta je najdragocenije što ste iz tog perioda života naučili i, možda, utkali u svoje knjige?
Radila sam u advertajzingu 20 godina, i volela sam (skoro) sve to vreme. Naučilo me je da budem zaista štedljiva na rečima – ne volim dugačke delove rascvetane proze. Ali to me je takođe naučilo razlici između slike i stvarnosti!
Koje Vas još teme zanimaju kao pisca?
Ne znam ni kako da odgovorim na ovo pitanje! Kao pisac, zaista morate da budete zainteresovani za svaku temu. Ako pogledate istoriju Gugl pretrage bilo kog autora, bili biste užasnuti, jer moramo da istražimo sve što naši likovi možda rade ili o čemu razmišljaju. Juče sam provela sat vremena istražujući operacije povećanja penisa...
Kakav ste čitalac? Kojim žanrovima, pre svega, dajete šansu? Koje knjige su Vaše omiljene?
Čitam sve! Žanr koji biram zaista zavisi od mog raspoloženja. Ponekad mi je potrebna romantična komedija, drugi put mračni triler. Volim knjigu koja me zaista može preneti i izvući iz sebe. Posebno volim knjige koje ne mogu da ispustim iz ruku. Moji omiljeni skoriji romani su „Lekcije iz hemije“ Boni Garmus i „Izuzetno bistra stvorenja“ Šelbi van Pelt. Oba imaju izuzetno živopisne, fantastično napisane junake.
Autor: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 29
Autor: Kler Puli
