Ključevi romana Ane Atanasković: duhovnost, vera, ljubav
Ana Atanasković je spisateljica rođena u Kruševcu 1973. godine. Diplomirala je engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 1992. godine živi u Beogradu. Prvo izdanje njenog romana „Moja ljubav Nikola Tesla“ objavljeno je 2013. godine, a 2021. Ana je preuredila svoju priču koja je pod istim naslovom ugledala svetlost dana i imala divno predstavljanje u Laguni. Do sada je napisala šest romana. Reči su njeno ogledalo duše.
Upotreba reči ima moć.
Ima, ali je uvek bitna namera sa kojom se reči koriste. Jedina koju priznajem i kojoj težim je namera ljubavi, vere i istine.
Veruješ u Boga, ljubav i slobodu.
Bog je stvorio svet iz ljubavi, dajući pritom slobodu čoveku da bira kako će reagovati na okolnosti koje su mu date. Život je balans datosti i izbora – potrebno je znati kada se pomiriti, a kada boriti. Karakterno sam više na strani borbe za slobodu po svaku cenu, a učim da se, sa poverenjem u Boga, smirujem pred Njim. Balans je ključna reč.
Preuređeno je prvo izdanje romana „Moja ljubav Nikola Tesla“ – o čemu govori i šta si menjala u odnosu na prvo izdanje iz 2013. godine?
Zahvaliću urednici Lagune Dubravki Dragović Šehović, uz čije vođstvo sam neke delove skratila, a neke nijanse dodala, tj. dinamičnije ih objasnila. Što se mene tiče, sada postoji samo drugo izdanje (prvo je inače već godinama rasprodato), koje je kompaktnije i mnogo bolje.
Roman je izmaštani dnevnik Ketrin Mekmehon Džonson, supruge Teslinog najboljeg prijatelja i mecene, koja je decenijama bila zaljubljena u velikog naučnika. Opisala sam sve faze kroz koje je prošla – od očaranosti, nade, gubitka nade, prijateljstva, privrženosti do njenog poslednjeg trenutka života, u isto vreme tražeći rešenje za nju. Mislim da sam ga našla.
Kako se žena, umetnica, spisateljica poput tebe igra rečima, sadržajem?
Na više načina. Istražujem reči, stvaram nove (uglavnom izvedenicama ili kombinacijom dve reči), a dolaze mi i same, iz jonosfere. Ponekad „čujem“ samo prvo slovo, a ponekad celu reč. Ne volim kada kažu da se pravila moraju striktno poštovati. Da je tako, nikada ne bi nastajale nove reči. Poznati su primeri pisaca iz istorije (npr. Šekspir) koji su „kovali“ reči i fraze koje su i vekovima kasnije u svakodnevnoj upotrebi. Reči su i magija i istina. One dolaze onima koji ih traže i vole.
Ko su tvoji čitaoci? Koga ti čitaš?
Čitaju me ljudi koji prepoznaju pravu emociju. To je glavni kriterijum.
Već godinama čitam uglavnom autobiografije, biografije i istoriografiju. Želim da vidim kako su čudo zvano život iskusili drugi ljudi. Takođe, uvek se vraćam knjizi nad knjigama, Novom zavetu.
Pisala si za mnogobrojne novinske kuće – da li si ti birala teme ili teme tebe?
Taj proces je, kao i sam život, uvek dvosmeran i uvek smislen, vođen iz duhovnih sfera, a mi smo tu (pa i ja) da ih ispunimo.
Kada si svoja na svome u pisanju?
Može da zvuči pretenciozno (šta da radim kad je to istina), ali uvek. Pisanje je moja glavna misija na ovom svetu.
Šta je zajedničko svim tvojim knjigama („Moja ljubav Nikola Tesla“, „Velika Titova ljubav Davorjanka Paunović“, „Kraljica jorgovana“, „Beograd je ljubav“, „Jelena Anžujska“, „Duet duša“)? Žene, ljubav, senzibilitet?
Duhovnost, vera, život, borba, upornost, misija, cilj, posvećenost i ljubav. Takođe i nepristajanje na opstajanje bez tih postulata.
Koliko autobiografskog provlačiš kroz napisane redove u svojoj poeziji i romanima?
U zbirkama priča o Beogradu ima nekoliko autobiografskih priča. U romanima je to mnogo ređe, više ih pišem kao glumac koji igra ulogu i preživi sve emocije o kojima piše. Likovima romana dajem više svoj duh, osećanja, misli, ne konkretne događaje.
Kojeg junaka prošlosti bi postavila kao centralnu figuru u tvom budućem romanu?
Novi roman je skoro završen i, ako Bog da da bude objavljen, nosiće ime jednog velikog junaka iz prošlosti, ali glavni likovi će biti izmišljeni. On će biti samo povod za još jednu veliku priču o životu, poverenju, oproštaju i smislu.
Tema ovog izdanja RYL magazina nosi naziv „Ljudi sa sjajem u očima“. Kada ti oči sijaju na najjače?
Kad radim ono što volim. To je osnova čovekovog života. Delatnost. Ne sviđa mi se reč posao. Delatnost su dela, pa makar neko najviše voleo da bude vozač ili da čisti stanove. Svaku delatnost cenim i svaka može biti umetnost. Samo je potrebno pustiti ljude da osete šta vole da rade i da im to postane glavna posvećenost. Jer ni ljubav, ni veza, ni brak, ni uspeh, ni prijatelji ne mogu kompenzovati dubinsko nezadovoljstvo ako čovek radi ono što ne voli, tj. ako se sili da radi nešto zbog novca ili statusa. Samo ispunjen čovek može biti dobar partner, roditelj, član društva, a ispunjen je onda kada se bavi onim što voli. Oko nas su ljudi, to je tačno, bez njih ne možemo, a i mi im dajemo svoju energiju, ali bićemo u tome najefikasniji ako smo ono što jesmo, tj. ako radimo ono za šta smo najtalentovaniji i za šta smo se, kao „šraf“ u strukturi zajednice, na kraju krajeva i rodili.
Autor: Mia Medaković
Izvor: RYL magazin
Ima, ali je uvek bitna namera sa kojom se reči koriste. Jedina koju priznajem i kojoj težim je namera ljubavi, vere i istine.
Veruješ u Boga, ljubav i slobodu.
Bog je stvorio svet iz ljubavi, dajući pritom slobodu čoveku da bira kako će reagovati na okolnosti koje su mu date. Život je balans datosti i izbora – potrebno je znati kada se pomiriti, a kada boriti. Karakterno sam više na strani borbe za slobodu po svaku cenu, a učim da se, sa poverenjem u Boga, smirujem pred Njim. Balans je ključna reč.
Preuređeno je prvo izdanje romana „Moja ljubav Nikola Tesla“ – o čemu govori i šta si menjala u odnosu na prvo izdanje iz 2013. godine?
Zahvaliću urednici Lagune Dubravki Dragović Šehović, uz čije vođstvo sam neke delove skratila, a neke nijanse dodala, tj. dinamičnije ih objasnila. Što se mene tiče, sada postoji samo drugo izdanje (prvo je inače već godinama rasprodato), koje je kompaktnije i mnogo bolje.
Roman je izmaštani dnevnik Ketrin Mekmehon Džonson, supruge Teslinog najboljeg prijatelja i mecene, koja je decenijama bila zaljubljena u velikog naučnika. Opisala sam sve faze kroz koje je prošla – od očaranosti, nade, gubitka nade, prijateljstva, privrženosti do njenog poslednjeg trenutka života, u isto vreme tražeći rešenje za nju. Mislim da sam ga našla.
Kako se žena, umetnica, spisateljica poput tebe igra rečima, sadržajem?
Na više načina. Istražujem reči, stvaram nove (uglavnom izvedenicama ili kombinacijom dve reči), a dolaze mi i same, iz jonosfere. Ponekad „čujem“ samo prvo slovo, a ponekad celu reč. Ne volim kada kažu da se pravila moraju striktno poštovati. Da je tako, nikada ne bi nastajale nove reči. Poznati su primeri pisaca iz istorije (npr. Šekspir) koji su „kovali“ reči i fraze koje su i vekovima kasnije u svakodnevnoj upotrebi. Reči su i magija i istina. One dolaze onima koji ih traže i vole.
Ko su tvoji čitaoci? Koga ti čitaš?
Čitaju me ljudi koji prepoznaju pravu emociju. To je glavni kriterijum.
Već godinama čitam uglavnom autobiografije, biografije i istoriografiju. Želim da vidim kako su čudo zvano život iskusili drugi ljudi. Takođe, uvek se vraćam knjizi nad knjigama, Novom zavetu.
Pisala si za mnogobrojne novinske kuće – da li si ti birala teme ili teme tebe?
Taj proces je, kao i sam život, uvek dvosmeran i uvek smislen, vođen iz duhovnih sfera, a mi smo tu (pa i ja) da ih ispunimo.
Kada si svoja na svome u pisanju?
Može da zvuči pretenciozno (šta da radim kad je to istina), ali uvek. Pisanje je moja glavna misija na ovom svetu.
Šta je zajedničko svim tvojim knjigama („Moja ljubav Nikola Tesla“, „Velika Titova ljubav Davorjanka Paunović“, „Kraljica jorgovana“, „Beograd je ljubav“, „Jelena Anžujska“, „Duet duša“)? Žene, ljubav, senzibilitet?
Duhovnost, vera, život, borba, upornost, misija, cilj, posvećenost i ljubav. Takođe i nepristajanje na opstajanje bez tih postulata.
Koliko autobiografskog provlačiš kroz napisane redove u svojoj poeziji i romanima?
U zbirkama priča o Beogradu ima nekoliko autobiografskih priča. U romanima je to mnogo ređe, više ih pišem kao glumac koji igra ulogu i preživi sve emocije o kojima piše. Likovima romana dajem više svoj duh, osećanja, misli, ne konkretne događaje.
Kojeg junaka prošlosti bi postavila kao centralnu figuru u tvom budućem romanu?
Novi roman je skoro završen i, ako Bog da da bude objavljen, nosiće ime jednog velikog junaka iz prošlosti, ali glavni likovi će biti izmišljeni. On će biti samo povod za još jednu veliku priču o životu, poverenju, oproštaju i smislu.
Tema ovog izdanja RYL magazina nosi naziv „Ljudi sa sjajem u očima“. Kada ti oči sijaju na najjače?
Kad radim ono što volim. To je osnova čovekovog života. Delatnost. Ne sviđa mi se reč posao. Delatnost su dela, pa makar neko najviše voleo da bude vozač ili da čisti stanove. Svaku delatnost cenim i svaka može biti umetnost. Samo je potrebno pustiti ljude da osete šta vole da rade i da im to postane glavna posvećenost. Jer ni ljubav, ni veza, ni brak, ni uspeh, ni prijatelji ne mogu kompenzovati dubinsko nezadovoljstvo ako čovek radi ono što ne voli, tj. ako se sili da radi nešto zbog novca ili statusa. Samo ispunjen čovek može biti dobar partner, roditelj, član društva, a ispunjen je onda kada se bavi onim što voli. Oko nas su ljudi, to je tačno, bez njih ne možemo, a i mi im dajemo svoju energiju, ali bićemo u tome najefikasniji ako smo ono što jesmo, tj. ako radimo ono za šta smo najtalentovaniji i za šta smo se, kao „šraf“ u strukturi zajednice, na kraju krajeva i rodili.
Autor: Mia Medaković
Izvor: RYL magazin
Autor: Ana Atanasković
