„Knjiga koja me je oslobodila“ – Majkl Ondači govori o romanu „Engleski pacijent“
Roman „Engleski pacijent“ preveden je na 38 jezika, dok je filmska adaptacija osvojila devet Oskara. Otkad je roman zvanično postao dobitnik Zlatne Bukerove nagrade – čitaoci su ga izabrali 2018. za najbolji roman u poslednjih 50 godina – autor otkriva zbog čega sigurno ne bi postao pisac da je ostao u Velikoj Britaniji.
U nedelju, 8. jula 2018, Majkl Ondači zakoračio je na veliku pozornicu dvorane „Rojal festival hol“ u Londonu. Prišao je govornici, poklonio se i iz džepa izvadio komadić papira. „Počelo je kao neobavezan noćni razgovor između pacijenta u opekotinama i medicinske sestre“, rekao je. „U početku nisam znao gde će se to dešavati, niti ko su ta dva lika. Mislio sam da bi to mogla da bude kratka priča – sva u dijalogu, u evropskom stilu, velika slova.“
Publika se nasmejala. Jer, naravno, ono što se zapravo iz toga iznedrilo bio je roman „Engleski pacijent“: više od tri stotine strana o četiri osobe koje borave u miniranim sobama zabačene italijanske vile krajem Drugog svetskog rata; četvoro veoma različitih ljudi kojima je zajednička jedino užasna usamljenost, koji govore (ima mnogo noćnih razgovora), vole, čije se prošlosti, predstavljene živopisnim flešbekovima, prelivaju u napete, ogorčene rasprave o ratu, nacionalizmu i predrasudama; razmišljanja koja lutaju između špijuna i istraživača, Safolka i egipatske pustinje; između Pandžaba i Ženske univerzitetske bolnice u Torontu, sa istom lakoćom sa kojom miner Kip, ulazi u kratere da deaktivira bombe.
Roman „Engleski pacijent“ 1992. godine podelio je Bukerovu nagradu sa romanom „Sveta glad“, Berija Ansforda; preveden je na 38 jezika, a 1996. reditelj Entoni Mingela režirao je ekranizaciju nagrađenu sa devet Oskara, koja je do danas zaradila 231 milion dolara. Do nedelje uveče roman je bio u užem izboru za Zlatnu Bukerovu nagradu: izbor za najboljeg dobitnika Bukerove nagrade u poslednjih pola veka. Rame uz rame sa Ondačijem bili su V. S. Najpol, za roman „U slobodnoj državi“ (iz sedamdesetih), Penelopi Lajvli za roman „Mesečev tigar“ (iz osamdesetih), Hilari Mantel za roman „Vučje leglo“ (iz dvehiljaditih) i Džordž Sonders za roman „Linkoln u Bardu“ (za period od 2010). Nakon glasanja publike, roman „Engleski pacijent“ osvaja nagradu.
Na spratu, u prostoriji iz koje se širi pogled na Temzu, prekrivenu izmaglicom, Ondači prima čestitke i nazdravlja čašom „belog vina, molim. Prva posle više meseci.“ Ondačijevo lice je jedno od najprepoznatljivijih lica u književnom svetu: upale oči oštrog pogleda na širokom, tamnom licu, sa oreolom bele kose i belom bradom. Graciozan, brz i promišljen, ali istovremeno obazriv, napet i rasejan; svestan da ga dole čekaju prijatelji željni da sa njim proslave, priča sve brže i brže i u jednom trenutku jednostavno prestaje.
Ova knjiga doživljava neočekivan preporod. „Pa, ova knjiga je već proživela jedan novi život kada je po njoj snimljen film, zar ne? A to je za mene bilo kao udar groma, nešto što nisam očekivao. A sada ovo – odjednom radimo sve iznova. Započinjemo novu trku, znate?“ Smeje se. Ipak, iako ovi uspesi nisu zanemarljivi, prva nagrada mu je zapravo donela nešto mnogo dragocenije: „Sloboda. Radio sam kao profesor dugi, dugi niz godina, sve do tog trenutka. U stvari, radio sam kao profesor puno radno vreme i 'pokušavao da napišem veliki roman', i to je postalo previše naporno. Činilo mi se da ću izgubiti razum – i napustio sam posao. Jednostavno, morao sam da završim knjigu. To je bio rizik.“ Rizik koji se nije mogao bolje isplatiti.
Penelopi Lajvli, u svom govoru, ranije tokom večeri, osvrnula se na to koliko je drugačija kao osoba, u svojoj osamdesetpetoj godini, od one kakva je bila u srednjim pedesetim kada je pisala roman „Mesečev tigar“. Šta Ondači misli o osobi kakva je bio kada je pisao „Engleskog pacijenta“ (kojeg nije ponovo čitao od kada je objavljen)? „Pa, još uvek mi se dopada.“ Mnogo zanimljivije, smatra autor, je to što je svaka knjiga koju je napisao poput „vremenske kapsule“.
Kada je pisao roman „Engleski pacijent“, u periodu od 1985. do 1992. godine, u Kanadi se vodila javna rasprava o nacionalizmu i integraciji. „Nisu želeli da siki nose turbane, ako su pripadnici policije i slično. To se osećalo u vazduhu.“ Zapanjujuće je koliko su njegova tadašnja razmišljanja aktuelna – kako se osloboditi nametnutog nacionalizma; kako ponovo otkriti sopstvenu individualnost i istinske, često umetničke, sklonosti. Aktuelna, i na neki način, u ovim mnogo težim vremenima, preterano idealistička.
Ondači rado citira Džona Bergera: „Nikada više nijedna priča neće biti ispričana kao da je jedina.“ Ali to je moralni imperativ, zar ne? Naročito u savremenoj zapadnjačkoj politici, koja kao da je rešena da ukine različite poglede na svet, ili bar da se pretvara da oni ne postoje. „Oh, svakako. Ova Bergerova rečenica vrlo je zanimljiva jer je to politička izjava, ali je istovremeno umetnički stav.“
Da li je onda kraj romana „Engleski pacijent“, kada sik Kip (čiju vezu sa medicinskom sestrom iz Kanade, Hanom, opisuje kao „susret dva kontinenta“) ostavlja sve i vraća se kući nakon što saznaje za bombardovanje Hirošime i Nagasakija, prikaz nervnog sloma? Da li je ponovo nametnuta tema nacionalizma prevaziđena u ostatku romana, u kojem, kako je to Kamila Šamsi formulisala: „Ondačijeva mašta ne poznaje granice.“
„To je nemoguće prevazići“, kaže Ondači, prisećajući se tuge koju je osećao dok je pisao poslednje strane „Engleskog pacijenta“. To je veoma teško za većinu ljudi; a naročito za Kipa, koji nakon nuklearne eksplozije iznenada shvata „da takvu bombu nikada ne bi bacili na belu naciju“.
U nedavno objavljenom romanu „Ratno svetlo“, Ondači se osvrće na sporedni zaplet o krijumčarenju hrtova Temzom, govoreći o „opštoj degradaciji“ rasnih pasa; što je takođe primenljivo i na kuhinju hotela „Krajterion“, na Pikadiliju, u kojoj radi njegov maloletni junak Natanijel; na današnje kuhinje londonskih restorana, na Ondačijev idealni svet – ali i na samog Ondačija. Rođen na nekadašnjem Cejlonu, Ondači je holandsko-tamilsko-cejlonskog porekla. Ondačijevi roditelji, radnici na plantažama čaja, razišli su se kada je imao sedam godina, a on se, kasnije, sa majkom seli u Englesku; decenijama kasnije, u romanu „Running in the Family“, na duhovit i potresan način opisuje smrt svog usamljenog oca od posledica alkoholizma.
O njemu je brinula njegova haotična, dramatična, brojna familija, uprkos svemu, puna ljubavi, a onda su ga, kada je imao jedanaest godina, samog, poslali na tronedeljno putovanje u Englesku. Tek kada su njegova, već poodrasla deca, izrazila zgražavanje, Ondači je shvatio da je to možda neuobičajeni postupak, i dobra priča (postaje osnova za njegov roman iz 2011. godine „The Cat’s Table“, o dečaku po imenu Majkl, kome se događa ista stvar). Pohađao je koledž Dalvič u Londonu, gde su mu nadenuli nadimak Kip – asocijacija na riblje ulje (kipper grease).
Nedavno je održao predavanje na Dalviču, povodom romana „Ratno svetlo“ i „sreo sam troje-četvoro ljudi koje nisam video od tinejdžerskih dana. Odjednom dobijam gomilu mejlova za ’Kipa’. Tako su me oni zapamtili.“ U romanu „Engleski pacijent“, Kip je savršeno zadovoljan svojim nadimkom, sve dok ne padnu prve nuklearne bombe, kada iznenada shvata: „Njegovo ime je Kipral Sing, i on ne zna šta traži tu.“
Da li mu je sticanje britanskog nadimka ikad pomoglo da oseti pripadnost? „Da – pa, to je čudno.“ Ali ne seća se da je taj nadimak uticao na njega („nije zvučao uvredljivo“) i mada je ranije govorio koliko mu se ne dopada Engleska, sada je mnogo blaži po tom pitanju. „Prošao sam kroz školu naoružan ironijom. Jednostavno, shvatio sam da je ovo... drugačije mesto, sa drugačijim pravilima, vrednostima i sklonostima. To ne znači da je loše, ali to je nešto čemu sam morao da se prilagodim – i to se brzo desilo.“
U knjizi „Running in the Family“ opisuje svoj poriv za pisanjem memoara kao osećanje koje „se provlačilo kroz njegovo detinjstvo, koje je ignorisao i koje nije razumeo“. Da li je to nešto što pokušava da postigne pišući fikciju, između ostalog – pokušaj da razume svoje detinjstvo? „Da – i mislim da je to istina za većinu mojih knjiga, mislim. Možda. Mislim da je moguće, kad razmislim o tome. Mislim da sam završio sa tim. Ostaviću detinjstvo na miru.“
S vremenom je osvojio sopstvenu slobodu tako što je ponovo otišao – ovog puta u Kanadu, gde je njegov brat Kristofer već živeo, i na univerzitet. (Kristofer je, takođe, pisac – i izuzetno uspešan poslovan čovek, dobrotvor i učesnik Olimpijskih igara u bobu.) Zapitala sam se da li je tamo bilo lakše pisati. Ondači brzo odgovara: „Mislim da nikada ne bih mogao da pišem da sam ostao da živim u Engleskoj. Tamo je vrlo izražena mitologija. Pedesetih godina XX veka, ako biste rekli da ste pesnik – Džon Kits je bio pesnik, Šekspir je bio pesnik – to je bilo prilično bezobrazno. Ted Hjuz i ostali se još uvek nisu pojavili. To se dogodilo deset godina nakon mog odlaska.“
U Kanadi upoznaje druge mlade pisce, a mala izdavačka kuća počinje da objavljuje njegova dela, ne obazirući se na to što su njegovi romani poput poezije, i obrnuto. Držao je predavanja, i sâm je počeo da radi kao urednik – u književnom časopisu „Brik“ („Brick“) – taj posao napušta prošle godine, trideset godina kasnije. A sada se vratio, da ga britanska čitalačka publika kruniše najvećim priznanjem, najboljim dobitnikom Bukera u poslednjih pola veka. U izjavi zahvalnosti, navodi romane kojima je izmakla Bukerova nagrada, ali koje smatra da treba da spomene – dela autora Dž. L. Kara, Vilijema Trevora, Barbare Pim, Alise Manro i Semjuela Selvona. Zahvaljuje „malim štamparijama svuda u svetu“, ali i Mingeli „koji više nije među nama, ali verujem da je imao uticaja na rezultat ovog glasanja“. Ovoga puta, u smehu publike koji je usledio osetilo se odobravanje.
Autor: Aida Edemariam
Izvor: theguardian.com
Foto: Tulane Public Relations
Prevod: Maja Horvat
Publika se nasmejala. Jer, naravno, ono što se zapravo iz toga iznedrilo bio je roman „Engleski pacijent“: više od tri stotine strana o četiri osobe koje borave u miniranim sobama zabačene italijanske vile krajem Drugog svetskog rata; četvoro veoma različitih ljudi kojima je zajednička jedino užasna usamljenost, koji govore (ima mnogo noćnih razgovora), vole, čije se prošlosti, predstavljene živopisnim flešbekovima, prelivaju u napete, ogorčene rasprave o ratu, nacionalizmu i predrasudama; razmišljanja koja lutaju između špijuna i istraživača, Safolka i egipatske pustinje; između Pandžaba i Ženske univerzitetske bolnice u Torontu, sa istom lakoćom sa kojom miner Kip, ulazi u kratere da deaktivira bombe.
Roman „Engleski pacijent“ 1992. godine podelio je Bukerovu nagradu sa romanom „Sveta glad“, Berija Ansforda; preveden je na 38 jezika, a 1996. reditelj Entoni Mingela režirao je ekranizaciju nagrađenu sa devet Oskara, koja je do danas zaradila 231 milion dolara. Do nedelje uveče roman je bio u užem izboru za Zlatnu Bukerovu nagradu: izbor za najboljeg dobitnika Bukerove nagrade u poslednjih pola veka. Rame uz rame sa Ondačijem bili su V. S. Najpol, za roman „U slobodnoj državi“ (iz sedamdesetih), Penelopi Lajvli za roman „Mesečev tigar“ (iz osamdesetih), Hilari Mantel za roman „Vučje leglo“ (iz dvehiljaditih) i Džordž Sonders za roman „Linkoln u Bardu“ (za period od 2010). Nakon glasanja publike, roman „Engleski pacijent“ osvaja nagradu.
Na spratu, u prostoriji iz koje se širi pogled na Temzu, prekrivenu izmaglicom, Ondači prima čestitke i nazdravlja čašom „belog vina, molim. Prva posle više meseci.“ Ondačijevo lice je jedno od najprepoznatljivijih lica u književnom svetu: upale oči oštrog pogleda na širokom, tamnom licu, sa oreolom bele kose i belom bradom. Graciozan, brz i promišljen, ali istovremeno obazriv, napet i rasejan; svestan da ga dole čekaju prijatelji željni da sa njim proslave, priča sve brže i brže i u jednom trenutku jednostavno prestaje.
Ova knjiga doživljava neočekivan preporod. „Pa, ova knjiga je već proživela jedan novi život kada je po njoj snimljen film, zar ne? A to je za mene bilo kao udar groma, nešto što nisam očekivao. A sada ovo – odjednom radimo sve iznova. Započinjemo novu trku, znate?“ Smeje se. Ipak, iako ovi uspesi nisu zanemarljivi, prva nagrada mu je zapravo donela nešto mnogo dragocenije: „Sloboda. Radio sam kao profesor dugi, dugi niz godina, sve do tog trenutka. U stvari, radio sam kao profesor puno radno vreme i 'pokušavao da napišem veliki roman', i to je postalo previše naporno. Činilo mi se da ću izgubiti razum – i napustio sam posao. Jednostavno, morao sam da završim knjigu. To je bio rizik.“ Rizik koji se nije mogao bolje isplatiti.
Penelopi Lajvli, u svom govoru, ranije tokom večeri, osvrnula se na to koliko je drugačija kao osoba, u svojoj osamdesetpetoj godini, od one kakva je bila u srednjim pedesetim kada je pisala roman „Mesečev tigar“. Šta Ondači misli o osobi kakva je bio kada je pisao „Engleskog pacijenta“ (kojeg nije ponovo čitao od kada je objavljen)? „Pa, još uvek mi se dopada.“ Mnogo zanimljivije, smatra autor, je to što je svaka knjiga koju je napisao poput „vremenske kapsule“.
Kada je pisao roman „Engleski pacijent“, u periodu od 1985. do 1992. godine, u Kanadi se vodila javna rasprava o nacionalizmu i integraciji. „Nisu želeli da siki nose turbane, ako su pripadnici policije i slično. To se osećalo u vazduhu.“ Zapanjujuće je koliko su njegova tadašnja razmišljanja aktuelna – kako se osloboditi nametnutog nacionalizma; kako ponovo otkriti sopstvenu individualnost i istinske, često umetničke, sklonosti. Aktuelna, i na neki način, u ovim mnogo težim vremenima, preterano idealistička.
Ondači rado citira Džona Bergera: „Nikada više nijedna priča neće biti ispričana kao da je jedina.“ Ali to je moralni imperativ, zar ne? Naročito u savremenoj zapadnjačkoj politici, koja kao da je rešena da ukine različite poglede na svet, ili bar da se pretvara da oni ne postoje. „Oh, svakako. Ova Bergerova rečenica vrlo je zanimljiva jer je to politička izjava, ali je istovremeno umetnički stav.“
Da li je onda kraj romana „Engleski pacijent“, kada sik Kip (čiju vezu sa medicinskom sestrom iz Kanade, Hanom, opisuje kao „susret dva kontinenta“) ostavlja sve i vraća se kući nakon što saznaje za bombardovanje Hirošime i Nagasakija, prikaz nervnog sloma? Da li je ponovo nametnuta tema nacionalizma prevaziđena u ostatku romana, u kojem, kako je to Kamila Šamsi formulisala: „Ondačijeva mašta ne poznaje granice.“
„To je nemoguće prevazići“, kaže Ondači, prisećajući se tuge koju je osećao dok je pisao poslednje strane „Engleskog pacijenta“. To je veoma teško za većinu ljudi; a naročito za Kipa, koji nakon nuklearne eksplozije iznenada shvata „da takvu bombu nikada ne bi bacili na belu naciju“.
U nedavno objavljenom romanu „Ratno svetlo“, Ondači se osvrće na sporedni zaplet o krijumčarenju hrtova Temzom, govoreći o „opštoj degradaciji“ rasnih pasa; što je takođe primenljivo i na kuhinju hotela „Krajterion“, na Pikadiliju, u kojoj radi njegov maloletni junak Natanijel; na današnje kuhinje londonskih restorana, na Ondačijev idealni svet – ali i na samog Ondačija. Rođen na nekadašnjem Cejlonu, Ondači je holandsko-tamilsko-cejlonskog porekla. Ondačijevi roditelji, radnici na plantažama čaja, razišli su se kada je imao sedam godina, a on se, kasnije, sa majkom seli u Englesku; decenijama kasnije, u romanu „Running in the Family“, na duhovit i potresan način opisuje smrt svog usamljenog oca od posledica alkoholizma.
O njemu je brinula njegova haotična, dramatična, brojna familija, uprkos svemu, puna ljubavi, a onda su ga, kada je imao jedanaest godina, samog, poslali na tronedeljno putovanje u Englesku. Tek kada su njegova, već poodrasla deca, izrazila zgražavanje, Ondači je shvatio da je to možda neuobičajeni postupak, i dobra priča (postaje osnova za njegov roman iz 2011. godine „The Cat’s Table“, o dečaku po imenu Majkl, kome se događa ista stvar). Pohađao je koledž Dalvič u Londonu, gde su mu nadenuli nadimak Kip – asocijacija na riblje ulje (kipper grease).
Nedavno je održao predavanje na Dalviču, povodom romana „Ratno svetlo“ i „sreo sam troje-četvoro ljudi koje nisam video od tinejdžerskih dana. Odjednom dobijam gomilu mejlova za ’Kipa’. Tako su me oni zapamtili.“ U romanu „Engleski pacijent“, Kip je savršeno zadovoljan svojim nadimkom, sve dok ne padnu prve nuklearne bombe, kada iznenada shvata: „Njegovo ime je Kipral Sing, i on ne zna šta traži tu.“
Da li mu je sticanje britanskog nadimka ikad pomoglo da oseti pripadnost? „Da – pa, to je čudno.“ Ali ne seća se da je taj nadimak uticao na njega („nije zvučao uvredljivo“) i mada je ranije govorio koliko mu se ne dopada Engleska, sada je mnogo blaži po tom pitanju. „Prošao sam kroz školu naoružan ironijom. Jednostavno, shvatio sam da je ovo... drugačije mesto, sa drugačijim pravilima, vrednostima i sklonostima. To ne znači da je loše, ali to je nešto čemu sam morao da se prilagodim – i to se brzo desilo.“
U knjizi „Running in the Family“ opisuje svoj poriv za pisanjem memoara kao osećanje koje „se provlačilo kroz njegovo detinjstvo, koje je ignorisao i koje nije razumeo“. Da li je to nešto što pokušava da postigne pišući fikciju, između ostalog – pokušaj da razume svoje detinjstvo? „Da – i mislim da je to istina za većinu mojih knjiga, mislim. Možda. Mislim da je moguće, kad razmislim o tome. Mislim da sam završio sa tim. Ostaviću detinjstvo na miru.“
S vremenom je osvojio sopstvenu slobodu tako što je ponovo otišao – ovog puta u Kanadu, gde je njegov brat Kristofer već živeo, i na univerzitet. (Kristofer je, takođe, pisac – i izuzetno uspešan poslovan čovek, dobrotvor i učesnik Olimpijskih igara u bobu.) Zapitala sam se da li je tamo bilo lakše pisati. Ondači brzo odgovara: „Mislim da nikada ne bih mogao da pišem da sam ostao da živim u Engleskoj. Tamo je vrlo izražena mitologija. Pedesetih godina XX veka, ako biste rekli da ste pesnik – Džon Kits je bio pesnik, Šekspir je bio pesnik – to je bilo prilično bezobrazno. Ted Hjuz i ostali se još uvek nisu pojavili. To se dogodilo deset godina nakon mog odlaska.“
U Kanadi upoznaje druge mlade pisce, a mala izdavačka kuća počinje da objavljuje njegova dela, ne obazirući se na to što su njegovi romani poput poezije, i obrnuto. Držao je predavanja, i sâm je počeo da radi kao urednik – u književnom časopisu „Brik“ („Brick“) – taj posao napušta prošle godine, trideset godina kasnije. A sada se vratio, da ga britanska čitalačka publika kruniše najvećim priznanjem, najboljim dobitnikom Bukera u poslednjih pola veka. U izjavi zahvalnosti, navodi romane kojima je izmakla Bukerova nagrada, ali koje smatra da treba da spomene – dela autora Dž. L. Kara, Vilijema Trevora, Barbare Pim, Alise Manro i Semjuela Selvona. Zahvaljuje „malim štamparijama svuda u svetu“, ali i Mingeli „koji više nije među nama, ali verujem da je imao uticaja na rezultat ovog glasanja“. Ovoga puta, u smehu publike koji je usledio osetilo se odobravanje.
Autor: Aida Edemariam
Izvor: theguardian.com
Foto: Tulane Public Relations
Prevod: Maja Horvat
Autor: Majkl Ondači
