Književnica Tea Obreht: Kako smo stigli do ovog haosa?
Malo je poznato da je Tea Obreht naš najpoznatiji i najnagrađivaniji pisac u svetu. Ima tek 35 godina, a već se nalazi u nekoliko antologija američke proze. Dobitnica je prestižne britanske nagrade Orindž, priznanja koje je pre nje dodeljeno Trejsi Ševalije i Zejdi Smit, za debitantski roman „Tigrova žena“.
Rođena je u Beogradu kao Tea Barjaktarević, a zbog ratova devedesetih sa majkom, bakom i dekom je napustila zemlju i od 12. godine živi u SAD. Njen drugi roman „Unutrašnjost“ (u izdanju Lagune) za kratko vreme postao je svetski bestseler. Danas živi u Njujorku sa suprugom i predaje na koledžu Hanter. Rodni grad, međutim, nije zaboravila.
„Detinjstvo se nikad ne zaboravlja, a što su ljudi stariji, sve više vole da ističu svoje poreklo“, kaže Tea Obreht za Novosti. „Mene je oblikovalo detinjstvo koje sam provela u Beogradu, kultura i priče uz koje sam odrastala. One će uvek biti deo mene, a Beograd je definitivno moj dom. Moj prvi dom. S druge strane, priča o emigraciji je priča o beskrajnoj potrazi za domom – shvatila sam da će dom za mene uvek predstavljati različita mesta, naročito kako godine budu proticale.“
Šta je ono najvrednije što ste poneli iz Beograda i kasnije pretočili u književnost?
Beograd je grad u kome se mešaju i koegzistiraju različita vremena. Grad govori o međusobnoj povezanosti daleke prošlosti i njenog odjeka u budućnosti. Taj osećaj međusobne povezanosti ogleda se u načinu na koji pišem i posmatram svet.
Na ovogodišnjem Beogradskom kontrapunktu, na kome ste učestvovali, tema je bila odnos prema mitovima. Kakav je odnos, po vašem mišljenju, umetnosti i mita danas?
Mitovi su često prve priče koje čujemo. Oni nas uče kako da shvatimo istoriju, svet i samo pripovedanje. Mali, porodični ili nacionalni mitovi nam daju uvid u naše poreklo i pripadnost određenoj zajednici. Ali veći i jednostavniji mitovi mogu ponekad da budu opasni. Što je priča laganije ispričana, ona je prijemčivija. Ponekad se te priče koriste kao opravdanje za nečije ponašanje. Zato je veoma važno preispitivanje naših mitologija.
Da li sa jedne strane demitologizujemo prošlost da bismo bili „u trendu“, dok sa druge kreiramo nove mitove?
Mislim da to zavisi od naše definicije mita. Novi mitovi su svakako već prisutni. Deo našeg dijaloga tokom Kontrapunkta usredsređen je na to kako moderne mitove o uspehu, glamuru, estetici kreiraju oglašivači i korporacije, a ne umetnici i pisci. A, ipak, čini se da nam je sve više potrebno preispitivanje starih mitova da bismo razumeli svoje poreklo i shvatili kako smo stigli do ovog haotičnog sveta u kojem živimo.
Kako se u Americi kreiraju novi mitovi?
Amerika dugo čeka na obračun sa sopstvenim moćnim mitologijama. Ali, sada su po svim državama ljudi izašli na ulice i zahtevaju kraj rasnih nejednakosti i nasilnih ugnjetavanja, čije je postojanje država vekovima negirala. Šta god da izađe iz ovog vremena, biće mnogo pouzdanije nego što je mit u koji je Amerika dugo verovala.
Beogradski kontrapunkt je prvi put održan onlajn, što je posledica epidemije virusa korona. Mislite li da ćemo izaći drugačiji iz pandemije?
Nadam se da hoćemo. Pandemija i kriza koju je ona izazvala slomile su mnoga društvena pravila. Naterale su nas da postanemo svesni jedni drugih, da budemo manje sebični, da brinemo o našim susedima i bližnjima. Bila bi to ogromna, iako ne i iznenađujuća, propuštena prilika da iz pandemije izađemo nepromenjeni.
Nedavno ste otkrili da pišete novi roman čija će radnja biti smeštena na pustom ostrvu. Da li ste inspiraciju za ovu priču pronašli i u izlolaciji u kojoj ste se tokom pandemije zatekli?
Roman govori o neizvesnosti i izolaciji. Neobično je da sam počela da ga pišem pre više od godinu dana. Pandemija mi je pomogla da se približim psihologiji mojih likova i emocionalnoj krizi kroz koju prolaze.
Vi ste kao mlad pisac za prvi roman "Tigrova žena" dobili prestižnu nagradu Orindž. Koliko je taj uspeh uticao na vaš dalji rad?
Bilo je predivno, naravno, i neočekivano, i vrlo neodoljivo. Imala sam sreću što sam bila mlada, nisam se plašila da ono što napišem ponudim publici. Ipak, trebalo mi je mnogo vremena da naučim da čuvam svoju privatnost i napišem novu knjigu kojom sam zadovoljna. Veoma sam zahvalna za sve što sam naučila usput, zahvalna sam i čitaocima koji su me podsticali da nastavim.
Kada ste počeli da pišete?
Prvu priču sam napisala sa osam godina i od tada sam želela da budem pisac.
Da li su vaši čitaoci u Americi iznenađeni zbog bajkolikog načina na koji predstavljate Balkan, zato što su te slike drugačije od onih u zapadnim medijima?
Uvek je razočaravajuće susresti se sa opštim stereotipima koje neki čitaoci koji govore engleski jezik imaju o Balkanu i Balkancima. Ali mislim da su čitaoci svih nacionalnosti iznenađeni kad vide svoj odraz u nepoznatoj priči. Roman „Tigrova žena“ pun je čudnih, neverovatnih likova. U njemu je detinjstvo prestavljeno kao nestala zemlja. Nadam se da je moj roman podstakao čitaoce na drugačiji način razmišljanja o ljudima o kojima znamo malo.
I u drugom romanu „Unutrašnjost“, čija je radnja smeštena u 19. vek i na američki Divlji zapad, naziru se obrisi Balkana. Da li to opet vraćate dug ovdašnjem nasleđu?
Apsolutno. „Unutrašnjost“ je zasnovana na istinitoj priči o američkom „Kamel korpsu“ i mladićima iz zemalja koje je okupirala Turska, koji su u Teksas 1857. doveli kamile. Roman je motivisan istorijskim trenutkom poznatim kao „Zasad kamila“, kratkotrajnim pokušajem dovođenja deva u Ameriku. Bila sam iznenađena kada sam čula ovu neobičnu i malo poznatu priču o Divljem zapadu, ali i mladim goničima kamila, koji su došli iz Turske i sa ovih prostora, fascinirana i dirnuta da postoji mogućnost veze sa Balkanom. Najviše me je fasciniralo to što ruši mit o Zapadu i ko "pripada" Americi.
Nedostaje li vam Beograd?
Da. Nosim jaka sećanja u sebi. Imam mnogo prijatelja u Beogradu. Leto sam od 2003. najčešće provodila u Beogradu, dok su mi baka i deka bili živi. Moram da priznam da mi je bilo mnogo bolno da se vratim kada su oboje otišli. Planirala sam i ovo leto da provedem u Beogradu, ali dogodio se virus korona. Beograd će biti jedno od prvih mesta koja ću posetiti kada putovanje ponovo postane moguće.
Strah od smrti
„Pričanje priča je oduvek služilo kao sredstvo za stvaranje smisla iz haosa. Posebno me zanimaju mitovi koji nam pomažu da razumemo sopstvenu smrtnost i da je smrt neizbežna“, kaže poznata spisateljica, naglašavajući da priznaje da se veoma plaši smrti. „Mislim da smo zahvaljujući tome naučili da se smejemo i da zahvaljujući tome nastavljamo da se radujemo životu. Mit je često divan mehanizam za razumevanje i bavljenje stvarnošću, ljudi kreiraju i ulepšavaju priče da bi se lakše izborili u trenucima velikih sukoba. Priče koje govorimo svaki dan kao anegdote postaju lični mitovi o našim životima, hteli to ljudi da prihvate ili ne.“
Autor: Dragana Matović
Izvor: Novosti
Foto: Ilan Harel
„Detinjstvo se nikad ne zaboravlja, a što su ljudi stariji, sve više vole da ističu svoje poreklo“, kaže Tea Obreht za Novosti. „Mene je oblikovalo detinjstvo koje sam provela u Beogradu, kultura i priče uz koje sam odrastala. One će uvek biti deo mene, a Beograd je definitivno moj dom. Moj prvi dom. S druge strane, priča o emigraciji je priča o beskrajnoj potrazi za domom – shvatila sam da će dom za mene uvek predstavljati različita mesta, naročito kako godine budu proticale.“
Šta je ono najvrednije što ste poneli iz Beograda i kasnije pretočili u književnost?
Beograd je grad u kome se mešaju i koegzistiraju različita vremena. Grad govori o međusobnoj povezanosti daleke prošlosti i njenog odjeka u budućnosti. Taj osećaj međusobne povezanosti ogleda se u načinu na koji pišem i posmatram svet.
Na ovogodišnjem Beogradskom kontrapunktu, na kome ste učestvovali, tema je bila odnos prema mitovima. Kakav je odnos, po vašem mišljenju, umetnosti i mita danas?
Mitovi su često prve priče koje čujemo. Oni nas uče kako da shvatimo istoriju, svet i samo pripovedanje. Mali, porodični ili nacionalni mitovi nam daju uvid u naše poreklo i pripadnost određenoj zajednici. Ali veći i jednostavniji mitovi mogu ponekad da budu opasni. Što je priča laganije ispričana, ona je prijemčivija. Ponekad se te priče koriste kao opravdanje za nečije ponašanje. Zato je veoma važno preispitivanje naših mitologija.
Da li sa jedne strane demitologizujemo prošlost da bismo bili „u trendu“, dok sa druge kreiramo nove mitove?
Mislim da to zavisi od naše definicije mita. Novi mitovi su svakako već prisutni. Deo našeg dijaloga tokom Kontrapunkta usredsređen je na to kako moderne mitove o uspehu, glamuru, estetici kreiraju oglašivači i korporacije, a ne umetnici i pisci. A, ipak, čini se da nam je sve više potrebno preispitivanje starih mitova da bismo razumeli svoje poreklo i shvatili kako smo stigli do ovog haotičnog sveta u kojem živimo.
Kako se u Americi kreiraju novi mitovi?
Amerika dugo čeka na obračun sa sopstvenim moćnim mitologijama. Ali, sada su po svim državama ljudi izašli na ulice i zahtevaju kraj rasnih nejednakosti i nasilnih ugnjetavanja, čije je postojanje država vekovima negirala. Šta god da izađe iz ovog vremena, biće mnogo pouzdanije nego što je mit u koji je Amerika dugo verovala.
Beogradski kontrapunkt je prvi put održan onlajn, što je posledica epidemije virusa korona. Mislite li da ćemo izaći drugačiji iz pandemije?
Nadam se da hoćemo. Pandemija i kriza koju je ona izazvala slomile su mnoga društvena pravila. Naterale su nas da postanemo svesni jedni drugih, da budemo manje sebični, da brinemo o našim susedima i bližnjima. Bila bi to ogromna, iako ne i iznenađujuća, propuštena prilika da iz pandemije izađemo nepromenjeni.
Nedavno ste otkrili da pišete novi roman čija će radnja biti smeštena na pustom ostrvu. Da li ste inspiraciju za ovu priču pronašli i u izlolaciji u kojoj ste se tokom pandemije zatekli?
Roman govori o neizvesnosti i izolaciji. Neobično je da sam počela da ga pišem pre više od godinu dana. Pandemija mi je pomogla da se približim psihologiji mojih likova i emocionalnoj krizi kroz koju prolaze.
Vi ste kao mlad pisac za prvi roman "Tigrova žena" dobili prestižnu nagradu Orindž. Koliko je taj uspeh uticao na vaš dalji rad?
Bilo je predivno, naravno, i neočekivano, i vrlo neodoljivo. Imala sam sreću što sam bila mlada, nisam se plašila da ono što napišem ponudim publici. Ipak, trebalo mi je mnogo vremena da naučim da čuvam svoju privatnost i napišem novu knjigu kojom sam zadovoljna. Veoma sam zahvalna za sve što sam naučila usput, zahvalna sam i čitaocima koji su me podsticali da nastavim.
Kada ste počeli da pišete?
Prvu priču sam napisala sa osam godina i od tada sam želela da budem pisac.
Da li su vaši čitaoci u Americi iznenađeni zbog bajkolikog načina na koji predstavljate Balkan, zato što su te slike drugačije od onih u zapadnim medijima?
Uvek je razočaravajuće susresti se sa opštim stereotipima koje neki čitaoci koji govore engleski jezik imaju o Balkanu i Balkancima. Ali mislim da su čitaoci svih nacionalnosti iznenađeni kad vide svoj odraz u nepoznatoj priči. Roman „Tigrova žena“ pun je čudnih, neverovatnih likova. U njemu je detinjstvo prestavljeno kao nestala zemlja. Nadam se da je moj roman podstakao čitaoce na drugačiji način razmišljanja o ljudima o kojima znamo malo.
I u drugom romanu „Unutrašnjost“, čija je radnja smeštena u 19. vek i na američki Divlji zapad, naziru se obrisi Balkana. Da li to opet vraćate dug ovdašnjem nasleđu?
Apsolutno. „Unutrašnjost“ je zasnovana na istinitoj priči o američkom „Kamel korpsu“ i mladićima iz zemalja koje je okupirala Turska, koji su u Teksas 1857. doveli kamile. Roman je motivisan istorijskim trenutkom poznatim kao „Zasad kamila“, kratkotrajnim pokušajem dovođenja deva u Ameriku. Bila sam iznenađena kada sam čula ovu neobičnu i malo poznatu priču o Divljem zapadu, ali i mladim goničima kamila, koji su došli iz Turske i sa ovih prostora, fascinirana i dirnuta da postoji mogućnost veze sa Balkanom. Najviše me je fasciniralo to što ruši mit o Zapadu i ko "pripada" Americi.
Nedostaje li vam Beograd?
Da. Nosim jaka sećanja u sebi. Imam mnogo prijatelja u Beogradu. Leto sam od 2003. najčešće provodila u Beogradu, dok su mi baka i deka bili živi. Moram da priznam da mi je bilo mnogo bolno da se vratim kada su oboje otišli. Planirala sam i ovo leto da provedem u Beogradu, ali dogodio se virus korona. Beograd će biti jedno od prvih mesta koja ću posetiti kada putovanje ponovo postane moguće.
Strah od smrti
„Pričanje priča je oduvek služilo kao sredstvo za stvaranje smisla iz haosa. Posebno me zanimaju mitovi koji nam pomažu da razumemo sopstvenu smrtnost i da je smrt neizbežna“, kaže poznata spisateljica, naglašavajući da priznaje da se veoma plaši smrti. „Mislim da smo zahvaljujući tome naučili da se smejemo i da zahvaljujući tome nastavljamo da se radujemo životu. Mit je često divan mehanizam za razumevanje i bavljenje stvarnošću, ljudi kreiraju i ulepšavaju priče da bi se lakše izborili u trenucima velikih sukoba. Priče koje govorimo svaki dan kao anegdote postaju lični mitovi o našim životima, hteli to ljudi da prihvate ili ne.“
Autor: Dragana Matović
Izvor: Novosti
Foto: Ilan Harel
Autor: Tea Obreht
