Kolson Vajthed je najnagrađivaniji pisac svoje generacije i ne usporava
U vreme velikih nemira, Kolson Vajthed je dostigao uspehe vredne pohvale. U aprilu je postao četvrti autor – pritom, jedini crnac (i jedini živi autor) – koji je po drugi put osvojio Pulicerovu nagradu za fikciju, za roman „Momci iz Nikla“. Odmah po objavljivanju knjige, vratio se na listu bestselera Njujork Tajmsa. Pedesetogodišnjeg Vajtheda je Kongresna biblioteka proglasila ovogodišnjim dobitnikom prestižne nagrade za životno delo, što ga čini najmlađim dobitnikom ove nagrade u istoriji.
Autor je najavio pre destak dana da će njegova sledeća knjiga Harlem Shuffle biti objavljena 2021. To je knjiga, kako kaže, na kojoj je radio godinama, i konačno je završio tokom meseci koje je proveo u karantinu u Njujorku.
Možda je neprimeren trenutak da se primi toliko lepih vesti. Zapravo, kako je Vajthed (autor koji stoji iza nagrađivanog romana „Podzemna železnica“) početkom meseca krenuo (virtuleno) na drugu turneju promocije knjige „Momci iz Nikla“ koja se podudarala sa izdanjem ove knjige u mekom povezu, razgovori koje je vodio su se usmerili, kako je rekao, na „temu brutalnosti policije i rasnoj diskriminaciji u okviru policije“, koja je ponovo u žiži interesovanja javnosti nakon ubistva Džordža Flojda. Iako teme njegovih romana prevaizlaze aktuelne događaje.
Novinar Entertejment Viklija razgovarao je sa Vajtehdom o njegovoj ulozi javne ličnosti, njegovom novom projektu, knjizi koju je nedavno pročitao i o još mnogo toga.
Kako si ovih dana?
Držim se. Brinem zbog onlajn nastave – samo da se vaj-faj signal ne prekine. Pokušavam da spremam lepe obroke i da svi u kući zadržimo zdrav razum.
Ti nisi dobijao samo loše vesti u prethodnih nekoliko meseci. Kako ti je legla druga po redu Pulicerova nagrada?
(Smeh) S vremena na vreme me me preplavi. Činilo se kao veoma apstraktna stvar. Još uvek nisam potpuno svestan. Bilo je ovo veoma čudnih šest meseci. Pokušavam da budem srećan. Takođe se pretvaram da se ovo desilo nekom drugom, inače će mi glava eksplodirati.
Kada smo razgovarali prošle godine, puno smo pričali o tome kako je ova knjiga za tebe veoma posebna. Kakva osećanja je proizvela nagrada za „Momke iz Nikla?“
Da, u ovoj knjizi ima više mene. Moj brat je preminuo prošle godine, i ima puno te dinamike između mene i njega u ovoj knjizi, a o svemu tome sam pisao u vreme kada je on imao razne zdravstvene probleme. Osećao sam se veoma blisko sa likovima, kao što nisam sa Korom (iz „Podzemne železnice“). Ali zato sam veoma ponosan na to kako je ispala: kompaktna je i linearna, što meni nije svojstveno. Uprkos skokovima kroz vreme (smeh). Bio sam zadovoljan i ponosan krajnjim rezultatom. Divno je što su ljudi to osetili. I mi smo pričali i pre nego što je knjiga izašla, zar ne?
Da.
Tako da ja nisam imao predstavu šta se dešava. (Smeh) Divno je da se obe ove knjige koje su veoma različite cene od strane vršnjaka i kritičara i različitih vrsta ljudi.
Vraćajući se drugoj turneji ove knjige, sada virtuelno, kako ti se čini ovo iskustvo? Posebno u ovom, koga možemo nazvati, novorezonantnim trenutkom?
Dosta sam kod kuće. Volim da putujem, da predajem i odlazim u knjižare. Kad sam pred publikom, odvija se interakcija. Potpuno je drugačije je kada sam pričaš u video kameru i nemaš povratnu reakciju. Što je verovatno dobro! Ali, čudna su vremena. Uprkos tome što volim svoju privatnost, mnogo toga izvučem iz tih interakcija. Žao mi je što toga sada nema.
Da li ljudi danas reaguju drugačije na teme o kojima pišeš?
Mojih poslednjih nekoliko knjiga govore o rasi i istoriji, pa se te teme neminovno ukrštaju. Inostrana publika ne zna ništa o postojanju „Podzemne železnice“, pa onda objašnjavam kako to funkcioniše; oni znaju za segregaciju, ali ne nužno i za zakone Džima Kroa, tako da za „Momke iz Nikla“ moram da objasnim šta su bili zakoni Džima Kroa. Reč je o korupciji i sprovođenju zakona, a kada su počeli protesti zbog ubistva Džordža Flojda, i sa obnovljenimm pokretom „Crni životi znače“, knjiga se sagledava u drugom svetlu. Reakcije oublike na njenu poruku su drugačije nego prošle godine.
Da li možeš sada da pišeš? Ili odugovlačiš?
U februaru, kada je proglašena epidemija u Njujorku, bio sam u zastoju sa knjigom. Ostalo mi je bilo 80 strana da završim. Puno toga se dešavalo i morao sam da brinem o deci. Bio sam na ivici živaca. Posle otprilike šest nedelja sa ugrabio sat vremena i napisao jednu stranicu. Nedelju dana posle sam bio u mogućnosti da izdvojim dva sata. Prošlog meseca sam završio knjigu na kojoj sam radio skoro dve godine. I ne uspevam da zadržim pažnju! Pročitao sam samo jednu knjigu u poslednja četiri meseca. Mogu da radim, gledam TV i pratim vesti i da se brinem o deci. Tako da imam sreće da je moj posao da pišem i to mogu da radim. (Smeh) nakon toga, nažalost, nemam koncentraciju za ništa više od jednog tvita.
Koju si knjigu poslednju pročitao?
To je knjiga koju sam već čitao (smeh): „Ljubav za zgrade koje gore“ (Love Goes to Buildings on Fire) Vila Hermesa. Izašla je pre osam godina. I zapravo sam radio istraživanje! Za istraživanje imam koncentraciju.
Izvor: ew.com
Prevod: Marija Zuak
Možda je neprimeren trenutak da se primi toliko lepih vesti. Zapravo, kako je Vajthed (autor koji stoji iza nagrađivanog romana „Podzemna železnica“) početkom meseca krenuo (virtuleno) na drugu turneju promocije knjige „Momci iz Nikla“ koja se podudarala sa izdanjem ove knjige u mekom povezu, razgovori koje je vodio su se usmerili, kako je rekao, na „temu brutalnosti policije i rasnoj diskriminaciji u okviru policije“, koja je ponovo u žiži interesovanja javnosti nakon ubistva Džordža Flojda. Iako teme njegovih romana prevaizlaze aktuelne događaje.
Novinar Entertejment Viklija razgovarao je sa Vajtehdom o njegovoj ulozi javne ličnosti, njegovom novom projektu, knjizi koju je nedavno pročitao i o još mnogo toga.
Kako si ovih dana?
Držim se. Brinem zbog onlajn nastave – samo da se vaj-faj signal ne prekine. Pokušavam da spremam lepe obroke i da svi u kući zadržimo zdrav razum.
Ti nisi dobijao samo loše vesti u prethodnih nekoliko meseci. Kako ti je legla druga po redu Pulicerova nagrada?
(Smeh) S vremena na vreme me me preplavi. Činilo se kao veoma apstraktna stvar. Još uvek nisam potpuno svestan. Bilo je ovo veoma čudnih šest meseci. Pokušavam da budem srećan. Takođe se pretvaram da se ovo desilo nekom drugom, inače će mi glava eksplodirati.
Kada smo razgovarali prošle godine, puno smo pričali o tome kako je ova knjiga za tebe veoma posebna. Kakva osećanja je proizvela nagrada za „Momke iz Nikla?“
Da, u ovoj knjizi ima više mene. Moj brat je preminuo prošle godine, i ima puno te dinamike između mene i njega u ovoj knjizi, a o svemu tome sam pisao u vreme kada je on imao razne zdravstvene probleme. Osećao sam se veoma blisko sa likovima, kao što nisam sa Korom (iz „Podzemne železnice“). Ali zato sam veoma ponosan na to kako je ispala: kompaktna je i linearna, što meni nije svojstveno. Uprkos skokovima kroz vreme (smeh). Bio sam zadovoljan i ponosan krajnjim rezultatom. Divno je što su ljudi to osetili. I mi smo pričali i pre nego što je knjiga izašla, zar ne?
Da.
Tako da ja nisam imao predstavu šta se dešava. (Smeh) Divno je da se obe ove knjige koje su veoma različite cene od strane vršnjaka i kritičara i različitih vrsta ljudi.
Vraćajući se drugoj turneji ove knjige, sada virtuelno, kako ti se čini ovo iskustvo? Posebno u ovom, koga možemo nazvati, novorezonantnim trenutkom?
Dosta sam kod kuće. Volim da putujem, da predajem i odlazim u knjižare. Kad sam pred publikom, odvija se interakcija. Potpuno je drugačije je kada sam pričaš u video kameru i nemaš povratnu reakciju. Što je verovatno dobro! Ali, čudna su vremena. Uprkos tome što volim svoju privatnost, mnogo toga izvučem iz tih interakcija. Žao mi je što toga sada nema.
Da li ljudi danas reaguju drugačije na teme o kojima pišeš?
Mojih poslednjih nekoliko knjiga govore o rasi i istoriji, pa se te teme neminovno ukrštaju. Inostrana publika ne zna ništa o postojanju „Podzemne železnice“, pa onda objašnjavam kako to funkcioniše; oni znaju za segregaciju, ali ne nužno i za zakone Džima Kroa, tako da za „Momke iz Nikla“ moram da objasnim šta su bili zakoni Džima Kroa. Reč je o korupciji i sprovođenju zakona, a kada su počeli protesti zbog ubistva Džordža Flojda, i sa obnovljenimm pokretom „Crni životi znače“, knjiga se sagledava u drugom svetlu. Reakcije oublike na njenu poruku su drugačije nego prošle godine.
Da li možeš sada da pišeš? Ili odugovlačiš?
U februaru, kada je proglašena epidemija u Njujorku, bio sam u zastoju sa knjigom. Ostalo mi je bilo 80 strana da završim. Puno toga se dešavalo i morao sam da brinem o deci. Bio sam na ivici živaca. Posle otprilike šest nedelja sa ugrabio sat vremena i napisao jednu stranicu. Nedelju dana posle sam bio u mogućnosti da izdvojim dva sata. Prošlog meseca sam završio knjigu na kojoj sam radio skoro dve godine. I ne uspevam da zadržim pažnju! Pročitao sam samo jednu knjigu u poslednja četiri meseca. Mogu da radim, gledam TV i pratim vesti i da se brinem o deci. Tako da imam sreće da je moj posao da pišem i to mogu da radim. (Smeh) nakon toga, nažalost, nemam koncentraciju za ništa više od jednog tvita.
Koju si knjigu poslednju pročitao?
To je knjiga koju sam već čitao (smeh): „Ljubav za zgrade koje gore“ (Love Goes to Buildings on Fire) Vila Hermesa. Izašla je pre osam godina. I zapravo sam radio istraživanje! Za istraživanje imam koncentraciju.
Izvor: ew.com
Prevod: Marija Zuak
Autor: Kolson Vajthed
