Kolson Vajthed o ropstvu, uspehu i pisanju romana koji ga je stvarno uplašio
Kolson Vajthed dugo vremena oseća neobjašnjivu privrženost prema mehanizovanim vrstama prevoza, posebno onim starijim, što vrlo uspešno uspeva da pretoči u metaforu.
Radnja njegovog prvog romana „The Intuitionist“ vrti se oko popravke lifta. U svom drugom romanu „John Henry Days“, Kolson sa uzbuđenjem pripoveda o Džonu Henriju i njegovom kopanju tunela koje je ušlo u legendu.
Ali u svom novom romanu Vajthed radnju uokviruje unutar najbogatije metafore – „Podzemne železnice“.
Roman koji je nazvan jednostavno, „Podzemna železnica“, prati petnaestogodišnju robinju Koru dok pokušava da pobegne sa plantaže pamuka ka severu uz pomoć mreže podzemnih puteva i vozova. Ovaj roman proizveo je najveću pometnju u Vajthedovoj stvaralačkoj karijeri, čak pre nego što je bio gost u emisiji Opre Vinfri. Četrdesetšestogodišnji Vajthed pobrao je odlične kritike i dobio zavidna priznanja, poput „MacArthur Fellowship“, tzv. nagrade za genijalce, koju je primio još 2002. godine. Ali nekoliko dana pre nego što je Opra Vinfri spomenula njegovu knjigu, izgledao je pomalo zastrašen slavom i medijskom pažnjom koja ga je sve više uzimala pod svoje okrilje.
„Teško mi je da razlučim kako ljudi reaguju na moju knjigu“, rekao je Vajthed u intervjuu u svom domu u Grinič vilidžu. „Ja sam od onih ljudi koji vole da budu u svojoj pećini i razmišljaju o čudnim stvarima.“
„Podzemna železnica“ je napisana na jednostavan način i u realističnijem maniru u odnosu na prethodne Vajthedove romane koji su pisani za širu publiku, sa izvrsnim efektima i propraćen je šaljivim i živopisnim pripovedanjem. Radnja romana otpočinje sumornim opisom života na plantaži u Džordžiji oko 1850. godine, pre nego što se glavna junakinja osmelila na neizvesno putovanje kroz nekoliko različitih država u kojima je decenijama vladao rasni teror, kome se nije nazirao kraj u budućnosti.
Ovde leži Vajthedova neobičnost – nagoveštaji čudnih eugeničkih eksperimenata; linčovanje petkom uveče koje je izvođeno kao vodviljska predstava. Svi ti detalji će neke čitaoce navesti da odu na Gugl i potraže šire istorijske podatke o njima.
„Vratio sam se knjizi ’Sto godina samoće’ i ponovo je pročitao. To me je nateralo da se zamislim kako bi bilo da nisam do tančina čitao i otkrivao detalje o ovakvoj tematici, već da sam pristupio pisanju bez emocija i površno“, komentariše. „Želeo sam da ostvarim zamisao i napišem priču o robovima kao što je napisano u knjigama koje sam čitao, gde su verodostojno prikazane sve ove užasne i grozne stvari koje se i dalje dešavaju.“
Vajthed je dobio ideju za pisanje knjige 2000. godine, čim je završio svoj drugi roman „John Henry Days“.
„Pomislio sam: ’Šta bi bilo da je 'Podzemna železnica' bila pravi voz? Sedeo sam na kauču, misleći o tome, ali činilo mi se da bi rad na toj ideji iziskivao mnogo iscrpnog istraživanja, a ja jednostavno nisam bio raspoložen za takvu vrstu napora.“
Umesto nje, napisao je niz vrlo različitih knjiga, uključujući nostalgičan roman za mlade punoletnike „Sag Harbor“, zombi triler „Zone One“, i roman u prvom licu o svetskom takmičenju u pokeru „The Noble Hustle“.
U knjizi o pokeru Vajthed, budući da je svojevremeno prošao kroz razvod, predstavio je sebe kao izrazito depresivnu osobu sa iskusnim pokeraškim licem, kako je na početku rekao: „Ja sam polumrtav iznutra.“ U privatnom životu vrlo je pristupačan i prijateljski nastrojen, ali oprezan zbog očekivanja koja mu nameću publika i kritičari, budući da je afroamerički pisac koji objavljuje knjige u vezi sa bojom kože i slobodom u doba organizacije „Black Lives Matter“.
Vajthed kaže da je „Podzemnu železnicu“ počeo ozbiljno da piše kao odgovor na snažni unutrašnji poriv. Prema njegovim rečima, nije želeo da „napiše još jednu knjigu u kojoj crni pripovedač govorio o teškoj egzistenciji“, ali ideja o pisanju „Podzemne železnice“ ga nije napuštala.
„A onda sam odlučio da napišem knjigu koja me zaista plaši“, kazao je Vajthed.
Vajthed je žučno pristupio temi čitajući klasičnu literaturu 19. veka o ropskom životu poput onih koje nalazimo u romanu Harijet Džejkobs „Incidents in the Life of a Slave Girl“, ili iz usmenih svedočanstava bivših robova iz tridesetih godina XX veka koje je našao u istorijskim arhivama.
Vajthed smatra da ne zna dovoljno o ropskoj prošlosti svojih predaka. U porodici sa majčine strane bilo je vlasnika slobodne crnačke kafane u Virdžiniji. Porodica njegovog oca živi na Floridi od početka 20. veka, ali način na koji je tu dospela progutala je „magla vremena“.
S obzirom na to da ima dvoje dece, ćerku od 11 godina i sina od 3 godine, sama pomisao na ropstvo izaziva njegovo gnušanje i zastrašenost.
„Pomisao na gubitak deteta ili na to kako bi se moja deca osećala da im pred očima neko prebije oca na smrt, učinila je pisanje ove knjige vrlo različitim u odnosu na knjigu koja bi nastala u periodu kada sam imao 30 godina“, smatra Vajthed.
U „Podzemnoj železnici“ Vajthed govori o rasnom napretku i njegovim ograničenjima na direktniji, čak proročki način. Vajthed veruje kako su poslednje stranice njegove knjige ne samo optimistične, već i realistične.
„Smatram da su poslednje stranice ispunjene nadom“, kaže. „Ali i dalje gde god da se osvrnemo i uputimo, živimo u Americi, koja je jedno nesavršeno mesto. To je naša stvarnost.“
Izvor: nytimes.com
Radnja njegovog prvog romana „The Intuitionist“ vrti se oko popravke lifta. U svom drugom romanu „John Henry Days“, Kolson sa uzbuđenjem pripoveda o Džonu Henriju i njegovom kopanju tunela koje je ušlo u legendu.
Ali u svom novom romanu Vajthed radnju uokviruje unutar najbogatije metafore – „Podzemne železnice“.
Roman koji je nazvan jednostavno, „Podzemna železnica“, prati petnaestogodišnju robinju Koru dok pokušava da pobegne sa plantaže pamuka ka severu uz pomoć mreže podzemnih puteva i vozova. Ovaj roman proizveo je najveću pometnju u Vajthedovoj stvaralačkoj karijeri, čak pre nego što je bio gost u emisiji Opre Vinfri. Četrdesetšestogodišnji Vajthed pobrao je odlične kritike i dobio zavidna priznanja, poput „MacArthur Fellowship“, tzv. nagrade za genijalce, koju je primio još 2002. godine. Ali nekoliko dana pre nego što je Opra Vinfri spomenula njegovu knjigu, izgledao je pomalo zastrašen slavom i medijskom pažnjom koja ga je sve više uzimala pod svoje okrilje.
„Teško mi je da razlučim kako ljudi reaguju na moju knjigu“, rekao je Vajthed u intervjuu u svom domu u Grinič vilidžu. „Ja sam od onih ljudi koji vole da budu u svojoj pećini i razmišljaju o čudnim stvarima.“
„Podzemna železnica“ je napisana na jednostavan način i u realističnijem maniru u odnosu na prethodne Vajthedove romane koji su pisani za širu publiku, sa izvrsnim efektima i propraćen je šaljivim i živopisnim pripovedanjem. Radnja romana otpočinje sumornim opisom života na plantaži u Džordžiji oko 1850. godine, pre nego što se glavna junakinja osmelila na neizvesno putovanje kroz nekoliko različitih država u kojima je decenijama vladao rasni teror, kome se nije nazirao kraj u budućnosti.
Ovde leži Vajthedova neobičnost – nagoveštaji čudnih eugeničkih eksperimenata; linčovanje petkom uveče koje je izvođeno kao vodviljska predstava. Svi ti detalji će neke čitaoce navesti da odu na Gugl i potraže šire istorijske podatke o njima.
„Vratio sam se knjizi ’Sto godina samoće’ i ponovo je pročitao. To me je nateralo da se zamislim kako bi bilo da nisam do tančina čitao i otkrivao detalje o ovakvoj tematici, već da sam pristupio pisanju bez emocija i površno“, komentariše. „Želeo sam da ostvarim zamisao i napišem priču o robovima kao što je napisano u knjigama koje sam čitao, gde su verodostojno prikazane sve ove užasne i grozne stvari koje se i dalje dešavaju.“
Vajthed je dobio ideju za pisanje knjige 2000. godine, čim je završio svoj drugi roman „John Henry Days“.
„Pomislio sam: ’Šta bi bilo da je 'Podzemna železnica' bila pravi voz? Sedeo sam na kauču, misleći o tome, ali činilo mi se da bi rad na toj ideji iziskivao mnogo iscrpnog istraživanja, a ja jednostavno nisam bio raspoložen za takvu vrstu napora.“
Umesto nje, napisao je niz vrlo različitih knjiga, uključujući nostalgičan roman za mlade punoletnike „Sag Harbor“, zombi triler „Zone One“, i roman u prvom licu o svetskom takmičenju u pokeru „The Noble Hustle“.
U knjizi o pokeru Vajthed, budući da je svojevremeno prošao kroz razvod, predstavio je sebe kao izrazito depresivnu osobu sa iskusnim pokeraškim licem, kako je na početku rekao: „Ja sam polumrtav iznutra.“ U privatnom životu vrlo je pristupačan i prijateljski nastrojen, ali oprezan zbog očekivanja koja mu nameću publika i kritičari, budući da je afroamerički pisac koji objavljuje knjige u vezi sa bojom kože i slobodom u doba organizacije „Black Lives Matter“.
Vajthed kaže da je „Podzemnu železnicu“ počeo ozbiljno da piše kao odgovor na snažni unutrašnji poriv. Prema njegovim rečima, nije želeo da „napiše još jednu knjigu u kojoj crni pripovedač govorio o teškoj egzistenciji“, ali ideja o pisanju „Podzemne železnice“ ga nije napuštala.
„A onda sam odlučio da napišem knjigu koja me zaista plaši“, kazao je Vajthed.
Vajthed je žučno pristupio temi čitajući klasičnu literaturu 19. veka o ropskom životu poput onih koje nalazimo u romanu Harijet Džejkobs „Incidents in the Life of a Slave Girl“, ili iz usmenih svedočanstava bivših robova iz tridesetih godina XX veka koje je našao u istorijskim arhivama.
Vajthed smatra da ne zna dovoljno o ropskoj prošlosti svojih predaka. U porodici sa majčine strane bilo je vlasnika slobodne crnačke kafane u Virdžiniji. Porodica njegovog oca živi na Floridi od početka 20. veka, ali način na koji je tu dospela progutala je „magla vremena“.
S obzirom na to da ima dvoje dece, ćerku od 11 godina i sina od 3 godine, sama pomisao na ropstvo izaziva njegovo gnušanje i zastrašenost.
„Pomisao na gubitak deteta ili na to kako bi se moja deca osećala da im pred očima neko prebije oca na smrt, učinila je pisanje ove knjige vrlo različitim u odnosu na knjigu koja bi nastala u periodu kada sam imao 30 godina“, smatra Vajthed.
U „Podzemnoj železnici“ Vajthed govori o rasnom napretku i njegovim ograničenjima na direktniji, čak proročki način. Vajthed veruje kako su poslednje stranice njegove knjige ne samo optimistične, već i realistične.
„Smatram da su poslednje stranice ispunjene nadom“, kaže. „Ali i dalje gde god da se osvrnemo i uputimo, živimo u Americi, koja je jedno nesavršeno mesto. To je naša stvarnost.“
Izvor: nytimes.com
Autor: Kolson Vajthed
