Kolson Vajthed: Škola Nikl je metafora svih zlonamernih sila koje prete da nas slome
Dobar vam dan. Ja sam Kolson Vajthed i tu sam da razgovaram sa vama o svojoj knjizi „Momci iz Nikla“.
Dakle, roman je zasnovan na priči o školi na Floridi koju su pohađali samo dečaci, koja je postojala preko stotinu godina. Ova škola je osnovana sa idejom da se mladi prestupnici prevaspitaju i prosvetle umesto da budu pritvoreni zajedno sa odraslim kriminalcima, tako što će im biti omogućeno obrazovanje, učenje veština koje će im pomoći u životu, obuka za posao tokom radnih i školskih dana.
Od samog početka su odatle stizali zabrinjavajući izveštaji o zlostavljanju, o nasilnim batinama, seksualnom napastvovanju, zatvaranja u samicu... U okviru kampusa se nalazila pomoćna betonska zgrada koju su svi zvali Bela kuća, gde su momci dobijali batine kožnim kaišem poznatijim kao„ crni lepotan“.
Đaci su Beloj kući dali nadimak Fabrika sladoleda, zato što se iz nje izlazilo u modricama svih mogućih boja.
Decenijama će momci pričati svoje priče o mučenju, raznim oblicima zlostavljanja, pa čak i ubistvu, sve dok vlasti nisu odlučile da zatvore školu i sprovedu istragu 2011. godine.
O tome sam prvi put čuo 2014. godine, kada se priča pojavila i na nacionalnim medijima. Otkrivene su neobeležene grobnice sa telima koja su svedočila užasnom nasilju, sa krvarenjem i povredama na lobanjama, sačmom od vatrenog oružja u grudnim koševima...
Godinama su momci nestajali. Porodicama je rečeno da se pobegli, kada su se zapravo nalazili ispod zemlje.
Kao što sam već pomenuo, bilo je to na leto 2014. godine. Majkla Brauna, nenaoružanog tinejdžera, ustrelio je u Fergusonu u Mizuriju policajac, belac. Erik Garner je ugušen do smrti na Staten Ajlandu od strane policajca, belca. Razvitkom kamera na mobilnim telefonima, svakodnevno nasilje koje se odigrava nad crncima je zabeleženo na video-zapisima. Ali ovi uređaji ne beleže nagli porast incidenata, njima je prosto zabeležen uobičajeni nivo brutalnosti. Sada imamo tehnologiju koja to može da zabeleži, te nove stvari, stvari koje se zapravo dešavaju svakog dana, isto kao što se novim teleskopom ne otkriva nova galaksija, već stvari samo postaju vidljive – prastare zvezde koje su oduvek bile tu.
Uprkos dokazima, koji su se pojavili u ovim slučajevima, kao u slučaju smrti Džordža Flojda, niko nikada nije odgovarao za zločine. Slučaj u Dozier školi samo je potvrdio užasnu realnost.
Škola je preko sto godina vršila uticaj na živote mladih momaka, a počinioci nikada nisu kažnjeni. Dosta učenika koji su istupili sa svojom pričom o Dozier školi bili su belci, ali većinu učenika koja je pohađala školu su činili Afroamerikanci. Počeo sam da razmišljam o učenicima crncima i kako bi roman inspirisan ovom zatvorenom, popravnom školom mogao da izgleda.
Dakle, imao sam mesto radnje, i bili su mi potrebni junaci. Ponekad fragmenti moje ličnosti završe u glavnim junacima ili sporednim likovima, a ponekad i ne.
Kora, protagonistkinja mog romana „Podzemna železnica“ ima najmanji deo moje ličnosti u sebi, zbog čega je najverovatnije to i moja najpopularnija knjiga.
Ne žalim se, samo nisam mogao a da ne primetim.
Ali, kako bih stvorio dva najvažnija junaka u romanu „Momci iz Nikla“, poslužio sam se sopstvenim unutarnjim dilemama... u vezi sa Trampovom vladom, koja iz samo njoj znanih razloga veruje da je na dobrom putu, kada postoji toliko dokaza koji ukazuju na suprotno. Želeo bih da verujem u to da je svet bolje mesto zbog svoje dece, zbog dece koju bi oni mogli da imaju jednog dana, isto kao što su se moji roditelji i roditelji mojih roditelja nadali da će njihovo potomstvo odrastati u svetu koji je bolji u odnosu na onaj u kom su oni odrastali, u kom je neprekidno vladala rasna neravnopravnost i nepravda, sa kojom su se borili svakog dana. Želeo bih u to da verujem, ali je to ponekad teško.
Tako sam izabrao dva glavna junaka koji će odraziti dve strane moje ličnosti: onu koja veruje i gaji nadu, i sa druge strane – pragmatičnu, ciničnu stranu. Za Elvuda, velečasni Martin Luter King Mlađi predstavlja model društvenog angažmana protiv mrčanih sila koja vladaju društvom: ako se suprotstavite, ako se borite za pravdu, možete promeniti društveni poredak. Tarne jer, s druge strane, preživeo zahvaljujući tome što posmatra svet onakvim kakvim jeste, ne kakvim bi želeo da bude. Škola Nikl postaje metafora svih zlonamernih sila koje mogu da nas slome.
Kada se Elvud i Tarner sretnu van škole, počinje njihova rasprava o tome kako treba živeti i preživeti. Prema mom mišljenju, to je srž romana – sukob ove dve filozofije.
O tome se radi u knjizi, nadam se da ćete je nabaviti i uživati u čitanju, kao što sam ja uživao pišući je, i vidimo se drugom prilikom. Hvala na pažnji.
Prevod: Aleksandra Branković
Foto: Michael Lionstar
Dakle, roman je zasnovan na priči o školi na Floridi koju su pohađali samo dečaci, koja je postojala preko stotinu godina. Ova škola je osnovana sa idejom da se mladi prestupnici prevaspitaju i prosvetle umesto da budu pritvoreni zajedno sa odraslim kriminalcima, tako što će im biti omogućeno obrazovanje, učenje veština koje će im pomoći u životu, obuka za posao tokom radnih i školskih dana.
Od samog početka su odatle stizali zabrinjavajući izveštaji o zlostavljanju, o nasilnim batinama, seksualnom napastvovanju, zatvaranja u samicu... U okviru kampusa se nalazila pomoćna betonska zgrada koju su svi zvali Bela kuća, gde su momci dobijali batine kožnim kaišem poznatijim kao„ crni lepotan“.
Đaci su Beloj kući dali nadimak Fabrika sladoleda, zato što se iz nje izlazilo u modricama svih mogućih boja.
Decenijama će momci pričati svoje priče o mučenju, raznim oblicima zlostavljanja, pa čak i ubistvu, sve dok vlasti nisu odlučile da zatvore školu i sprovedu istragu 2011. godine.
O tome sam prvi put čuo 2014. godine, kada se priča pojavila i na nacionalnim medijima. Otkrivene su neobeležene grobnice sa telima koja su svedočila užasnom nasilju, sa krvarenjem i povredama na lobanjama, sačmom od vatrenog oružja u grudnim koševima...
Godinama su momci nestajali. Porodicama je rečeno da se pobegli, kada su se zapravo nalazili ispod zemlje.
Kao što sam već pomenuo, bilo je to na leto 2014. godine. Majkla Brauna, nenaoružanog tinejdžera, ustrelio je u Fergusonu u Mizuriju policajac, belac. Erik Garner je ugušen do smrti na Staten Ajlandu od strane policajca, belca. Razvitkom kamera na mobilnim telefonima, svakodnevno nasilje koje se odigrava nad crncima je zabeleženo na video-zapisima. Ali ovi uređaji ne beleže nagli porast incidenata, njima je prosto zabeležen uobičajeni nivo brutalnosti. Sada imamo tehnologiju koja to može da zabeleži, te nove stvari, stvari koje se zapravo dešavaju svakog dana, isto kao što se novim teleskopom ne otkriva nova galaksija, već stvari samo postaju vidljive – prastare zvezde koje su oduvek bile tu.
Uprkos dokazima, koji su se pojavili u ovim slučajevima, kao u slučaju smrti Džordža Flojda, niko nikada nije odgovarao za zločine. Slučaj u Dozier školi samo je potvrdio užasnu realnost.
Škola je preko sto godina vršila uticaj na živote mladih momaka, a počinioci nikada nisu kažnjeni. Dosta učenika koji su istupili sa svojom pričom o Dozier školi bili su belci, ali većinu učenika koja je pohađala školu su činili Afroamerikanci. Počeo sam da razmišljam o učenicima crncima i kako bi roman inspirisan ovom zatvorenom, popravnom školom mogao da izgleda.
Dakle, imao sam mesto radnje, i bili su mi potrebni junaci. Ponekad fragmenti moje ličnosti završe u glavnim junacima ili sporednim likovima, a ponekad i ne.
Kora, protagonistkinja mog romana „Podzemna železnica“ ima najmanji deo moje ličnosti u sebi, zbog čega je najverovatnije to i moja najpopularnija knjiga.
Ne žalim se, samo nisam mogao a da ne primetim.
Ali, kako bih stvorio dva najvažnija junaka u romanu „Momci iz Nikla“, poslužio sam se sopstvenim unutarnjim dilemama... u vezi sa Trampovom vladom, koja iz samo njoj znanih razloga veruje da je na dobrom putu, kada postoji toliko dokaza koji ukazuju na suprotno. Želeo bih da verujem u to da je svet bolje mesto zbog svoje dece, zbog dece koju bi oni mogli da imaju jednog dana, isto kao što su se moji roditelji i roditelji mojih roditelja nadali da će njihovo potomstvo odrastati u svetu koji je bolji u odnosu na onaj u kom su oni odrastali, u kom je neprekidno vladala rasna neravnopravnost i nepravda, sa kojom su se borili svakog dana. Želeo bih u to da verujem, ali je to ponekad teško.
Tako sam izabrao dva glavna junaka koji će odraziti dve strane moje ličnosti: onu koja veruje i gaji nadu, i sa druge strane – pragmatičnu, ciničnu stranu. Za Elvuda, velečasni Martin Luter King Mlađi predstavlja model društvenog angažmana protiv mrčanih sila koja vladaju društvom: ako se suprotstavite, ako se borite za pravdu, možete promeniti društveni poredak. Tarne jer, s druge strane, preživeo zahvaljujući tome što posmatra svet onakvim kakvim jeste, ne kakvim bi želeo da bude. Škola Nikl postaje metafora svih zlonamernih sila koje mogu da nas slome.
Kada se Elvud i Tarner sretnu van škole, počinje njihova rasprava o tome kako treba živeti i preživeti. Prema mom mišljenju, to je srž romana – sukob ove dve filozofije.
O tome se radi u knjizi, nadam se da ćete je nabaviti i uživati u čitanju, kao što sam ja uživao pišući je, i vidimo se drugom prilikom. Hvala na pažnji.
Prevod: Aleksandra Branković
Foto: Michael Lionstar
Autor: Kolson Vajthed
