Kraljevska dinastija – Intervju sa Kristinom Oksenberg Karađorđević
Kristina Oksenberg Karađorđević, Jelisavetina mlađa ćerka, dugo je bila u senci svoje starije sestre, glumice Katarine Oksenberg. U Srbiju je prvi put došla prošle godine na prijem u Beli dvor, kada je prvi put upoznala neke od svojih rođaka. Obišla je Oplenac i, kako kaže, zaljubila se u Srbiju. Budući da je pisac, Kristina je odlučila da istraži istoriju svoje porodice, koja joj je do tada bila gotovo potpuno nepoznata, iz čega se izrodila njena nova knjiga „Kraljevska dinastija“ u izdanju „Lagune“.
Simpatična princeza, koja danas ima 52 godine i veoma buran život iza sebe, za naš dodatak otkriva šta je saznala o sebi i svojoj porodici pripremajući knjigu, priča o detinjstvu u Njujorku i Londonu, razlici između Amerikanaca i Srba, životu bez korenja, ali i nekim intimnim stvarima kao što je odluka da nikad ne postane majka.
Kako ste se odlučili da napišete knjigu o svojoj porodici „Kraljevska dinastija“?
- Naletela sam na zaista fascinantnu priču.
U Beograd i Srbiju ste prvi put došli 2014. godine. Kakvi su vaši utisci?
- Fantastični. Uopšte nije onako kako sam očekivala. Zapravo, nisam došla na emocionalno istraživanje, već na žurku koja se održavala na Belom dvoru. Ja sam Amerikanka, mi volimo žurke! Međutim, taj dolazak je kompletno promenio moj život. Bila sam opčinjena zemljom o kojoj pre toga gotovo da nisam znala ništa. Fascinirali su me ljudi, osetila sam povezanost sa njima. Konačno sam došla na mesto gde ljudi znaju ko sam.
Zašto ranije niste došli u Srbiju?
- Zato što sam živela potpuno drugačijim životom. Bila sam okupirana raznim poslovima. Međutim, žao mi je što to ranije nisam uradila, jer sam ovde naletela na ljude koji znaju sve o mojoj porodici. Znaju šta je radio moj deda i pradeda, što je za mene bilo krajnje neočekivano. To je neobično iskustvo, da dođeš na mesto gde si toliko dobrodošla.
Kakvo interesovanje će ova knjiga pobuditi kod ljudi na Zapadu, verujem da im je priča o srpskoj kraljevskoj porodici vrlo daleka?
- Da, to je veliki problem. Srpska publika zna ovu priču mnogo bolje od mene, tako da Srbima ne mogu ponuditi neke nove i nepoznate činjenice. S druge strane, ostatku sveta, koji ne zna gotovo ništa o Srbiji, ova priča uopšte nije interesantna. Tako sam se praktično našla u konfliktu. Međutim, nadam se da nakon pet godina blogovanja i građenja reputacije pisca, imam dosta čitalaca na Zapadu kojima će moja knjiga biti interesantna. Verujem da će knjiga inspirisati zapadne čitaoce da saznaju nešto o Srbiji i njenoj istoriji.
Ljudi u Srbiji ne znaju mnogo o vama. Imate vrlo zanimljivu prošlost, radili ste razne poslove od prodavačice pljeskavice do prodavca umetnina, vaša biografija uopšte ne deluje kao životopis jedne princeze?
- Da, zaista sam radila najrazličitije poslove. Nisam išla na fakultet, ali sam zato promenila 14 škola...
Rođeni ste u...
- Rođena sam u haosu (smeh). Ne, ne, rođena sam u Njujorku, ali sam odrasla u Londonu.
Kako ste se odlučili da napišete knjigu o svojoj porodici „Kraljevska dinastija“?
- Naletela sam na zaista fascinantnu priču.
U Beograd i Srbiju ste prvi put došli 2014. godine. Kakvi su vaši utisci?
- Fantastični. Uopšte nije onako kako sam očekivala. Zapravo, nisam došla na emocionalno istraživanje, već na žurku koja se održavala na Belom dvoru. Ja sam Amerikanka, mi volimo žurke! Međutim, taj dolazak je kompletno promenio moj život. Bila sam opčinjena zemljom o kojoj pre toga gotovo da nisam znala ništa. Fascinirali su me ljudi, osetila sam povezanost sa njima. Konačno sam došla na mesto gde ljudi znaju ko sam.
Zašto ranije niste došli u Srbiju?
- Zato što sam živela potpuno drugačijim životom. Bila sam okupirana raznim poslovima. Međutim, žao mi je što to ranije nisam uradila, jer sam ovde naletela na ljude koji znaju sve o mojoj porodici. Znaju šta je radio moj deda i pradeda, što je za mene bilo krajnje neočekivano. To je neobično iskustvo, da dođeš na mesto gde si toliko dobrodošla.
Kakvo interesovanje će ova knjiga pobuditi kod ljudi na Zapadu, verujem da im je priča o srpskoj kraljevskoj porodici vrlo daleka?
- Da, to je veliki problem. Srpska publika zna ovu priču mnogo bolje od mene, tako da Srbima ne mogu ponuditi neke nove i nepoznate činjenice. S druge strane, ostatku sveta, koji ne zna gotovo ništa o Srbiji, ova priča uopšte nije interesantna. Tako sam se praktično našla u konfliktu. Međutim, nadam se da nakon pet godina blogovanja i građenja reputacije pisca, imam dosta čitalaca na Zapadu kojima će moja knjiga biti interesantna. Verujem da će knjiga inspirisati zapadne čitaoce da saznaju nešto o Srbiji i njenoj istoriji.
Ljudi u Srbiji ne znaju mnogo o vama. Imate vrlo zanimljivu prošlost, radili ste razne poslove od prodavačice pljeskavice do prodavca umetnina, vaša biografija uopšte ne deluje kao životopis jedne princeze?
- Da, zaista sam radila najrazličitije poslove. Nisam išla na fakultet, ali sam zato promenila 14 škola...
Rođeni ste u...
- Rođena sam u haosu (smeh). Ne, ne, rođena sam u Njujorku, ali sam odrasla u Londonu.
Da li se više osećate kao Njujorčanka ili Londonerka?
- Znate, to pitanje identiteta me prati čitavog života. Možda vama to deluje romantično, ali ja to ne gledam na taj način. Vama, kao Srbinu, koji zna svoje korene, koji zna gde su mu živeli baba i deda, koji zna koju hranu voli, moja priča može delovati banalno, ali ništa od toga ne postoji u Americi. Amerikanci nisu narod koji je izrastao iz zemlje, oni su došli brodom. Kad mi neko kaže da se ponosi time što je Amerikanac, uvek me zasmeje. Za mene su Amerikanci samo Evropljani koji su naučili da se smeju. Amerikanci uopšte nisu sentimentalni. Na primer, ako uzmete jednog Srbina koji je došao u Čikago da vozi kamion ili radi neki drugi posao, shvatićete da je on i dalje izuzetno vezan za svoju rodnu zemlju i da je veoma voli. Kod Amerikanaca nećete pronaći to osećanje, jer su se oni odavno odrodili od svojih korena. Američki patriotizam je samo koncept, ništa stvarno. Nažalost, i ja sam prilično nalik njima.
Vaša starija sestra Kristina je nama u Srbiji poznata po ulozi u seriji „Dinastija“. Kakav odnos imate sa njom, da li ste bliske?
- Volim svoju sestru, jako smo bliske. Ona je godinu dana starija od mene. Izgledamo potpuno drugačije. Ja više ličim na Srpkinju (smeh). Povukla sam na majku. Bila sam jako ponosna kad je Katarina glumila u „Dinastiji“. Između ostalog i zbog toga sam svoju knjigu nazvala „Kraljevska dinastija“, jer sam tako zatvorila krug. Ona je prva od nas došla u Srbiju, pa makar i putem televizije, onda moja majka i na kraju ja. Znate, naši životi su jako čudni. Odrasli smo jednom nogom u Americi, a drugom u tom čudnom konceptu kraljevskog porekla. To nije bila mitologija, mi smo zaista upoznali mnoge plemićke porodice, što je nama bilo potpuno normalno. Kao male, maštale smo da ćemo jednog dana živeti u nekoj fantastičnoj palati poput princeza iz bajki. Međutim, u stvarnosti Katarina je postala glumica, a ja pisac. Još uvek čekamo da nam život postane bajka.
Da li često viđate sestru?
- Ne, nažalost. Porodice su nam velike i veoma razuđene, tako da nemamo mogućnosti da se viđamo toliko često koliko bi želele.
Takođe imate i brata Nikolasa...
- Zapravo, ja imam tri sestre i dva brata, ali pretpostavljam da vi to ne znate. Imam zaista veliku familiju.
Da li ste bliski?
- Da, bliski smo, ali na američki način.
Mislite na Fejsbuk način?
- Da, lepo ste to rekli, baš tako (smeh).
Da li ste u mladosti često razgovarali sa majkom o Srbiji i njenim iskustvima nakon odlaska odavde?
- Ne, nisam pričala sa njom o Srbiji. Takođe, moj deda (Knez namesnik Pavle Karađorđević, prim. aut.) uopšte nije pričao o politici. Dok nisam počela da radim istraživanja za svoju knjigu nisam znala ništa o njegovom životu. Moja baka (princeza Olga od Grčke i Danske, prim. aut.) je često volela da priča o svom detinjstvu s Romanovima. Tek kad sam uradila istraživanje za knjigu, shvatila sam koliko je moja baka, iako naizgled krhka žena, bila zapravo snažna i hrabra, pogotovo u trenucima kad su se nevolje nadvijale nad njom. Ona je kuvala, čistila po kući, naučila svahili... Iako je imala kraljevske krvi, moja baka je bila vrlo trezvena i realna žena. Što se tiče odnosa sa mojom majkom, ja je volim i obožavam, veoma sam srećna što je dobila mogućnost da se vrati kući, u zemlju u kojoj je rođena. Njoj je to zaista važno, a za mene samo uzbudljivo i intrigantno.
Kakav je vaš odnos sa ocem Hauardom?
- On je mrtav, znači da nam se odnos ohladio (smeh).
Okej, mislio sam pre nego što je preminuo?
- Bio je divan, veoma pametan tip. Strašan sportista. Takođe je bio lep, na način na koji su lepe filmske zvezde. Potekao je iz jevrejske porodice srednje klase, mada nikad nije bio previše ponosan na svoje poreklo. Međutim, mislim da nije bio antijevrejski raspoložen, već je samo želeo da se uklopi u zajednicu što bolje, poput mnogih Jevreja iz advertajzing biznisa. On je bio klasičan proizvod amerikanizacije ljudi. Znate, malo me čak podseća na Princa Aleksandra.
- Znate, to pitanje identiteta me prati čitavog života. Možda vama to deluje romantično, ali ja to ne gledam na taj način. Vama, kao Srbinu, koji zna svoje korene, koji zna gde su mu živeli baba i deda, koji zna koju hranu voli, moja priča može delovati banalno, ali ništa od toga ne postoji u Americi. Amerikanci nisu narod koji je izrastao iz zemlje, oni su došli brodom. Kad mi neko kaže da se ponosi time što je Amerikanac, uvek me zasmeje. Za mene su Amerikanci samo Evropljani koji su naučili da se smeju. Amerikanci uopšte nisu sentimentalni. Na primer, ako uzmete jednog Srbina koji je došao u Čikago da vozi kamion ili radi neki drugi posao, shvatićete da je on i dalje izuzetno vezan za svoju rodnu zemlju i da je veoma voli. Kod Amerikanaca nećete pronaći to osećanje, jer su se oni odavno odrodili od svojih korena. Američki patriotizam je samo koncept, ništa stvarno. Nažalost, i ja sam prilično nalik njima.
Vaša starija sestra Kristina je nama u Srbiji poznata po ulozi u seriji „Dinastija“. Kakav odnos imate sa njom, da li ste bliske?
- Volim svoju sestru, jako smo bliske. Ona je godinu dana starija od mene. Izgledamo potpuno drugačije. Ja više ličim na Srpkinju (smeh). Povukla sam na majku. Bila sam jako ponosna kad je Katarina glumila u „Dinastiji“. Između ostalog i zbog toga sam svoju knjigu nazvala „Kraljevska dinastija“, jer sam tako zatvorila krug. Ona je prva od nas došla u Srbiju, pa makar i putem televizije, onda moja majka i na kraju ja. Znate, naši životi su jako čudni. Odrasli smo jednom nogom u Americi, a drugom u tom čudnom konceptu kraljevskog porekla. To nije bila mitologija, mi smo zaista upoznali mnoge plemićke porodice, što je nama bilo potpuno normalno. Kao male, maštale smo da ćemo jednog dana živeti u nekoj fantastičnoj palati poput princeza iz bajki. Međutim, u stvarnosti Katarina je postala glumica, a ja pisac. Još uvek čekamo da nam život postane bajka.
Da li često viđate sestru?
- Ne, nažalost. Porodice su nam velike i veoma razuđene, tako da nemamo mogućnosti da se viđamo toliko često koliko bi želele.
Takođe imate i brata Nikolasa...
- Zapravo, ja imam tri sestre i dva brata, ali pretpostavljam da vi to ne znate. Imam zaista veliku familiju.
Da li ste bliski?
- Da, bliski smo, ali na američki način.
Mislite na Fejsbuk način?
- Da, lepo ste to rekli, baš tako (smeh).
Da li ste u mladosti često razgovarali sa majkom o Srbiji i njenim iskustvima nakon odlaska odavde?
- Ne, nisam pričala sa njom o Srbiji. Takođe, moj deda (Knez namesnik Pavle Karađorđević, prim. aut.) uopšte nije pričao o politici. Dok nisam počela da radim istraživanja za svoju knjigu nisam znala ništa o njegovom životu. Moja baka (princeza Olga od Grčke i Danske, prim. aut.) je često volela da priča o svom detinjstvu s Romanovima. Tek kad sam uradila istraživanje za knjigu, shvatila sam koliko je moja baka, iako naizgled krhka žena, bila zapravo snažna i hrabra, pogotovo u trenucima kad su se nevolje nadvijale nad njom. Ona je kuvala, čistila po kući, naučila svahili... Iako je imala kraljevske krvi, moja baka je bila vrlo trezvena i realna žena. Što se tiče odnosa sa mojom majkom, ja je volim i obožavam, veoma sam srećna što je dobila mogućnost da se vrati kući, u zemlju u kojoj je rođena. Njoj je to zaista važno, a za mene samo uzbudljivo i intrigantno.
Kakav je vaš odnos sa ocem Hauardom?
- On je mrtav, znači da nam se odnos ohladio (smeh).
Okej, mislio sam pre nego što je preminuo?
- Bio je divan, veoma pametan tip. Strašan sportista. Takođe je bio lep, na način na koji su lepe filmske zvezde. Potekao je iz jevrejske porodice srednje klase, mada nikad nije bio previše ponosan na svoje poreklo. Međutim, mislim da nije bio antijevrejski raspoložen, već je samo želeo da se uklopi u zajednicu što bolje, poput mnogih Jevreja iz advertajzing biznisa. On je bio klasičan proizvod amerikanizacije ljudi. Znate, malo me čak podseća na Princa Aleksandra.
Po tome što nije znao srpski?
- (smeh) Da, znam da vam je to problem sa njim, ali morate ga razumeti. On je bio u pedesetim godinama kada je prvi put došao u Srbiju. Pre toga nikad nije ni čuo srpski jezik. S druge strane, na primer, engleski je ovde na televiziji 24 sata, pa ipak ljudi u Srbiji slabo govore engleski. Razumete? Mislim da on sad govori srpski jako dobro. Nije tečan, ali je sasvim okej...
Njegov srpski je katastrofalan.
- To vi kažete! Okej, da vam onda kažem nešto: nisam do sada upoznala nijednog Srbina koji govori ispravan engleski.
U redu, ali nijedan Srbin nije krunisani princ Velike Britanije, zar ne?
- To je tačno, ali on se stvarno trudi. Takođe, srpski je jako težak jezik, što sam sada spoznala i na vlastitom primeru. Ne možete očekivati od nekoga da u pedesetoj godini odjednom postane ekspert za tako komplikovan jezik, pa čak ni od princa Aleksandra. On se trudi i mislim da bi trebali da budete blaži prema njemu po tom pitanju.
Pokušaćemo. Nego da se na kraju vratimo na vas. Nemate dece, zar ne?
- Bogu hvala!
Zašto?
- Mislim, Bogu hvala zarad čovečanstva (smeh). Učinila sam mu uslugu.
Teško mi je da vam poverujem u to? Da li je to bio vaš izbor?
- Da, naravno. Dva puta sam bila u braku, imala sam mnogo prilika da postanem majka, ali to nije za mene. U braku sam otkrila da ne volim da brinem o nekome. Dete bi predstavljalo povratak u situacije u kojima sam već bila, tako da nisam želela da ponovo prolazim kroz to. Čim bih sa mužem počela da pričam o deci, bila bi u fazonu: „Moram da idem, treba da pišem“. (smeh)
Autor: Dejan Katalina
Izvor: Informer
- (smeh) Da, znam da vam je to problem sa njim, ali morate ga razumeti. On je bio u pedesetim godinama kada je prvi put došao u Srbiju. Pre toga nikad nije ni čuo srpski jezik. S druge strane, na primer, engleski je ovde na televiziji 24 sata, pa ipak ljudi u Srbiji slabo govore engleski. Razumete? Mislim da on sad govori srpski jako dobro. Nije tečan, ali je sasvim okej...
Njegov srpski je katastrofalan.
- To vi kažete! Okej, da vam onda kažem nešto: nisam do sada upoznala nijednog Srbina koji govori ispravan engleski.
U redu, ali nijedan Srbin nije krunisani princ Velike Britanije, zar ne?
- To je tačno, ali on se stvarno trudi. Takođe, srpski je jako težak jezik, što sam sada spoznala i na vlastitom primeru. Ne možete očekivati od nekoga da u pedesetoj godini odjednom postane ekspert za tako komplikovan jezik, pa čak ni od princa Aleksandra. On se trudi i mislim da bi trebali da budete blaži prema njemu po tom pitanju.
Pokušaćemo. Nego da se na kraju vratimo na vas. Nemate dece, zar ne?
- Bogu hvala!
Zašto?
- Mislim, Bogu hvala zarad čovečanstva (smeh). Učinila sam mu uslugu.
Teško mi je da vam poverujem u to? Da li je to bio vaš izbor?
- Da, naravno. Dva puta sam bila u braku, imala sam mnogo prilika da postanem majka, ali to nije za mene. U braku sam otkrila da ne volim da brinem o nekome. Dete bi predstavljalo povratak u situacije u kojima sam već bila, tako da nisam želela da ponovo prolazim kroz to. Čim bih sa mužem počela da pričam o deci, bila bi u fazonu: „Moram da idem, treba da pišem“. (smeh)
Autor: Dejan Katalina
Izvor: Informer
Autor: Kristina Oksenberg Karađorđević
