Kristijan Galves: „Veliki umovi istražuju izvan okvira svakodnevice i na kraju uvek otkriju ono za čime su tragali“
Život Kristijana Galvesa je zaista prepun iznenađenja ‒ kada je započeo glumačku karijeru nismo mogli ni da pretpostavimo da će jednog dana napisati istorijski roman, odlično dokumentovan i detaljno istražen. „Ubiti Leonarda da Vinčija“ je njegov prvi roman, ali ne i prva knjiga koju je napisao, već četvrta. Autor je čak i jedne sjajne knjige za samopomoć – „Ti imaš talenat“, a to je tema u koju se odlično razume pošto je bio i voditelj dva rijaliti programa u kojima su se takmičari nadmetali u pokazivanju različitih talenata.
Stekao je novinarsko iskustvo kao voditelj jedne TV emisije tokom koje je „izveštavao“ iz doba renesanse obučen u tradicionalnu nošnju tog doba kako bi što bolje iskusio renesansnu Italiju. Na ovaj korak ga je inspirisao lik Leonarda da Vinčija. „Veoma ga cenim i iskreno se divim njegovoj ličnosti“, rekao je Galves u jednom intervjuu, a istakao je i kako mu je žao što se „Svi Leonardu dive kao geniju, a ne kao čoveku“.
Ovom konstatacijom i započinje svoj roman, možda zato što su, iz istorijske perspektive, njegova otkrića i mnogobrojna dostignuća dokaz njegove genijalnosti, ali je Leonardo svojevremeno morao i da putuje iz jednog mesta u drugo i da se osamljuje kako bi „raščistio svoje misli“. „U 15. i 16. veku, brojne mecene su pomagale velikim umovima i umetnicima iz najrazličitijih oblasti. Na primer, porodica Sforca je finansirala likovnu umetnost, a katolički kraljevi istraživače u potrazi za neotkrivenim teritorijama“, rekao je autor.
Kristijan Galves je vredan i veoma zauzet čovek, pa je iznenađujuće što uopšte može da odvoji malo vremena za pisanje romana, a kamoli da tome posveti celih pet godina, koliko je trajalo istraživanje za ovaj njegov istorijski roman. „Sve podređujem pisanju – slobodno vreme, hobije, posao, pa čak i svoju suprugu“, nabraja autor, ali najveća žrtva je to što se odrekao video-igara jer se smatra pravim gejmerom, a otkako se „zarazio“ pisanjem, više nema vremena za ovaj hobi.
Stekao je novinarsko iskustvo kao voditelj jedne TV emisije tokom koje je „izveštavao“ iz doba renesanse obučen u tradicionalnu nošnju tog doba kako bi što bolje iskusio renesansnu Italiju. Na ovaj korak ga je inspirisao lik Leonarda da Vinčija. „Veoma ga cenim i iskreno se divim njegovoj ličnosti“, rekao je Galves u jednom intervjuu, a istakao je i kako mu je žao što se „Svi Leonardu dive kao geniju, a ne kao čoveku“.
Ovom konstatacijom i započinje svoj roman, možda zato što su, iz istorijske perspektive, njegova otkrića i mnogobrojna dostignuća dokaz njegove genijalnosti, ali je Leonardo svojevremeno morao i da putuje iz jednog mesta u drugo i da se osamljuje kako bi „raščistio svoje misli“. „U 15. i 16. veku, brojne mecene su pomagale velikim umovima i umetnicima iz najrazličitijih oblasti. Na primer, porodica Sforca je finansirala likovnu umetnost, a katolički kraljevi istraživače u potrazi za neotkrivenim teritorijama“, rekao je autor.
Kristijan Galves je vredan i veoma zauzet čovek, pa je iznenađujuće što uopšte može da odvoji malo vremena za pisanje romana, a kamoli da tome posveti celih pet godina, koliko je trajalo istraživanje za ovaj njegov istorijski roman. „Sve podređujem pisanju – slobodno vreme, hobije, posao, pa čak i svoju suprugu“, nabraja autor, ali najveća žrtva je to što se odrekao video-igara jer se smatra pravim gejmerom, a otkako se „zarazio“ pisanjem, više nema vremena za ovaj hobi.
Pet godina je proveo učeći sve što može da se sazna o Leonardu da Vinčiju i ono što je otkrio je promenilo njegovo mišljenje o ovom renesansnom geniju, vanbračnom sinu poznatog notara onog doba i robinje sa Srednjeg istoka. „Bio je disleksičar i bipolarna ličnost i patio je od nedostatka pažnje. Pošto je bio vanbračno dete, nije mogao da stekne formalno obrazovanje, ali zbog toga smatram da je najvažnije Leonardovo zaveštanje činjenica da je samoukost podjednako vredna, ako ne i vrednija od obrazovanja stečenog u zvaničnim institucijama. Ne tvrdim da je školsko obrazovanje nebitno, naprotiv. Prosto mislim da veliki umovi istražuju izvan okvira svakodnevice i na kraju uvek otkriju ono za čime su tragali. A to kaže čovek koji je učilo za profesora i smatra da je nedopustivo to što je muzičko obrazovanje ukinuto kao obavezan predmet u madridskim školama.
Kristijan Galves je upoznat sa brojnim zanimljivim podacima o geniju iz Firence, zahvaljujući svom istraživanju. „Bio je tvorac pristupa kuvanju koji danas nazivamo nouvelle cousine kada je otvorio restoran zajedno sa Sandrom Botičelijem. Izumeo je viljušku sa tri zupca, platnenu salvetu – ranije su se pravile od zečje kože i bio je prva osoba koja se setila da odvoji žumance od belanceta pri razbijanju jajeta. Volim da kažem kako je bio renesansni Džejmi Oliver. Nije uspeo u svojim kulinarskim poduhvatima, ali njegove ideje su bile pedeset godina ispred svog vremena“, otkriva Galves uz osmeh.
Sposobnost da se bavi različitim delatnostima istovremeno će ga pratiti čitavog života. Kada bi Kristijan Galves morao da odabere jedan omiljeni Da Vinčijev izum, to bi bez sumnje bio avion i ostvarenje čovekovog sna da jednog dana poleti. Njegovo oduševljenje je toliko da je na potiljku istetovirao model krila koja je izumeo Leonardo. Ovaj renesansni genije je bio toliko izuzetna ličnost da nije ni čudo što nam je teško da pojmimo da je jedna osoba mogla da uradi toliko toga odjednom. Pa ipak, mnogi su ga kritikovali, ali „kritika nikuda ne vodi“, tvrdi autor, iako priznaje da ga je svojevremeno i sam kritikovao pre nego što je shvatio koliko negativnih osećanja to nosi i da nije konstruktivna.
Kristijan Galves je upoznat sa brojnim zanimljivim podacima o geniju iz Firence, zahvaljujući svom istraživanju. „Bio je tvorac pristupa kuvanju koji danas nazivamo nouvelle cousine kada je otvorio restoran zajedno sa Sandrom Botičelijem. Izumeo je viljušku sa tri zupca, platnenu salvetu – ranije su se pravile od zečje kože i bio je prva osoba koja se setila da odvoji žumance od belanceta pri razbijanju jajeta. Volim da kažem kako je bio renesansni Džejmi Oliver. Nije uspeo u svojim kulinarskim poduhvatima, ali njegove ideje su bile pedeset godina ispred svog vremena“, otkriva Galves uz osmeh.
Sposobnost da se bavi različitim delatnostima istovremeno će ga pratiti čitavog života. Kada bi Kristijan Galves morao da odabere jedan omiljeni Da Vinčijev izum, to bi bez sumnje bio avion i ostvarenje čovekovog sna da jednog dana poleti. Njegovo oduševljenje je toliko da je na potiljku istetovirao model krila koja je izumeo Leonardo. Ovaj renesansni genije je bio toliko izuzetna ličnost da nije ni čudo što nam je teško da pojmimo da je jedna osoba mogla da uradi toliko toga odjednom. Pa ipak, mnogi su ga kritikovali, ali „kritika nikuda ne vodi“, tvrdi autor, iako priznaje da ga je svojevremeno i sam kritikovao pre nego što je shvatio koliko negativnih osećanja to nosi i da nije konstruktivna.
Biti drugačiji je opasno
Leonardo da Vinči je bio neshvaćen u dobu u kome je živeo. Setimo se da je izumeo pisanje unatraške, kao odraz u ogledalu, a tu tehniku su ljudi počeli da primenjuju tek nekoliko vekova kasnije. Izumeo je mnoge stvari, ali nije patentirao nijednu. „Smatram da se Leonardo prerano probudio, dok je čovečanstvo i dalje čvrsto spavalo“, zaključuje Galves žustro i sa divljenjem koje mu se odražava u očima pri svakom nabrajanju mnogobrojnih poduhvata ovog genija.
Leonardo je predstavljao smetnju za svoju zemlju. „Opasno je biti drugačiji“, kaže pisac, pa zbog toga započinje svoj roman tužnom i iznenadnom smrću Leonarda da Vinčija pod neobičnim okolnostima. „Pre svega sam se trudio da ne dozvolim sebi previše umetničke slobode, već da je primenim samo kada je to krajnje neophodno. Postoji tanka granica između činjenica i književnosti koja se ne sme prekoračiti. Moj roman je pre svega verodostojan i drži se činjenica u najvećoj mogućoj meri“, tvrdi Galves. Zbog toga se bavio detaljnim istraživanjem i okrenuo se autorima kao što su Luis Rasionero, Hose Luis Espero, Čarls Nikol i Kenet Klark, a napisao je da je Leonardo proveo dve godine u Barseloni jer ne postoji nijedan istorijski izvor koji otkriva gde je on bio u tom periodu, a postoje dokazi da je njegov pradeda sahranjen u Barseloni.
Dve osobe koje se uvek pominju u vezi sa Leonardom jesu Mikelanđelo i Ludoviko Sforca. Sa Mikelanđelom su ga svi poredili – „Prema izvorima onog vremena, obojica su radili na Palacu dela Sinjorija (PalacoVekio) u Firenci. Iako duboko verujem da su se međusobno poštovali, bili su sušte suprotnosti jedan drugome. Mikelanđelov intelekt se fokusirao na jedan projekat, dok je Leonardov um bio posvećen mnogim idejama istovremeno“, smatra pisac.
Za Sforcu kaže da je bio „vizionar, umeo je da ceni Leonardovu biografiju napisanu rukom (bio je to prvi CV u istoriji), cenio je ljudski um i sagradio je prvu javnu biblioteku. Zajedno sa Leonardom je učinio velike stvari“, priseća se TV voditelj koji nas je iznenadio sjajnim istorijskim romanom prepunim detalja koji nas vuče da nastavimo sa čitanjem, napisanim uzbudljivim stilom koji ga može uvrstiti u trilere. Navodi čitaoca na stalnu potragu jer kako sam kaže, „uvek volim da otkrijem pozitivnu stranu svake situacije “.
Izvor: todoliteratura.es
Prevod: Sonja Laštro
