„Jugo uvek okreće na buru” naziv je novog romana književnice Laure Barne koji je nedavno objavljen u izdavačkoj kući Laguna. Radnja je podeljena u tri celine i prati odnos dvoje ljudi – umetnika koji su profesionalno, prijateljski i ljubavno povezani. Autorka veruje da su među umetnicima osećanja i iščekivanja intenzivnije izražena, te i ova priča poprima jačinu obilja emocija. Roman se može okarakterisati kao višežanrovski – avanturistički, psihološki, ljubavni, umetnički, triler. Barna napominje da je namerno ostavila prostor da čitalac izgradi ishod romana, koji nije završen na klasičan način…

Prvi deo radnje odvija se na izvesnom Ostrvu u Jadranskom moru. Opisi su takvi da se može osetiti miris mora, vazduha, meštana. Koje podneblje vam je bila inspiracija?

Ostrvo zaista postoji – malo je i neimenovano. Meštani ga zovu raznim imenima – Divlje, Mudžahedinsko… Na njemu nema struje, ni vode. Tamo se živi u skladu sa prirodom, zdravim prirodnim zakonitostima, ali i ljudskim uzusima. Možda su i iz tih razloga meštani vidljivo narogušeni na strance jer veruju da ćemo ih pomeriti iz autentičnog miljea. Svi likovi koje prikazujem u knjizi, bezimeni su kao i to ostrvo. A Ostrvo je metafora, odnosno riznica zdravih ljudskih snaga, neiskvarenih komercijalizacijom, globalizacijom i kapitalističkim nametima.

Ponegde se provlači ikavica, pa pretpostavljam da se Ostrvo nalazi na hrvatskom primorju?

Da.

Znači opisali ste jedno svoje iskustvo?

Jesam. To je pristup koji inače praktikujem u svojim romanima kako bih što uverljivije dočarala atmosferu i romaneskni ambijent, jer verujem u onu čuvenu arheološku izreku: „Mesto pamti događaje.” Zato, kad god mi okolnosti dozvoljavaju, odlazim na mesta koja opisujem. U Meksiku, u kom se odvija treći deo romana, nisam bila, ali se nadam da sam realno prikazala i to podneblje, budući da sam ga detaljno istraživala, naravno, putem interneta, ali i kroz literaturu. Međutim, to nije isto kao i fizički biti tamo. Na početku našeg razgovora rekli ste da ste iz mojih opisa Ostrva osetili miris vazduha, mora, meštana. Na Ostrvu sam provela izvesno vreme i tamo sam i pisala ovaj roman, želeći da sve pomenuto što autentičnije predstavim.

Kao i vi, i glavna junakinja ima inicijale L. B. Po čemu se razlikujete?

Bilo mi je najjednostavnije da pođem od sebe i svojih osećanja i karakternih osobina. U velikoj meri smo slične. Doduše, ona je slikarka koja odlazi na Ostrvo u potrazi za inspiracijom za svojih sedam slika, koje će u vidu izložbe „7” izložiti u Paviljonu „Cvijeta Zuzoric” u Beogradu. Kad formiram likove, obično kradem karaktere svojih poznanika ili prijatelja, po potrebi uzimam šta mi treba. Naravno, oni se ne ljute (smeh).

„Lice prostora krije deo ljudske duše i srca njihovih sopstvenika.” Prema vašem misljenju, šta o osobi govori njen životni prostor?

U svojim esejima sam se bavila prostorom i prostorima. Mislim da su fascinantni. Čak i kad posmatrate određenu umetničku sliku – ona opisuje prostor. I ljudi i figure na njima – prikazani su kao unutrašnji prostor umetnika. Mislim da svaki prostor, čak i stana, kuće, predstavlja psihološko oličenje njenog sopstvenika. I na Ostrvu sam opisala kuću koja je, prema mom mišljenju, živ organizam, ravnopravni akter u romanu.

U knjizi citirate Teofila Gotjea koji kaže da „sve što je funkcionalno, prestaje biti lepo”. Da li ste saglasni s tim?

Jesam. Svoj lični enterijer sam uredila na takav način da – kad mi dođu gosti – kažu da imaju utisak kao da su u muzeju. Zapravo je sve u funkciji lepote. Svoj lični prostor razmestila sam rukovodeći se lepim, nauštrb funkcionalnosti. Ali ne vredi. Meni je lepota važna, za svakodnevni život i za stvaranje. Ona me pokreće. Kad vidim slike na zidu, nameštaj sa istorijskim pamćenjem, presrećna sam. Predmetima dajem mogućnost da izraze lepotu koju nose, na kraju i da je razmenjujemo.

„Lepota, još ako se nosi s ponosom, teško se prašta.” Na koji vid lepote se misli?

Na žensku lepotu, u ovom slučaju glavne junakinje. Ova rečenica je toliko ustaljena, možda zvuči i kao opšte mesto, ali lepota je tek stvarna kad isijava iznutra. Ako ste puni pozitivne energije, iskustava, znanja, lepih trenutaka, radosti, nadanja – onda ste sigurno lepi. Takva osoba nikad ne moze biti ružna. Uostalom, sa lepom ženom se ne stari.

Kakve probleme lepota sa sobom nosi?

Rivalitet, zavist, pakost, licemerstvo, čak i zlobu. Sve to u ovom romanu postoji. Trudila sam se da prikažem ljubav koja dolazi iz najtananijih dubina čoveka, a ujedno da dam mogućnost njemu i njoj – slikarki i muzičaru – da žive bez međusobnog trvenja na koje ih podstiče rivalstvo.

U trećem delu knjige, koji bih mogao nazvati i romanom za sebe, glavni muški junak, Ognjen, odlazi u Meksiko u potragu za posebnim drvetom kako bi napravio gitaru za svoju ženu. Usput nailazi na razne probleme. Iz kog razloga to uopšte čini?

Mislim da to prvenstveno čini zbog sebe. (smeh) Možda da bi iskušao svoje mogućnosti. On je muzičar, kompozitor, graditelj gitara, koji pokušava da nađe adekvatno drvo koje bi imalo dovoljnu jačinu, gustinu i dubinu da „odsvira” telo žene koju voli. Prvo je hteo da zadovolji sebe kao muzičara, a ujedno da uradi nešto nesvakidašnje za nju. Umetnici su često samoljubivi, čuvari iskustvenih slojeva istorje civilizacija, nakupljene generacijama, genetskim nasleđem. Htela sam da pokažem da umetnost nema granice niti definicije, i kako je u svakom delu sveta ona istih ili sličnih manifestacija – bio to Mediteran, Balkan, Meksiko… Nije ograničena ni vremenom ni prostorom. Jezik umetnosti je razumljiv svugde i svima. Dok stojite pred umetničkom slikom – ona je živa jer je svojim prisustvom dograđujete. Tako i roman, pesme, kompoziciju… Bez nas kao čitalaca, posmatrača, slušalaca – umetnička dela nemaju život, ne postoje – mrtva su. To je čarolija umetnosti, razmena emocija i energija. Ona je nasušna potreba svih ljudi. Čak i onih koji misle da njome nisu dotaknuti.

Autor: Dušan Veselinović
Izvor: presstiz.rs