„Roman 'Jugo uvek okreće na buru' prirodni je nastavak mog književnog bavljenja umetnicima i njihovim kako ličnim tako i javnim angažmanom i kreativnim doprinosom određenom dobu. Ovo je roman o našem vremenu, roman o našim savremenicima, samim tim, očekivanja su veća, bar kad je u pitanju razumevanje za njihove postupke, ili odsustvo podrazumevanih postupaka“.

Ovako Laura Barna govori o novom romanu, koji je upravo objavila Laguna, a u kome autorka preispituje odnos (dvoje) umetnika, ali i njihovu sposobnost da vole.

Ume li umetnik da voli drugog, istinski?

Junaci ovog romana vole na najčistiji način, oni svoju ljubav iskazuju umetničkim artefaktima, a sticanjem odrednice „umetničko“, takva ljubav postaje večna. Dakle, njihova ljubav je jača, iskrenija i potpunija, iako je manifestno osobena i izlazi iz stereotipa na koja smo vremenom navikavani, stoga se i polaže na pijedestal preispitivanja.

Šta (pre)ostaje umetnicima, a koliko ostaje Umetnosti, u vremenu koje ih „tera“ da rade za široke mase, krupni kapital ili pak interese (državnih ili privatnih) mecena, koji su u vašem romanu najbliži „negativcima“?

Teofil Gotje je jednom prilikom izrekao poražavajuću istinu s kojom se, iz sebičnosti, teško mirimo: „Sve što je korisno, prestaje biti lepo.“ Tu možda i leži granica između umetnosti i neumetnosti, ili se tu granica jednostavno briše, naročito u ovom vremenu ispomeranih i kompromitovanih vrednosti. Umetnici i umetnost ne smeju se oslanjati na „(pre)ostajanje“. Na njima je da intuitivno menjaju, inoviraju, pokreću, analiziraju i sintetišu, uvek svesni svoje moći uticaja na dešavanja, kao i uzroke i posledice. Šta pamtimo iz preistorije, prethrišćanskog ili ranohrišćanskog doba, srednjeg veka, renesanse ili bilo koje epohe? Kulturna nasleđa! Na njima se grade, i prošlost i sadašnjost i budućnost jedne nacije. Zbog njih ni nestale civilizacije ne umiru, jer umetničko delo i kad mislimo da je uništeno ‒ živi.

Osećate li kao stvaralac, ali i neko ko kritički promišlja umetnost, razliku u odnosu na status muškaraca ‒ umetnika? Nazivate li sebe spisateljicom, piscem, književnicom?

Kroz svoj književni rad bavim se odnosom društva, države, pa i javnosti, odnosno sredine, prema umetnicama, naročito literarnim. I osim što smo na verbalnom planu otišle u krajnost i možemo bez ikakve moralne i materijalne odgovornosti izreći sve što nam padne na pamet, suštinski ne vidim statusne promene, niti iskrenu želju za njima u budućnosti. A i ova navedena promena je isforsirana kamuflaža, uljuljkanost kratkog daha i bez vrednosnog kvalifikativa. I svoje slavne prethodnice ‒ Isidoru Sekulić, Anicu Savić Rebac, Danicu Marković, Kseniju Atanasijević i druge o kojima sam pisala, nazivam književnicama. A tako i sebe ‒ danas i ovde.

Relevantna kritika, pre svega književna, gotovo da „izumire“. Kako (nanovo) „uzdići“ poziciju kritičara umetnosti?

Kritičar Pol de Man izrekao je jednu ljutu istinu: „Svaki kritičar je osuđen da kaže ono što nije mislio.“ Naravno, osvrćemo se na okolnosti određenog vremena koje diktiraju stavove čak i onih čija je uloga da beskompromisno kritikuju i ne podležu poltronstvu, pomodarstvu i medijskim manipulacijama. Mislim da u mladima, tek dolazećim snagama, beskompromisnim donkihotovcima leže crvena krvna zrnca koja će upotpuniti životvornu formulu srpske kritike i vratiti književnost na put otmenosti i uvažavanja.

Junakinja vašeg romana, slikarka, svojevrsna je muza glavnom junaku, muzičaru - imaju li umetnice katkad svoje muze, od krvi i mesa?

Muze su bespolna, hermafroditna bića, stvorenja ili opsene, prepletaji Animusa i Anime, imaginacije ili realije vremena i prostora. Prizivaju ih i umetnice i umetnici, bez razlike, jer drsko provociraju njihove unutarnje sobe, snažnije boje dualizme, rasvetljavaju tamne strane, a senče prejako osvetljena mesta. Potrebne su nam zbog harmonije, i ako ih nema, izmišljamo ih!

Da li ste ikada verovali u hijerarhijsko ustrojstvo umetnosti?

Arhitektura je umetnost kojom čovek, osim najdubljih mislenih i kreativnih umeća, ispoljava i ona fizička, u funkciji slobodne i skladne ravnoteže koju nazivamo Lepotom. Nešto od toga ima i slikarstvo, pa i književnost. To su umetnosti koje vam pružaju privilegiju da u njih slobodno ulazite, osećajno ih dograđujete, popravljate, prekrajate. Ali kroz arhitekturu se, ne samo imagitativno, nego i fizički kreće, s njom, ali i zbog nje se i strada. Zaista privilegovan status za jednog smrtnika.

Autor: Marina Mirković
Izvor: novosti.rs