Lazar Ristovski: Treba se samo sačuvati od bednog propadanja i izumiranja u bedi
O talentu i uspesima Lazara Ristovskog suvišno je govoriti i pisati, o njemu sasvim dovoljno govore brojevi, nastupao je u preko 4000 pozorišnih predstava i imao 73 uloge u filmovima i serijama. Glumio je u nekoliko filmova holivudske produkcije. Pored toga on je producent, režiser i pisac. Njegova zbirka priča „Jednostavne priče“ velikom brzinom je našla put do čitalaca. U subotu od 14 časova na štandu Lagune u Hali 1, svi ljubitelji njegove pisane reči imaće priliku da se druže sa autorom.
Godinama u nazad popularni su romani, ali u poslednje vreme priče polako osvajaju čitalačku publiku, dokaz za to je i vaša knjiga pod nazivom „Jednostavne priče“ koja je za kratak vremenski period doživela četiri izdanja. Kome su namenjene vaše priče?
One su namenjene čitaocima. Možda će moj kratki odgovor imati ironičan prizvuk, ali to mi nije namera. On je takav jer mnogi pisci kažu da im mišljenje čitaoca nije mnogo bitno. Naravno da bez piščevog , ili kako ja volim da kažem, pripovedačevog nemira nema ni priče, i podrazumeva se da pišući pisac zadovonjava i svoj ego, ali bi pisanje bilo besmisleno da se u svemu tome ne pita i čitalac. Ono što bliže određuje mog čitaoca je upravo jednostavnost jezika koji koristim u pričama, kao i problem običnog čoveka , koji, ako se bolje razmisli je ujedno problem i onog drugog, čoveka, koga bi smo uslovno mogli zvati „neobičnim“.
Da li ste očekivali takav uspeh?
Ne znam šta je u književnosti uspeh. Da li je to broj izdanja, ili je to nekoliko dobrih kritika, a malo prodatih knjiga, ili je to mnogo prodatih knjiga, a mnogo loših kritika? Ipak, uspeh je verovatno kada svi govore lepo o knjizi, kada se ona dobro prodaje, i kada je kritika dobro oceni. Moglo bi se reći da je to slučaj sa mojom knjigom priča i da je to uspeh.
Nadao sam se da će me čitaoci razumeti i da će ceniti moj trud da im na jednostavan način, onako kako su se nekada pričale priče, kada se pripovedaču verovalo da je ono što priča sve živa istina, kroz likove u kojima se mnogi mogu možda i prepoznati, ispričam moje priče. To što se sada štampa četvrto izdanje za samo dva meseca govori da sam se mojim pripovedanjem približio onome što čitaoci cene. Iskrenost u pripovedanju, poštovanje i prisnost koja je neophodna u komunikaciji sa čitaocem. Čitanje je , kao i pisanje intiman čin. Ako se ostvari ta uzajmna intima onda je i cilj postignut.
Mnogo putujete od kada ste objavili knjigu i srećete se sa svojim čitaocima. Da li je čitalačka publika drugačija od pozorišne? I kakav je vaš doživljaj ovih „književnih turneja“?
Za mene je ovo poseban doživljaj jer već dvadeset godina ne igram u pozorištu. Ovi susreti sa čitaocina su svojevrstan performans, jer na njima ja, ne samo da čitam odlomke iz priča i odgovaram na pitanja medijatora, već i mnogo pričam sa publikom, pardon čitaocima. Energiju koju sam nekada unosio na scenu, sada prepoznajem u ovim susretima.
Toma, lik iz knjige nije naučio da se ne treba igrati vatrom, ali jedan gačac zna kako da se ophodi prema svojoj partnerki. Ako napravimo paraleleu između njih, možemo da zaključimo da jedan čovek mnogo više može da nauči od životinje nego obrnuto?
To je večito pitanje koje sebi moramo da postavljamo. Da li smo mi, iako i sami deo te prirode, narušili prirodu i njene zakonomernosti? Životinje i biljke se čvrsto drže pravila igre u prirodi. Čovek ih narušava.
Godinama u nazad popularni su romani, ali u poslednje vreme priče polako osvajaju čitalačku publiku, dokaz za to je i vaša knjiga pod nazivom „Jednostavne priče“ koja je za kratak vremenski period doživela četiri izdanja. Kome su namenjene vaše priče?
One su namenjene čitaocima. Možda će moj kratki odgovor imati ironičan prizvuk, ali to mi nije namera. On je takav jer mnogi pisci kažu da im mišljenje čitaoca nije mnogo bitno. Naravno da bez piščevog , ili kako ja volim da kažem, pripovedačevog nemira nema ni priče, i podrazumeva se da pišući pisac zadovonjava i svoj ego, ali bi pisanje bilo besmisleno da se u svemu tome ne pita i čitalac. Ono što bliže određuje mog čitaoca je upravo jednostavnost jezika koji koristim u pričama, kao i problem običnog čoveka , koji, ako se bolje razmisli je ujedno problem i onog drugog, čoveka, koga bi smo uslovno mogli zvati „neobičnim“.
Da li ste očekivali takav uspeh?
Ne znam šta je u književnosti uspeh. Da li je to broj izdanja, ili je to nekoliko dobrih kritika, a malo prodatih knjiga, ili je to mnogo prodatih knjiga, a mnogo loših kritika? Ipak, uspeh je verovatno kada svi govore lepo o knjizi, kada se ona dobro prodaje, i kada je kritika dobro oceni. Moglo bi se reći da je to slučaj sa mojom knjigom priča i da je to uspeh.
Nadao sam se da će me čitaoci razumeti i da će ceniti moj trud da im na jednostavan način, onako kako su se nekada pričale priče, kada se pripovedaču verovalo da je ono što priča sve živa istina, kroz likove u kojima se mnogi mogu možda i prepoznati, ispričam moje priče. To što se sada štampa četvrto izdanje za samo dva meseca govori da sam se mojim pripovedanjem približio onome što čitaoci cene. Iskrenost u pripovedanju, poštovanje i prisnost koja je neophodna u komunikaciji sa čitaocem. Čitanje je , kao i pisanje intiman čin. Ako se ostvari ta uzajmna intima onda je i cilj postignut.
Mnogo putujete od kada ste objavili knjigu i srećete se sa svojim čitaocima. Da li je čitalačka publika drugačija od pozorišne? I kakav je vaš doživljaj ovih „književnih turneja“?
Za mene je ovo poseban doživljaj jer već dvadeset godina ne igram u pozorištu. Ovi susreti sa čitaocina su svojevrstan performans, jer na njima ja, ne samo da čitam odlomke iz priča i odgovaram na pitanja medijatora, već i mnogo pričam sa publikom, pardon čitaocima. Energiju koju sam nekada unosio na scenu, sada prepoznajem u ovim susretima.
Toma, lik iz knjige nije naučio da se ne treba igrati vatrom, ali jedan gačac zna kako da se ophodi prema svojoj partnerki. Ako napravimo paraleleu između njih, možemo da zaključimo da jedan čovek mnogo više može da nauči od životinje nego obrnuto?
To je večito pitanje koje sebi moramo da postavljamo. Da li smo mi, iako i sami deo te prirode, narušili prirodu i njene zakonomernosti? Životinje i biljke se čvrsto drže pravila igre u prirodi. Čovek ih narušava.
Kažu da kada bi nestali mravi, da bi ljudski rod izumro u roku od godinu dana, a kada bi nestao čovek, da bi biljni i životinjski svet procvetao. U nekoliko priča bavili ste se odnosom ljudi prema životinjama. Šta ste želeli da poručite?
Ja nisam imao nameru da upućujem bilo kakvu poruku u tom smislu, ali ona izgleda sama izlazi na videlo. Mislim da je tako bolje. Kada se u pripovedanju podučava , i „drži slovo“, gubi se pažnja čitaoca, a ona je meni veoma bitna i trudim se da je ne izgubim.
Životinje su tu kao reper i opomena da se upravo ne zaboravimo da je priroda moćna i da čovek sebično ne pomisli da je on jedini gospodar prirode.
Da li mislite da narod u Srbiji polako, ali sigurno izumire?
Ne izumire samo srpski narod. Nestaju i drugi narodi. Nestajale su civilizacije. U prirodi se sve vrti u krug. I pesnik kaže; ko je bio gore sad je dole… Treba se samo sačuvati od bednog propadanja i izumiranja u bedi. Treba sačuvati dostojanstvo. A to da nas je sve manje, na žalost beleže statistike.
Koliko puta čovek može da umre tokom svog života?
Glumac umire često igrajući druge. Pravi čovek, pesnici su i o tome govorili bolje od drugih, umire samo jednom, a kukavca svakog dana .
Kolika zabluda mogu biti sastanci na slepo?
U mojoj priči „Sastanak na slepo“, se ispostavilo da taj način zakazivanja sastanaka može doneti prilične nezgode. Koliko je izazovno zakazati sastanak sa nepoznatom osobom, toliko to može doneti neočekivane posledice.
Šta je sledeće što možemo da očekujemo kada je pisanje u pitanju?
Ja sam mlad pisac. Imam nameru da nastavim da pišem, jer moja želja da ispričam priče koje nisam imao kada od silnih poslova koje sam kao glumac, reditelj i producent radio, jeste velika. Ja ću sigurno napisati još jednu knjigu priča na kojoj radim, a posle…videćemo.
Izvor: pravda.rs
Ja nisam imao nameru da upućujem bilo kakvu poruku u tom smislu, ali ona izgleda sama izlazi na videlo. Mislim da je tako bolje. Kada se u pripovedanju podučava , i „drži slovo“, gubi se pažnja čitaoca, a ona je meni veoma bitna i trudim se da je ne izgubim.
Životinje su tu kao reper i opomena da se upravo ne zaboravimo da je priroda moćna i da čovek sebično ne pomisli da je on jedini gospodar prirode.
Da li mislite da narod u Srbiji polako, ali sigurno izumire?
Ne izumire samo srpski narod. Nestaju i drugi narodi. Nestajale su civilizacije. U prirodi se sve vrti u krug. I pesnik kaže; ko je bio gore sad je dole… Treba se samo sačuvati od bednog propadanja i izumiranja u bedi. Treba sačuvati dostojanstvo. A to da nas je sve manje, na žalost beleže statistike.
Koliko puta čovek može da umre tokom svog života?
Glumac umire često igrajući druge. Pravi čovek, pesnici su i o tome govorili bolje od drugih, umire samo jednom, a kukavca svakog dana .
Kolika zabluda mogu biti sastanci na slepo?
U mojoj priči „Sastanak na slepo“, se ispostavilo da taj način zakazivanja sastanaka može doneti prilične nezgode. Koliko je izazovno zakazati sastanak sa nepoznatom osobom, toliko to može doneti neočekivane posledice.
Šta je sledeće što možemo da očekujemo kada je pisanje u pitanju?
Ja sam mlad pisac. Imam nameru da nastavim da pišem, jer moja želja da ispričam priče koje nisam imao kada od silnih poslova koje sam kao glumac, reditelj i producent radio, jeste velika. Ja ću sigurno napisati još jednu knjigu priča na kojoj radim, a posle…videćemo.
Izvor: pravda.rs
Autor: Lazar Ristovski
