Kad kažem drugima da sam pisac romantičnih ljubavnih romana, svi odmah pomisle na damu Barbaru Kartland obučenu u roze kako diktira svoje romane ležeći na rekamijeu i jedući bombone. Bilo bi lepo kada bi život bio tako dobar – ili je možda to nešto čemu bi trebalo da težim – ali u stvarnosti, ja pišem svuda.

Počela sam da pišem romanse kada su mi deca bila mala, i pisala sam u jednom tihom ćošku spavaće sobe dok su oni bili u školi. To je mahom dobro funkcionisalo, i naučila sam da pišem čak i za kuhinjskim stolom dok deca rade domaće zadatke. Mada priznajem da je bilo malo komplikovano kada je trebalo da napišem seksi scenu dok mi šestogodišnjak čita preko ramena.

Život mi je trenutno podeljen između Dubaija, Londona i Kornvola tako da nemam specijalno mesto za pisanje. Ova luda egzistencija uništila mi je svaku nadu da ću imati neku rutinu. Ali zahvaljujući tim prvim danima pisanja sa malom decom koja trčkaraju unaokolo, naučila sam da pišem kad mogu i gde mogu.

Najvažnije je ono što se dešava u mojoj glavi, a ne ono šta se dešava oko mene. Najbolje tekstove sam, zapravo, napisala na 30.000 stopa, i bez interneta koji bi me samo odvukao od zadatka.

Prvu ruku pišem brzo i furiozno na laptopu. Moram da napišem priču i otkrijem šta pokreće moje likove. U drugoj etapi rada vreme posvećujem ključnim scenama i njih pišem polako, koristeći drugu stranu mozga. To je veoma važno za deskriptivne pasuse kojima želim da predstavim Kornvol onako kako ga ja vidim.

Pisci stvaraju svetove za čitaoce, a ja stvaram mehur oko sebe dok radim i taj mehur me drži u Kornvolu. Tako da mogu da sedim u pustinji Dubaija, a zapravo provodim mnogo vremena na kiši u Kornvolu. Mogu da gledam bugenvileje u bašti, a zapravo gledam pustikare u živici.

Najbolje radim u kuhinji našeg doma u Kornvolu. Umesto pisanja u trpezariji u Dubaiju gde mogu samo da zamislim lepotu Kornvola, u mojoj kuhinji u Kornvolu samo treba da bacim pogled kroz prozor i vidim je. Uživam da ukradem rane jutarnje sate dok mi se porodica tek budi. Uz šolju jake kafe mogu da uživam u jutarnjem miru i radim, i pogledam zlatne sunčeve zrake kako prodiru u baštu i oživljavaju boje.

Tako da je kratak odgovor na pitanje gde pišem – Kornvol, bilo da je stvaran ili virtuelan. Možda bi trebalo da tu ubacim i rekamije… bar u onaj virtuelni deo!

Izvor: publishingtalk.eu