Roman „Reka duša“ prikazuje problem zavisnosti u Filadelfiji i u disfunkcionalnoj porodici. Autorka objašnjava kako je njeno iskustvo uticalo na priču koju je stvorila. Liz Mur je iskoristila fragment Tenisonove pesme „Uživaoci lotosa“ za naslov svog književnog preispitivanja porodice, geografije i zavisnosti. Pesnikov brat Čarls bio je uživalac opijuma. „To je veoma čudna slučajnost“, rekla je Murova – ali je očigledno i veoma prikladna. „Reka duša“, emocionalna studija o disfunkcionalnoj porodici napisana uz primesu stilske ekonomičnosti krimi romana, nedavno je objavljena na opšte oduševljenje kritičara. Radnja se odvija u ozloglašenoj filadelfijskoj četvrti Kenzington, koja je i u stvarnosti mesto gde se okupljaju zavisnici od narkotika.

Upravo ovde, u stambenoj četvrti koja je nekada bila napredna, a sada propala i prošarana napuštenim zgradama, Murova pripoveda priču o dve sestre, Mikaeli i Kejsi Ficpatrik, koje su se otuđile ali su i dalje povezane životnim izborima – ili njihovim nedostatkom. Mikaela, poznatija kao Miki, policajka je i samohrana majka koja postaje opsednuta brigom za mlađu sestru; Kejsi je teški ovisnik o heroinu i radi na ulici, tako da je ona, naizgled, zaokupljena drugim stvarima. Pored svakodnevnog velikog broja onih koji u ovoj četvrti umiru od predoziranja, dešavaju se i ubistva zbog kojih se Miki još više emocionalno upliće, a koja istovremeno smanjuju šanse da Kejsi preživi, jer Miki ne može da je pronađe.

„Želela sam da se poigram sa tim ko je na pravoj strani zakona, a ko na pravoj strani moralnosti, i da to preokrenem i po nekoliko puta“, kaže Murova, koja već desetak godina živi u Filadelfiji. Sedimo na stanici Pen u Njujorku i, uprkos tome što smo samo šest blokova udaljeni od užurbanog Tajms skvera, ovo je prava slika i prilika Kenzingtona. Na samo nekoliko koraka smo od klinike za odvikavanje od metadona; preskupih gurua; fondacije „Hazelden Beti Ford“; i zlokobnog ovisničkog stecišta na Osmoj aveniji: takozvanog „Zombi Mekdonaldsa“ – ozloglašenog ogranka lanca hamburgerija koji radi non-stop, gde zavisnici idu da traže drogu ili da odspavaju.

Ovakve okolnosti nisu uvek crno-bele, iako tako možda izgledaju, ističe Murova: „I zavisnici i policajci mogu se sagledati iz više različitih uglova; obe grupacije, iako se ne morate složiti sa tim, stalno su i na pravoj i na pogrešnoj strani moralnosti.“

Zapažanja Murove su potkrepljena činjenicama, ali su i puna saosećanja. Roman „Reka duša“ stiže u pravom trenutku. Od „Zaleđenog kraljevstva“ do „Malih žena“, preko „Nevinih laži“, „Moje genijalne prijateljice“ i „Buvare“ (Fleabag), i publika i kritičari uživaju u delima u kojima su ključni odnosi između sestara.

„Možda su žene dugo vremena ćutke podržavale jedna drugu i pružale mnogo emocionalne podrške, na način koji se čini da je neshvaćen“, kaže Murova. „Kada se radi o sestrinskim odnosima u filmovima i knjigama, oni su prikazivani uz mnogo rivalstva i izdaje. U stvarnosti mi najveću podršku uglavnom pružaju žene, i to je upravo ono o čemu želim da pišem.“

Liz Mur je autorka četiri romana, odrasla je sa sestrom koja je sedam godina mlađa. „Kao dete sam se osećala kao treći roditelj i taj deo mog života našao se u ovoj knjizi“, kaže ona. Uprkos iskustvu vezanom za zavisnost koje je doživela u sopstvenoj porodici – a o čemu ne govori mnogo – sličnosti sa Miki i Kejsi tu se završavaju. Član njene porodice koji je imao problem sa zavisnošču prošao je kroz oporavak u 12 koraka, ali ona kaže: „Rano sam otkrila šta je to zavisnost, što je ostavilo snažan utisak na mene“. Murova veruje da izloženost zavisnosti može da usmeri ljude u različitim pravcima. „To je ono što sestre u romanu predstavljaju: ili oponašate ono što ste videli ili o čemu se pričalo, ili se plašite da se umešate u bilo šta.“

Kenzingtonska zajednica zavisnika godinama živi u napuštenom prostoru ispod dva obližnja mosta, od kojih se jedan nalazi u Smaragdnoj ulici, koji je po „Čarobnjaku iz Oza“ dobio naziv Smaragdni grad. „Upoznala sam sve vrste ljudi, iz svih mogućih slojeva društva. Mnogi od njih su pripadali srednjoj klasi, imali veoma uspešne karijere i živeli običnim životom“, kaže Murova. Ona je držala radionicu kreativnog pisanja u obližnjem skloništu za žene. „Bilo je otvoreno za sve. Sigurno je da su mnogi posetioci radionice imali problem sa zavisnošću, ali da budemo iskreni, ljudi koji su duboko zaglibili u zavisnost nemaju vremena za tako nešto. Mnogi su bili na putu ka oporavku ili su pokušavali da se dovedu u red.“