Ljiljana Šarac: Bilo je mnogo posla za advokata odbrane!
U svom novom romanu „Đurđevim stopama“ (Laguna) Ljiljana Šarac nas vodi u 15. vek na dvor despota Đurađa Brankovića. To je vreme kada je Beograd vraćen Ugarima, vreme zidanja Smedereva, tvrđave i nove prestonice na Dunavu, borbi za opstanak despotovine pritisnute i od Ugara i od Turaka…
Ljiljana Šarac je donela svoju sasvim novu sliku pozne srednjovekovne srpske države. Čitaoce vodi na uzbudljivo putovanje od Prištine i Vučitrna, preko Carigrada, Soluna i Dubrovnika do utamnjičenja u Beogradskoj tvrđavi. Tu je galerija istorijskih likova: otac Vuk Branković, majka Mara Branković, ujak Stefan Lazarević, braća Grgur i Lazar; kao i Janko Hunjadi, Mihailo Silađi; sultani Bajazit, Sulejman, Musa, Mehmed, Murat, kralj Žigmund… Pred čitaocima se odvija pravi mali psihološki rat između ostarelog despota i njegovog tamničara Mihaila Silađija (Svilojevića iz starih srpskih letopisa i narodnih pesama), zapovednika Beogradske tvrđave.
Ostajući dosledna sebi i ovoga puta vešto plete pletenicu istorije i savremene priče.
Ljiljana Šarac je pisac, nastavnik, novinar, PR, pesnik. Supruga i majka. Multitasking, rečeno jezikom Z generacije. Među čitaocima je prepoznata kao autor kvalitetne savremene srpske proze koja sa lakoćom putuje kroz vekove. Autor je romana „Opet sam te sanjao“, „Gde sam to pogrešila“, „Zid tajni“, „Starija“, „Stariji“ i „Zlatana žila“.
Da li je Đurađ Branković, sin Vuka Brankovića i muž „proklete Jerine“, bio idealan „kandidat“ za još jednu književnu analizu, a možda i odbranu?
Roman „Đurđevim stopama“ je dugo zrio u meni! Seme je posejano još u ranoj mladosti dok sam živela u rodnom Smederevu. Tvrđava koju je Đurađ sagradio budila je maštu i skretala pažnju na priču o vlastelinskoj porodici, na narodne pesme i legende o njima. O Đurđu i Irini se naprosto mnogo toga znalo, jer su bili neiscrpna tema o praznicima, slavama, turističkim manifestacijama, na likovnim kolonijama, pesničkim susretima, a ponekad bismo ih spomenuli i u školi… U svakom slučaju, nikada nisu bili pod takvim svetlima reflektora kao što su bili i ostali Nemanjići, ali u mom kraju su bili „glavni“. Upravo je tu i ležao potencijal da priča proklija, olista, klasa…
Trebalo je samo da je neko požanje i u priči uskladišti, a spletom srećnih okolnosti, i uz Božju volju, bila sam to ovog puta ja. (Jer mnogi su iz drugog ugla prišli Brankovićima).
Uživala sam u istraživačkom radu i traganju za verodostojnim činjenicama. One su mi Đurđa Smederevca pokazale u jednom posebnom svetlu.
Pod tamnom senkom prezimena Branković iskrsnuo je vladar koji se u nemogućim istorijskim prilikama dovijao i prilagođavao kako je znao i umeo, vođen samo mišlju da spase od zemlje i naroda ono što se spasiti da! To je činio dok nije sklopio oči.
Mene je oduševila ta istarjnost, odlučnost, srčanost, lukavstvo, spremnost da nastavi dalje i onda kada ostane sasvim sam i na kolenima.
Shvatila sam da se malo njih udubilo u uspone i padove Đurđa Brankovića, u njegove diplomatske bravure i promašaje, u skrivene žudnje, porodične radosti i patnje. Kao neki letopisac naoštrila sam pero, umočila ga u mastilo i spremno otpočela da pratim njegove stope ne bih li mu pomogla da se predstavi na pravi način.
Priznajem bilo je mnogo posla za advokata odbrane!
Istorijski roman je vaš teren. Koji su to književni „začini” koje mora da ima svaki dobar istorijski roman?
Kada bi trebalo da ilustrujem zaplet istorijskog romana, najbolje bih ga predstavila dijagramom poput onog koji prikazuje otkucaje srca. Tu mora da bude uspona i padova, ljubavi i mržnje, sukoba, pobeda, ali i podizanja belih zastava…
Mislim da je u svemu najvažniji junak koji se nađe u centru pažnje. Ukoliko je on intrigantan, slojevit, nepredvidiv, a dopadljiv, takva će biti i priča.
Pritom potcrtavam da nikada nisam posezala za nekim imenom (ma koliko popularno bilo) o kome je previše pisano. Na srpskoj istorijskoj pozornici postoji tako mnogo junaka i heroina, kraljeva i kraljica, despota i despotica… da treba mudro birati onog o koga se ne otimaju pisci, pesnici, scenaristi, dramaturzi…
Kada biste mogli da napravite turističku turu stopama despota Đurđa Brankovića kuda bi ona sve vodila radoznalog turistu?
Srbija je prebogata istorijskom baštinom koju valja na pravi način predstaviti i ispromovisati kako stranim, tako i domaćim turistima. Kogod je zavirio u Budimpeštu, Atinu, Veronu… zna koliko mudro su tamo „oživljena“ prošla vremena. Mene je ponela ideja da na originalan način to učinimo sa dvorom Đurđa Brankovića. Mali grad, koji je služio vladarskoj porodici kao dvor, idealan je za koncerte srednjovekovne muzike, kostimirane balove, maskarade, renesansne (između ostalog) predstave…
Jedan deo mogao bi biti obogaćen novim sadržajima – da se posetiocima ponude proizvodi starih zanata – zlatara, drvodelja, korpara…U blizini bi mogao biti otvoren restoran u kome bi se spremala hrana koja se jela u srednjem veku! Služili bi ih konobari i konobarice obučeni u srednjovekovne kostime… Možda bi i gosti iznajmljivali takvu odeću za tu priliku… Pomislila sam kako bi to bile spektakularne fotografije za instagram, i shvatila o kakvom potencijalu se tu radi!!!
Takođe sam poželela da bude organizovana tura putevima kojima je Đurađ hodio – od Beograda, Smedereva, Golupca, Budima, Dubrovnika, Soluna, do Istanbula i nazad! Sarađivalo bi se sa lokalnim turističkim organizacijama zemalja koje se obilaze. One bi iz svog ugla predstavile 15. vek i svoje vladare s kojima se naš sretao i družio!
Mogao bi da se organizuje i konkurs za najbolju fotografiju sa putovanja, pa napravi kalendar od onih koje su ušle u najuži izbor… To je nesagledivo more predivnih mogućnosti koje čekaju da budu ostvarene!
O tome sam pisala u „Đurđevim stopama“ – nadam se da će neko preduzimljiv pročitati knjigu i bar delić predloga iskoristiti i realizovati.
Roman „Đurđevim stopama” je iz štampe izašao krajem februara, a u trenutku kada vodimo ovaj intervju nalazi se na 26. mestu na Laguninoj Beletristika Top-listi.
Za moj razvojni put izuzetno važnim smatram prelazak u Izdavačku kuću Laguna. Oni su vrhunski profesionalci.
Kvalitetan rad na rukopisu i prekrasna urednica koja je bila kao stvorena za moj rukopis, ali i moj temperament, „uglancali“ su priču i pripremili je za javnost. Ništa nije prepuštano slučaju.
Razgranati sistem knjižara otvorio je put despotu u zemlji i regionu.
Moji čitaoci i prijatelji dočekali su ga s radošću i entuzijazmom. Beskrajno im hvala na podršci! Otuda 26. mesto na top-listi! Lako je meni kada imam s jedne strane njih, a sa druge despota Đurđa!
Ovih dana se šalim da će mi ubuduće 26 biti srećan broj. On to zapravo već jeste!
Kako je došlo do saradnje sa jednom od najvećih izdavačkih kuća u Srbiji? Šta Vam je ta saradnja donela?
Na ovo pitanje sam delimično već odgovorila.
Kada sam rešila da u svom radu napravim veliko spremanje, postalo mi je jasno da je došlo vreme da neke stvari promenim. To je podrazumevalo rastanak s dragim ljudima iz prethodne izdavačke kuće, i kucanje na vrata novoj, koja je predstavljala ostvarenje mog sna. Pokucala sam, a oni su mi otvorili.
Sa Lagunom sam dobila fantastičnu logistiku i veliku podršku. Sada je malo i na Đurđu, da pokaže šarm koji poseduje!
Zanimljivi su naslovi poglavlja: Zid ruši vlaga, a čoveka briga, Ako znaš šta ti je bilo, ne znaš šta će ti biti; Džaba ti supa, ako je slana; Ako neće zlo od tebe, beži ti od zla…
Naslovi poglavlja su manje poznate srpske narodne poslovice. One su toliko britke, slikovite, dubokoumne, višeznačne, snažne, sugestivne, jezgrovite, efektne, da su poput krune sadržaju koji iza njih sledi.
To se sada čini jednostavnim rešenjem, a zapravo je produkt dubokog i dugog promišljanja.
Doduše, ovom prilikom sam taj „ključ“ samo prekopirala, jer sam ga već upotrebila u svom prvom romanu „Opet sam te sanjao“ koji (nimalo slučajno) govori o Irini Kantakuzin Branković.
Sa ove istorijske distance koja je najveća slabost, a u čemu najveća snaga despota Đurađa Brankovića?
I snaga i slabost despota Đurđa Brankovića bile su ljubav i odanost srpskom narodu. U najtežim trenucima on je s blagom, koje je posedovao, mogao sa porodicom da ode u Budim (u kome je imao raskošnu kuću svu u mermeru) ili u Dubrovnik, u kom su mu nudili gostoprimstvo. On nijednog trenutka nije razmatrao opciju da ostavi svoj narod na cedilu. Birao je da s njim podeli sudbinu koja ih čeka, ma koliko gorka i neizvesna bila.
Ujedno, spoznaja da čini pravu stvar dala mu je snagu i hrabrost da i nemoguće situacije prebrodi i prevaziđe.
Šta mislite zašto nema dovolјno podataka o smrti i grobnom mestu despota Đurđa Brankovića?
Čudan je taj potpuni nestanak Đurđa i Irine sa lica zemlje! Ne zna se zasigurno gde su sahranjeni. Njihovi zemni ostaci nisu sačuvani ni pronađeni.
Usud? Kazna? Ironija? Sudbina?
Ko će to znati!
Previše je vode Dunovom proteklo da bi se našli odgovori na sva ta pitanja. Ipak, niko ne može da zauzda maštu da traži i daje pretpostavke šta se zaista dogodilo.
Kakva je trenutno motivisanost bibliotekara da promovišu književna dela srpskih pisaca?
Ovo je veoma ozbiljno i važno pitanje! U odgovoru ću izuzeti deo ove i skoro celu prethodnu godinu koje je „pojela“ korona. Reći ću da se posao bibliotekara i promovisanje knjiga domaćih pisaca bazira isključivo na entuzijazmu i trudu tih divnih ljudi. Trebale su im godine da okupe knjigoljupce i dovedu ih na književne večeri. A sad…
Pitam se koliko će ih se „vratiti“ kada ova pošast jednom prođe!
Kako vama izgleda sve ovo kroz šta svet prolazi već godinu dana?
Mene informacije o koroni ili „tresu“ na 220 volti, ili se ponašam kao dete koje stavi ruke preko očiju, pa mi se čini da niti mene ko vidi, niti ja išta vidim…
Suočavamo se sa strahovima, gubicima, bolom, neizvesnošću, kako ko ume. Ne postoji neki kolektivni terapeut koji bi nam pomogao. Oni koji nas zastrašuju ne pomažu, kada je duševni mir u pitanju, ali možda tako pokušavaju da nas od bolesti sačuvaju…
Moj lični utisak je da se ceo svet našao u jednom naučno-fantastičnom filmu čiji kraj zna jedino režiser.
Kada ste srećniji – dok pišete knjigu ili kada je ona „upakovana“ među korice i na putu do čitaoca?
Pisanje knjige na prvi pogled izgleda vrlo romantično onima koji se u tome nikada nisu oprobali. Dok oni koji pišu, ako su iskreni, mogu izneti iskustva koja su sasvim drugačije prirode. Pisanje je ozbiljan, ponekad čak iscrpljujuć posao!
Po završetku romana osećam se kao da sam preronila jedan jako, jako dug bazen!
Kada ga uzmem u ruke, skockanog, utegnutog, ispeglanog, nalickanog, za mene nema veće sreće! Tada znam da se sav trud isplatio!
Po čemu je „Đurđevim stopama“ drugačiji od vaših prethodnih romana, a po čemu je sličan?
S romanom „Đurđevim stopama“ sam otišla najdalje do sada. Došao je kao odraz brušenog stilskog izraza i dubokog promišljanja nad temom nakon izuzetno dugog prikupljanja podataka. Od velike pomoći bili su mi prethodno spisateljsko iskustvo i obnovljena i usavršena znanja iz marketinga.
Sličan je po senzibilitetu, poetici, optimizmu i zagovaranju tradicionalnih vrlina i vrednosti, sa prethodnim romanima. Poručuje da treba da znamo ko smo i da se time ponosimo, i da ničega nema važnijeg od porodice i prijatelja!
Poput pletenice uplićete srednji vek i savremenu priču. Koji lik vam je pravio najviše problema?
U „Đurđevim stopama“ prepliću se vekovi, životni lomovi, sudbine dva glavna junaka. Tu se Đurađ i Ksenija javljaju iz svojih tamnica kao da su dva odraza u jednom ogledalu. Svako od njih traži izlaz iz mraka u kom se našao…
Iskušavali su me na različite načine.
Đurađ je tražio da se razaberem u zamršenim nitima istorijskog klupka, a Ksenija da rasplićem emocionalne čvorove na njenom životnom putu.
Nijedan od tih zadataka nije bio lak, međutim, uz njih sam se i ja menjala i sazrevala.
Osećam da nakon ispričane priče nisam više ista. Moji junaci su me darovali zrncem mudrosti. Beskrajno sam im zahvalna na tome!
Piše: Gordana Radisavljević-Jočić
Preuzeto sa: mediasfera.rs
Foto: Vukašin Danilović
Ljiljana Šarac je donela svoju sasvim novu sliku pozne srednjovekovne srpske države. Čitaoce vodi na uzbudljivo putovanje od Prištine i Vučitrna, preko Carigrada, Soluna i Dubrovnika do utamnjičenja u Beogradskoj tvrđavi. Tu je galerija istorijskih likova: otac Vuk Branković, majka Mara Branković, ujak Stefan Lazarević, braća Grgur i Lazar; kao i Janko Hunjadi, Mihailo Silađi; sultani Bajazit, Sulejman, Musa, Mehmed, Murat, kralj Žigmund… Pred čitaocima se odvija pravi mali psihološki rat između ostarelog despota i njegovog tamničara Mihaila Silađija (Svilojevića iz starih srpskih letopisa i narodnih pesama), zapovednika Beogradske tvrđave.
Ostajući dosledna sebi i ovoga puta vešto plete pletenicu istorije i savremene priče.
Ljiljana Šarac je pisac, nastavnik, novinar, PR, pesnik. Supruga i majka. Multitasking, rečeno jezikom Z generacije. Među čitaocima je prepoznata kao autor kvalitetne savremene srpske proze koja sa lakoćom putuje kroz vekove. Autor je romana „Opet sam te sanjao“, „Gde sam to pogrešila“, „Zid tajni“, „Starija“, „Stariji“ i „Zlatana žila“.
Da li je Đurađ Branković, sin Vuka Brankovića i muž „proklete Jerine“, bio idealan „kandidat“ za još jednu književnu analizu, a možda i odbranu?
Roman „Đurđevim stopama“ je dugo zrio u meni! Seme je posejano još u ranoj mladosti dok sam živela u rodnom Smederevu. Tvrđava koju je Đurađ sagradio budila je maštu i skretala pažnju na priču o vlastelinskoj porodici, na narodne pesme i legende o njima. O Đurđu i Irini se naprosto mnogo toga znalo, jer su bili neiscrpna tema o praznicima, slavama, turističkim manifestacijama, na likovnim kolonijama, pesničkim susretima, a ponekad bismo ih spomenuli i u školi… U svakom slučaju, nikada nisu bili pod takvim svetlima reflektora kao što su bili i ostali Nemanjići, ali u mom kraju su bili „glavni“. Upravo je tu i ležao potencijal da priča proklija, olista, klasa…
Trebalo je samo da je neko požanje i u priči uskladišti, a spletom srećnih okolnosti, i uz Božju volju, bila sam to ovog puta ja. (Jer mnogi su iz drugog ugla prišli Brankovićima).
Uživala sam u istraživačkom radu i traganju za verodostojnim činjenicama. One su mi Đurđa Smederevca pokazale u jednom posebnom svetlu.
Pod tamnom senkom prezimena Branković iskrsnuo je vladar koji se u nemogućim istorijskim prilikama dovijao i prilagođavao kako je znao i umeo, vođen samo mišlju da spase od zemlje i naroda ono što se spasiti da! To je činio dok nije sklopio oči.
Mene je oduševila ta istarjnost, odlučnost, srčanost, lukavstvo, spremnost da nastavi dalje i onda kada ostane sasvim sam i na kolenima.
Shvatila sam da se malo njih udubilo u uspone i padove Đurđa Brankovića, u njegove diplomatske bravure i promašaje, u skrivene žudnje, porodične radosti i patnje. Kao neki letopisac naoštrila sam pero, umočila ga u mastilo i spremno otpočela da pratim njegove stope ne bih li mu pomogla da se predstavi na pravi način.
Priznajem bilo je mnogo posla za advokata odbrane!
Istorijski roman je vaš teren. Koji su to književni „začini” koje mora da ima svaki dobar istorijski roman?
Kada bi trebalo da ilustrujem zaplet istorijskog romana, najbolje bih ga predstavila dijagramom poput onog koji prikazuje otkucaje srca. Tu mora da bude uspona i padova, ljubavi i mržnje, sukoba, pobeda, ali i podizanja belih zastava…
Mislim da je u svemu najvažniji junak koji se nađe u centru pažnje. Ukoliko je on intrigantan, slojevit, nepredvidiv, a dopadljiv, takva će biti i priča.
Pritom potcrtavam da nikada nisam posezala za nekim imenom (ma koliko popularno bilo) o kome je previše pisano. Na srpskoj istorijskoj pozornici postoji tako mnogo junaka i heroina, kraljeva i kraljica, despota i despotica… da treba mudro birati onog o koga se ne otimaju pisci, pesnici, scenaristi, dramaturzi…
Kada biste mogli da napravite turističku turu stopama despota Đurđa Brankovića kuda bi ona sve vodila radoznalog turistu?
Srbija je prebogata istorijskom baštinom koju valja na pravi način predstaviti i ispromovisati kako stranim, tako i domaćim turistima. Kogod je zavirio u Budimpeštu, Atinu, Veronu… zna koliko mudro su tamo „oživljena“ prošla vremena. Mene je ponela ideja da na originalan način to učinimo sa dvorom Đurđa Brankovića. Mali grad, koji je služio vladarskoj porodici kao dvor, idealan je za koncerte srednjovekovne muzike, kostimirane balove, maskarade, renesansne (između ostalog) predstave…
Jedan deo mogao bi biti obogaćen novim sadržajima – da se posetiocima ponude proizvodi starih zanata – zlatara, drvodelja, korpara…U blizini bi mogao biti otvoren restoran u kome bi se spremala hrana koja se jela u srednjem veku! Služili bi ih konobari i konobarice obučeni u srednjovekovne kostime… Možda bi i gosti iznajmljivali takvu odeću za tu priliku… Pomislila sam kako bi to bile spektakularne fotografije za instagram, i shvatila o kakvom potencijalu se tu radi!!!
Takođe sam poželela da bude organizovana tura putevima kojima je Đurađ hodio – od Beograda, Smedereva, Golupca, Budima, Dubrovnika, Soluna, do Istanbula i nazad! Sarađivalo bi se sa lokalnim turističkim organizacijama zemalja koje se obilaze. One bi iz svog ugla predstavile 15. vek i svoje vladare s kojima se naš sretao i družio!
Mogao bi da se organizuje i konkurs za najbolju fotografiju sa putovanja, pa napravi kalendar od onih koje su ušle u najuži izbor… To je nesagledivo more predivnih mogućnosti koje čekaju da budu ostvarene!
O tome sam pisala u „Đurđevim stopama“ – nadam se da će neko preduzimljiv pročitati knjigu i bar delić predloga iskoristiti i realizovati.
Roman „Đurđevim stopama” je iz štampe izašao krajem februara, a u trenutku kada vodimo ovaj intervju nalazi se na 26. mestu na Laguninoj Beletristika Top-listi.
Za moj razvojni put izuzetno važnim smatram prelazak u Izdavačku kuću Laguna. Oni su vrhunski profesionalci.
Kvalitetan rad na rukopisu i prekrasna urednica koja je bila kao stvorena za moj rukopis, ali i moj temperament, „uglancali“ su priču i pripremili je za javnost. Ništa nije prepuštano slučaju.
Razgranati sistem knjižara otvorio je put despotu u zemlji i regionu.
Moji čitaoci i prijatelji dočekali su ga s radošću i entuzijazmom. Beskrajno im hvala na podršci! Otuda 26. mesto na top-listi! Lako je meni kada imam s jedne strane njih, a sa druge despota Đurđa!
Ovih dana se šalim da će mi ubuduće 26 biti srećan broj. On to zapravo već jeste!
Kako je došlo do saradnje sa jednom od najvećih izdavačkih kuća u Srbiji? Šta Vam je ta saradnja donela?
Na ovo pitanje sam delimično već odgovorila.
Kada sam rešila da u svom radu napravim veliko spremanje, postalo mi je jasno da je došlo vreme da neke stvari promenim. To je podrazumevalo rastanak s dragim ljudima iz prethodne izdavačke kuće, i kucanje na vrata novoj, koja je predstavljala ostvarenje mog sna. Pokucala sam, a oni su mi otvorili.
Sa Lagunom sam dobila fantastičnu logistiku i veliku podršku. Sada je malo i na Đurđu, da pokaže šarm koji poseduje!
Zanimljivi su naslovi poglavlja: Zid ruši vlaga, a čoveka briga, Ako znaš šta ti je bilo, ne znaš šta će ti biti; Džaba ti supa, ako je slana; Ako neće zlo od tebe, beži ti od zla…
Naslovi poglavlja su manje poznate srpske narodne poslovice. One su toliko britke, slikovite, dubokoumne, višeznačne, snažne, sugestivne, jezgrovite, efektne, da su poput krune sadržaju koji iza njih sledi.
To se sada čini jednostavnim rešenjem, a zapravo je produkt dubokog i dugog promišljanja.
Doduše, ovom prilikom sam taj „ključ“ samo prekopirala, jer sam ga već upotrebila u svom prvom romanu „Opet sam te sanjao“ koji (nimalo slučajno) govori o Irini Kantakuzin Branković.
Sa ove istorijske distance koja je najveća slabost, a u čemu najveća snaga despota Đurađa Brankovića?
I snaga i slabost despota Đurđa Brankovića bile su ljubav i odanost srpskom narodu. U najtežim trenucima on je s blagom, koje je posedovao, mogao sa porodicom da ode u Budim (u kome je imao raskošnu kuću svu u mermeru) ili u Dubrovnik, u kom su mu nudili gostoprimstvo. On nijednog trenutka nije razmatrao opciju da ostavi svoj narod na cedilu. Birao je da s njim podeli sudbinu koja ih čeka, ma koliko gorka i neizvesna bila.
Ujedno, spoznaja da čini pravu stvar dala mu je snagu i hrabrost da i nemoguće situacije prebrodi i prevaziđe.
Šta mislite zašto nema dovolјno podataka o smrti i grobnom mestu despota Đurđa Brankovića?
Čudan je taj potpuni nestanak Đurđa i Irine sa lica zemlje! Ne zna se zasigurno gde su sahranjeni. Njihovi zemni ostaci nisu sačuvani ni pronađeni.
Usud? Kazna? Ironija? Sudbina?
Ko će to znati!
Previše je vode Dunovom proteklo da bi se našli odgovori na sva ta pitanja. Ipak, niko ne može da zauzda maštu da traži i daje pretpostavke šta se zaista dogodilo.
Kakva je trenutno motivisanost bibliotekara da promovišu književna dela srpskih pisaca?
Ovo je veoma ozbiljno i važno pitanje! U odgovoru ću izuzeti deo ove i skoro celu prethodnu godinu koje je „pojela“ korona. Reći ću da se posao bibliotekara i promovisanje knjiga domaćih pisaca bazira isključivo na entuzijazmu i trudu tih divnih ljudi. Trebale su im godine da okupe knjigoljupce i dovedu ih na književne večeri. A sad…
Pitam se koliko će ih se „vratiti“ kada ova pošast jednom prođe!
Kako vama izgleda sve ovo kroz šta svet prolazi već godinu dana?
Mene informacije o koroni ili „tresu“ na 220 volti, ili se ponašam kao dete koje stavi ruke preko očiju, pa mi se čini da niti mene ko vidi, niti ja išta vidim…
Suočavamo se sa strahovima, gubicima, bolom, neizvesnošću, kako ko ume. Ne postoji neki kolektivni terapeut koji bi nam pomogao. Oni koji nas zastrašuju ne pomažu, kada je duševni mir u pitanju, ali možda tako pokušavaju da nas od bolesti sačuvaju…
Moj lični utisak je da se ceo svet našao u jednom naučno-fantastičnom filmu čiji kraj zna jedino režiser.
Kada ste srećniji – dok pišete knjigu ili kada je ona „upakovana“ među korice i na putu do čitaoca?
Pisanje knjige na prvi pogled izgleda vrlo romantično onima koji se u tome nikada nisu oprobali. Dok oni koji pišu, ako su iskreni, mogu izneti iskustva koja su sasvim drugačije prirode. Pisanje je ozbiljan, ponekad čak iscrpljujuć posao!
Po završetku romana osećam se kao da sam preronila jedan jako, jako dug bazen!
Kada ga uzmem u ruke, skockanog, utegnutog, ispeglanog, nalickanog, za mene nema veće sreće! Tada znam da se sav trud isplatio!
Po čemu je „Đurđevim stopama“ drugačiji od vaših prethodnih romana, a po čemu je sličan?
S romanom „Đurđevim stopama“ sam otišla najdalje do sada. Došao je kao odraz brušenog stilskog izraza i dubokog promišljanja nad temom nakon izuzetno dugog prikupljanja podataka. Od velike pomoći bili su mi prethodno spisateljsko iskustvo i obnovljena i usavršena znanja iz marketinga.
Sličan je po senzibilitetu, poetici, optimizmu i zagovaranju tradicionalnih vrlina i vrednosti, sa prethodnim romanima. Poručuje da treba da znamo ko smo i da se time ponosimo, i da ničega nema važnijeg od porodice i prijatelja!
Poput pletenice uplićete srednji vek i savremenu priču. Koji lik vam je pravio najviše problema?
U „Đurđevim stopama“ prepliću se vekovi, životni lomovi, sudbine dva glavna junaka. Tu se Đurađ i Ksenija javljaju iz svojih tamnica kao da su dva odraza u jednom ogledalu. Svako od njih traži izlaz iz mraka u kom se našao…
Iskušavali su me na različite načine.
Đurađ je tražio da se razaberem u zamršenim nitima istorijskog klupka, a Ksenija da rasplićem emocionalne čvorove na njenom životnom putu.
Nijedan od tih zadataka nije bio lak, međutim, uz njih sam se i ja menjala i sazrevala.
Osećam da nakon ispričane priče nisam više ista. Moji junaci su me darovali zrncem mudrosti. Beskrajno sam im zahvalna na tome!
Piše: Gordana Radisavljević-Jočić
Preuzeto sa: mediasfera.rs
Foto: Vukašin Danilović
Autor: Ljiljana Šarac
