Šta simbolizuje kiša u naslovu vašeg romana?

Primetili ste da posle jakog pljuska sve izgleda čisto i jasnije. Boje postaju jače, prizori oštriji, kao opervaženi crnim linijama po konturama, pejzaž se oprao i ponovo sija. Čovek posle kiše oseća olakšanje, valjda se kišom i um razbistrava. Želela sam da opišem te trenutke kad se u nama nešto osvetljuje i kada se, umesto stihijnih doživljaja, pojavljuju uvidi s kojima treba da idemo dalje. Kad Pašku sestra dospe u bolnicu pošto je pokušala da se otruje i kad taj bol otvori neki prozor u njemu, kroz koji može da vidi šta se dešava u njegovoj porodici. Ili kad Milica posle prve ljubavi shvata šta se dešava između njenih roditelja. Jedno leto prava je pozornica da se na njoj osvetle deca i odrasli, „naši i njihovi“, sreća i bol... Oko mojih junaka je i more, spremno da ljuljuška ali i potapa, i samo nastalo od davnih kiša.

Koga ste imali na umu kad ste pisali o Milici, Senki, Pašku i Lenki?

Po nekim osobinama, oni su moji drugovi iz školskih dana. Polazim od stvarnih ljudi, ali moram da im dodam nešto od onog što okolnosti koje opisujem od njih zahtevaju. Naravno da sam opisala i svoje doživljaje s mora, iz leta u kojima sam davala sebi oduška, daleko od grada u kom sam morala da poštujem pravila. To je bilo neko vreme u vakuumu, koje nije poznavalo istoriju sa svim onim strahotama koje nas danas snalaze. U toj prividnoj mirnoći pripremala se havarija, ali moji junaci još uvek o tome ništa ne znaju, njih muče lične priče. Još uvek ne znaju za rat, bedu, bombardovanje. Današnji mladi i njihovi roditelji žive sa drugačijom svešću, sa iskustvom strašnih stvari.

Čini se da su problemi glavnih junaka isti kao kod današnje dece?

I nekad su ljudi želeli da budu lepi i srećni, a nisu bili, kao što mnogi nisu ni sada. Sreća i lepota su zahtevi koje je teško, ali nije nemoguće, ispuniti. Današnje „usrećiteljske“ knjige nude laka rešenja; poštuješ neka pravila i, eto ti sreće i ljubavi! Time one ponižavaju čoveka jer mu daju olake odgovore za nešto što je tako dragoceno. Pametan zna da su ljubav i sreća dragoceni i da se ne mogu tek tako dobiti na recept. Za sreću čovek mora dobro da se pomuči, da podere sedam pari gvozdenih čizama, kako kaže bajka. Moj roman bez ulepšavanja govori o odrastanju, kad se iluzije ruše i kad se o svetu saznaje na svojoj koži, koja je još uvek nežna, ispod koje je ranjivo meso.

Mnogi će se verovatno iznenaditi kad otkriju da je jedan od likova romana Lenka Dunđerski?

Lenka je bila lepa, pametna, bogata ali joj je dato mnogo dragocenih darova da bi još bila i srećna. Sigurno da je volela Lazu Kostića, koji je od nje pobegao, a kao zalog ljubavi ostavio je najlepšu ljubavnu pesmu „Santa Maria della Salute“. U mom romanu ona je devojčurak s roditeljima u Veneciji, u čudnim okolnostima videće crkvu koju će kasnije opevati pesnik, voziće se gondolom, biće na karnevalu, prvi put će primetiti da je muškarci drugačije gledaju... Važne stvari u životu dešavaju se dvaput, prvi put su jedva prepoznatljive, dok se kasnije ne pojavi fotografija sa svim detaljima. Mislim da se nečija nesreća, kao i ona Lenkina, prethodno najavi, da bi svom silinom kasnije zbrisala sve pored sobom.

Da li više volite da kažete da ste pisac ili profesor srpskog jezika?

Piscu i profesoru zajednička je književnost, zapravo želja da oduševljenje čitanja podeli s nekim. U osnovi oba posla leži otkrivanje tajne i pronalaženje načina da se ta tajna odgonetne, a da ne postane nešto vulgarno i bezvredno, već da delom ostane zagonetka. Trudim se da pronađem način da govorim o tajni a da izbegnem banalnost, da smislim svoj način i poseban jezik na kom će me neko mlad razumeti i poći mi u susret.

Razgovarala: Vanja Ostojić
Izvor: Lepa&Srećna