Foto: Nikola Ilić

Ovo, u razgovoru za „Novosti“, ističe Ljubica Arsić (1955), povodom novog romana „Četiri kiše“, koji se pre nekoliko dana pojavio u izdanju Lagune. Ugledna spisateljica do sada je objavila osam knjiga priča, četiri romana, nekoliko antologija erotskih i drugih priča i dobila pregršt nagrada kao što su Andrićeva, „Laza Kostić“, „Biljana Jovanović“, „Žensko pero“, „Isidorinim stazama“.

Šta vas je podstaklo da se u romanu, čiji su glavni junaci troje srednjoškolaca iz dve porodice, vratite u vreme s kraja šezdesetih godina prošlog veka?

To je bilo vreme kada je Istorija stvarno bila slika prošlosti. Danas je ona svakodnevica koja nam ne da mira. Toliko smo njome okupirani, od ujutru, kad s njom doručkujemo sve dok ne odemo na spavanje, kad je oblačimo umesto pidžame. Njena omča steže oko vrata toliko da nam je čvrstina konopca oduzela pravo da pogledamo u naša fina tkanja i oslušnemo nešto tiše od pucnjeva i eksplozija. Kao da više nemamo pravo na priče o intimnom stasavanju i razrešavanju ličnih zagonetki, kao da time izneveravamo kolektivni tragizam pun stradanja i krvi. Moja knjiga „Četiri kiše“ se ne miri s tim. Uostalom, Istorija se nalazi u svemu. Setimo se „Sumatre“ Crnjanskog, napisane dok još oko njega smrdi barut.

Na zadnjoj korici nalazi se napomena da ste napisali „mediteranski roman“?

Za roman mi je bilo potrebno „robinzonsko“ ostrvo, bez automobila, buke kafića i gungule turista koji bi zamračivali vidik mojih likova, zagledanih u svoje roditelje i u sebe. Mislim da su za odrastanje i promene veoma važna dva susreta – sa prirodom (za mene sa morem) i sa gradom. Pronašla sam jedno takvo ostrvo iz prošlosti na koje je, u vreme kad sam tamo provodila leta, tek bila uvedena struja, koristila se isključivo kišnica, a umesto ol inkluziv hotela, jezivih jedaonica od betona, pružalo se more sa čistim i pustim plažama. Priča o takvoj „divljini“ povezana je sa onim što nazivamo odrastanje – odricanje od divnog divljaštva mladosti i prihvatanja svega onoga što nalaže civilizacija: mnogih surovosti, predrasuda, laži ali i smišljenih, naučenih načina kako da se sa tim živi, ako može zadovoljno, da ne kažem srećno.

Kakva se poređenja nameću između doba o kojem pišete i sadašnjeg vremena?

Tada je postojala nada i to je bilo nešto što, između ostalog, određuje karakter ljudskosti. Nada je uvek usmerena prema nečemu što svetli iz daleka ali se ne vidi. Čim nešto može da se vidi, to više ne predstavlja nadu jer dobija oblik i postaje banalno, skoro vulgarno. Jer kakva je to nada na čijem kraju stoji gomila skupih koještarija, titula, novca? Kako takva nada može da pokrene čoveka?

Mnogi kažu da su razlike između generacija danas veće i dramatičnije nego u ranijim periodima?

Različita je samo scenografija, uloge su iste. Čini mi se da je danas ljudima teže da prepoznaju šta im zapravo treba, osim pomamne želje za materijalnim koju vidim kao vrstu ludila. Savremene tehnološke sprave potpuno su poremetile koncentraciju i oduzele usresređenost na ono bitno. Pogledi lutaju po Fejsbuku, reklamama, krvavim filmskim prizorima sa unakaženim licima a da se ni na jednom ne zaustavljaju duže od nekoliko sekundi. Kako onda da ljudi prepoznaju šta zapravo žele kad u glavi, umesto misli, imaju košmare?!

U romanu je nenametljivo umetnut dnevnik Lenke Dunđerski, kojoj je Laza Kostić posvetio čuvenu pesmu...

Lenku, koja se tek zadevojčila, poslala sam sa roditeljima na put u Veneciju, grad koji ju je obeležio i utisnuo pečat mnogo kasnije dešifrovan pesmom Laze Kostića. Nemojte da proveravate da li je stvarno tamo bila, važno je da sam je odvela na mesto i u vreme bez Laze, koji je, doduše, spevao najlepšu ljubavnu pesmu ali je Lenki postao večno breme i avet koja je svuda prati. Ne možemo da zamislimo Lenku a da odnekud ne izvire Lazini brkovi. Neka se Lenka malo izležava na Lidu, neka se zabavlja na karnevalu...

Razgovarao: D. Bogutović
Izvor: Novosti