Upravo je „Igram protiv figura“, u kojoj su sabrane Gligorićeve najbolje partije, jedna od knjiga koje su uvek tu negde, pesniku pri ruci.

„Bio sam dete kada me je šahu naučio ujak Drago Tucović, sveštenik u mom Ljubišu, a moja baba Jovanka inače je bila rodica Dimitrija Tucovića, čijom ulicom ovde svakodnevno prolazim“, otkriva poeta.

A kada ne razmišlja o sledećem šahovskom potezu – Ršum ovde piše.

„Vrlo često i olovkom, dakle rukom, baš ovde u kuhinji“, pokazuje na nišu i papirima pretrpan sto, nad kojim su raspoređene upečatljive grafike Vladimira Veličkovića, te naslovnica njihove zajedničke poetsko-likovne knjige „Uspon vrtovima“: „Trinaest ovih Vladinih grafika i osamnaest mojih pesama činilo je tu davnu knjigu. Nisu to bile pesme za decu, a ne verujem ni da su ovi Vladini radovi baš 'dečji', ali opet... Svaki od mojih sinova dobio je tada po primerak, i eto možda je baš Veličković bio ta 'klica' iz koje se u srednjem sinu Mihailu, koji je završio slikarstvo kod Mome Antonovića, razvila ljubav prema umetnosti. Mihailo inače sad radi u Dubaiju kao veb-dizajner, a pre nekoliko meseci rodio mu se sin–- moje peto unuče, Ljubivoje. Tako da na planeti Zemlji sad postoje dva Ljubivoja Ršumovića, jedan u Dubaiju, a jedan u Beogradu. Najmlađi Vuk je režiser, a najstariji moj sin Branko je mašinac, ali se bavio ekologijom u Opštini Zvezdara, a sada je direktor Fondacije 'Ršum' – osnovane ove godine da bismo mogli da održavamo kampove akademije 'Saradnici sunca' na Zlatiboru.“

Prvi kamp održan je ovog avgusta, i okupio talentovane mlade pesnike od deset do četrnaest godina, koji su se usavršavali uz pomoć Ršumovićevih kolega. Mirjana Bulatović, pesnikinja koja je posestrima samog Ršuma, pošto sestara nije imao, ali i „sestra svih pesnika“, poklonila je Fondaciji svoju zbirku, kao priložnica.

Pesnik ne krije da se pomalo ulenjio, ali ipak neprestano piše nešto – trenutno (proznu) knjigu pod naslovom „Koještara“, što je „sklepalica“ od reči „koješta“ i „svaštara“:

„Tako sebi stvaram alibi da mogu da pišem o svemu, i o dobrom i o lošem, i da ubacim kakve bezobrazluke... Sećam se, kada je Duško Radović izjavio: ’Zgadilo mi se rimovanje!', nisam mogao da verujem, međutim evo dođoh i sam do toga da mi se rimovanje – ne možda baš zgadilo, ali mi je svakako dosadilo.“

Kako veli, u kompjuteru ima dvadeset rukopisa knjiga za decu i za jedan više onih za odrasle, a pripremljen rukopis o Dušku Radoviću je ono što bi voleo da objavi sam, u svojoj fondaciji i akademiji, kojoj je Duško i „dao“ ime, kao autor sintagme „Saradnici sunca“.

„Uz knjigu 'Ko je ovo?' iz 1982, koju smo Dušan Petričić i ja posvetili Radoviću i u kojoj su neke od najboljih mojih fotografija, portreta velikog pesnika, tu će se naći i sonetni venac koji sam posvetio Dušku i esej o poreklu Duškove poetike“, priča Ršum, koji je, pišući za „Srpsku misao“ o tome šta je poezija, ispisao esej o omiljenim mu pesnicima Karlu Sandbergu i Alenu Boskeu – čiju je rečenicu „Pesma izmišlja svog pesnika“ parafrazirao u naslovu svojih zaključnih stihova „Pesma me je izmislila“. Ilustrativan je i naslov zbirke „Pesme koje sam pisao kad nisam bio pesnik“, objavljene nedavno u Prijedoru.

U međuvremenu, osim u čačanskoj Pčelici, za koju je pred ovaj poslednji sajam knjiga objavio jedinstvene adaptacije najčuvenijih bajki, Ršum već deceniju redovno objavljuje u Laguni, koja drži rekord u broju njegovih najtraženijih naslova:
„'Fazoni i fore 2' već su, baš kao i prva knjiga, među najprodavanijima, baš kao i 'Vidovite priče', roman 'Zauvari', koji je sad preveden na bugarski, autobiografska knjiga 'Tri čvora na trepavici', koja se upravo prevodi na poljski, 'Ujdurme i zvrčke iz antičke Grčke', 'Ma šta mi reče'... Tu je i 'Sunčanje na mesečini', koje mi je donelo jednu od dragih mi nagrada, koja nosi ime Branka Ćopića. Poznavao sam Branka i iako se nismo baš družili, on je na neki način kriv što sam počeo da pišem pesme i zarazio se melodijom, ritmom i lepim rimama, kada sam kao dete naizust naučio njegove stihove 'Deda, unuk i petogodišnji plan'.“

Poeta je uveren da će dete koje odrasta u kući punoj knjiga, koje mu se čitaju, i koje u ranom detinjstvu „nabasa“ na Duška Radovića ili Dobricu Erića – zavoleti poeziju i voleti je celog života.

„Fascinacija iz detinjstva ostaje u nama za ceo život“, siguran je Ršum. „Bio bih budala kada bih bio protiv tehnoloških novotarija ili poricao značaj kompjutera ili mobilnih telefona, ali sve te 'maloletne' elektronske sprave ne mogu pobediti knjigu, koja opstaje milenijumima u raznim oblicima. Sećam se kada sam tek prispeo u Beograd na studije, 1957, dolazili smo da 'gledamo slike' na ekranu televizora u izlogu u Knez Mihailovoj, i već su tada neki novinari bili spremni da presude kako je odzvonilo i filmu i pozorištu, jer ćemo sve to imati u kući. Prošlo je šezdeset godina i pokazalo se da nije bilo baš tako.“

Sam se knjigama i poezijom zarazio „na vreme“, u detinjstvu, i već je kao užički gimnazijalac osnovao klub „Mlada inteligencija“.

„Znak raspoznavanja bio nam je – ekser u reveru!“, seća se Ršum.

Još si živ?

Verovatno prva asocijacija na reč „pesnik“ već mnogim generacijama, Ršum je gotovo stalno okružen decom, bilo malim pesnicima, bilo „samo“ čitaocima. Tvrdi da se deca suštinski nisu promenila usled tehnoloških revolucija, osim što izgleda katkad smatraju da velikani“, ne mogu hodati među nama.

„Baš na proteklom Sajmu knjiga, gde sam prvi put predstavljao Fondaciju 'Ršum', prilazi mi dečak i kaže: 'Ej, to si ti! Pa ti si još živ, baš lepo od tebe!'“, od srca se smeje pesnik sećajući se mališanovog iskrenog oduševljenja.

Autor: Marina Mirković
Izvor: novosti.rs