Lora Lipman: „Veoma sam saosećajna – mora da je to moja supermoć“
Lora Lipman je odrasla u Baltimoru i radila je kao izveštač za „Baltimor San“. Ovaj grad joj uvek bio velika inspiracija i mnogi njeni romani zasnovani su na lokalnim pričama. Sa novim romanom „Opekotine“, Lipmanova se još dublje vraća svojim baltimorskim korenima stavljajući savremeni sjaj na tvrde romane Džejmsa M. Kejna poput „Poštar uvek zvoni dvaput“, „Mildred Pirs“ i „Dvostruka odšteta“.
Poli je glavna junakinja „Opekotina“. Reč je o misterioznoj ženi koja napušta supruga i dete i ulazi u komplikovanu vezu sa Adamom za koga se ispostavlja da je privatni detektiv unajmljen da je prati. Situacije postaju turbulentne i nasilne, iznenađenja su na svakom koraku. A usred svega toga cveta ljubav.
U nedavnom telefonskom razgovoru, Lipmanova nam je poverila da novinarstvo nije bilo laka profesija za nju zahvaljujući određenim urednicima među kojima je i jedan koji joj je rekao da ne ume da piše. Autorka se okrenula knjigama, od 2001. godine piše samo njih, kako bi pobegla iz tog sveta.
Na koje načine je Vaš novinarski rad pozitivno uticao na pisanje romana?
Još uvek je to snažan uticaj koji me uči da na pisanje ne gledam kao nešto sveto. Postoji toliko talentovanih pisaca koji su zaglavljeni u ideji dodira sa nekom višom silom, ali ovaj posao se svodi na to da se pojavite i uradite ga, ispoštujete rokove i mnogo radite. Novinarstvo mi je usadilo potrebu za jasnošću – da pružim čitaocu ono što mu je potrebno da prati priču.
Nekoliko Vaših romana je inspirisano stvarnim događajima. Kao izveštač, sigurno ste nailazili na mnogo sjajnih ideja.
Dugo je moj rad bio pod velikim uticajem kriminalističkih priča koje su se dešavale u Baltimoru, ali nisu bile poznate svetu. Za mene je pisanje trilera prilika da čitaocu predočim i neke društvene probleme na koje sam možda nikada ne bi naišao.
Jedna od najimpresivnijih stvari kod „Opekotina“ je ta što su karakteri junaka psihološki vrlo uverljivi što nije čest slučaj u ovakvim romanima.
Ta ljudska vaga nije postojala u prvim verzijama. A onda je dobar prijatelj čitao rukopis kada sam došla negde do polovine i rekao: „To nisi ti. To nije knjiga kakvu ti pišeš.“ Tada sam znala da to nije knjiga koja bi me privukla kao čitaoca.
Zašto ste posle toliko godina pisanja odlučili da ovaj roman bude noar?
Pročitala sam „Ladder of Years“ En Tajler, mračnu fantaziju o ženi koja beži iz nesrećnog porodičnog života kako bi provela neko vreme sama u svojoj kući. Pomislila sam da bi to mogla biti noar priča. Nisam želela da pišem o sadašnjosti već o vremenu kada je bilo lakše nestati s vidika. Zato sam roman smestila u 1995. godinu, pre Fejsbuka i mobilnih telefona.
Nakon ogromnog uspeha Džilijen Flin sa „Iščezlom“ i romana „Devojka u vozu“ Pole Hokins, pojavilo se mnogo ženskih autora trilera. Kako gledate na to?
To je sjajno. „Nevine laži“, knjiga i serija, napravile su veliki iskorak. Ali to izaziva izvesnu nervozu zbog toga što klackalica svakog trenutka može prevagnuti, može da se desi da su „žene imale svojih pet minuta“ i da se sve vrati u ruke heteroseksualnih belih muškaraca. Ali nikad se ne zna.
Izvor: chicagotribune.com
Prevod: Dragan Matković
Poli je glavna junakinja „Opekotina“. Reč je o misterioznoj ženi koja napušta supruga i dete i ulazi u komplikovanu vezu sa Adamom za koga se ispostavlja da je privatni detektiv unajmljen da je prati. Situacije postaju turbulentne i nasilne, iznenađenja su na svakom koraku. A usred svega toga cveta ljubav.
U nedavnom telefonskom razgovoru, Lipmanova nam je poverila da novinarstvo nije bilo laka profesija za nju zahvaljujući određenim urednicima među kojima je i jedan koji joj je rekao da ne ume da piše. Autorka se okrenula knjigama, od 2001. godine piše samo njih, kako bi pobegla iz tog sveta.
Na koje načine je Vaš novinarski rad pozitivno uticao na pisanje romana?
Još uvek je to snažan uticaj koji me uči da na pisanje ne gledam kao nešto sveto. Postoji toliko talentovanih pisaca koji su zaglavljeni u ideji dodira sa nekom višom silom, ali ovaj posao se svodi na to da se pojavite i uradite ga, ispoštujete rokove i mnogo radite. Novinarstvo mi je usadilo potrebu za jasnošću – da pružim čitaocu ono što mu je potrebno da prati priču.
Nekoliko Vaših romana je inspirisano stvarnim događajima. Kao izveštač, sigurno ste nailazili na mnogo sjajnih ideja.
Dugo je moj rad bio pod velikim uticajem kriminalističkih priča koje su se dešavale u Baltimoru, ali nisu bile poznate svetu. Za mene je pisanje trilera prilika da čitaocu predočim i neke društvene probleme na koje sam možda nikada ne bi naišao.
Jedna od najimpresivnijih stvari kod „Opekotina“ je ta što su karakteri junaka psihološki vrlo uverljivi što nije čest slučaj u ovakvim romanima.
Ta ljudska vaga nije postojala u prvim verzijama. A onda je dobar prijatelj čitao rukopis kada sam došla negde do polovine i rekao: „To nisi ti. To nije knjiga kakvu ti pišeš.“ Tada sam znala da to nije knjiga koja bi me privukla kao čitaoca.
Zašto ste posle toliko godina pisanja odlučili da ovaj roman bude noar?
Pročitala sam „Ladder of Years“ En Tajler, mračnu fantaziju o ženi koja beži iz nesrećnog porodičnog života kako bi provela neko vreme sama u svojoj kući. Pomislila sam da bi to mogla biti noar priča. Nisam želela da pišem o sadašnjosti već o vremenu kada je bilo lakše nestati s vidika. Zato sam roman smestila u 1995. godinu, pre Fejsbuka i mobilnih telefona.
Nakon ogromnog uspeha Džilijen Flin sa „Iščezlom“ i romana „Devojka u vozu“ Pole Hokins, pojavilo se mnogo ženskih autora trilera. Kako gledate na to?
To je sjajno. „Nevine laži“, knjiga i serija, napravile su veliki iskorak. Ali to izaziva izvesnu nervozu zbog toga što klackalica svakog trenutka može prevagnuti, može da se desi da su „žene imale svojih pet minuta“ i da se sve vrati u ruke heteroseksualnih belih muškaraca. Ali nikad se ne zna.
Izvor: chicagotribune.com
Prevod: Dragan Matković
