Luis Rohas Markos: Sa godinama postajemo bolji u svemu
On smatra da su druženje, vođenje razgovora, smisao za humor i aktivan život veoma bitni. To je njegova formula koju treba primeniti da biste se dobro osećali, i fizički i psihički. Španski psihijatar Luis Rohas Markos, koji živi u Njujorku, posetio je Madrid u septembru 2022. godine da bi govorio o moći starenja. Držao je izlaganje na konferenciji koju je organizovao istraživački centar za starenje fondacije „MAPFRE“, na kome je objasnio da su za uživanje u kasnijim fazama života važni iskustvo i znanje.
Uprkos tome što se posledice džet-lega odražavaju na brzinu njegovog govora, Luis Rohas Markos (Sevilja, 1943) oseća se odlično. Smatra da još ima dovoljno energije i smisla za humor koji su mu potrebni da se uhvati ukoštac sa svakim narednim danom, koje uglavnom provodi držeći predavanja na fakultetu, pišući, trčeći maratone i uživajući u krugu porodice. Sada, u 79. godini, doktor psihijatrije, koji je upravo sleteo u Madrid, osvrće se na prošlost. Priznaje da je, od momenta kada je došao u Njujork 1968. godine, imao puno obaveza i bio na važnim funkcijama, ali da to nije tako zamišljao. Radio je sa fantastičnim ljudima sa kojima nije baš bio blizak. Žao mu je zbog toga jer, kako kaže, veoma je bitno imati dobre prijatelje i potruditi se oko njih, kako bi vam se našli pri ruci kada vam zatrebaju.
Čini se da se Vi nikada ne odmarate.
Ne sviđa mi se koncept odmaranja. Verujem da sve dok smo zdravi treba da vodimo aktivan život i da koristimo svaku priliku da nastavimo da učimo i ostvarujemo neostvarene želje. Kao dete bio sam hiperaktivan – kao što pretpostavljate, bio sam pun energije, iako je to ponekad bilo baš iscrpljujuće. Ima onih koji mi kažu: „Luise, ti si stalno nešto radiš. Zašto ne sedneš malo da porazgovaramo?“ Mislim da je veoma bitno raditi na nekom projektu i družiti se. Mnogo pričam, nekada i sam sa sobom, nekad sa pticama sa prozora u kuhinji, i to mi baš pomaže. Naravno, uvek morate da budete srdačni kada pričate sa nekim, jer upravo to i sami očekujete od ljudi koji razgovaraju sa vama.
Vaše predavanje se fokusira na moć reči, a to se obično ne povezuje sa starošću. Zašto mislite da postoji diskriminacija starijih ljudi?
Diskriminacija na osnovu starosti je stvarna i povezana je sa kulturom. U zemljama poput Indije ili Kine, na primer, stariji ljudi se smatraju mudracima i prema njima se postupa s poštovanjem, ali u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama starost ima negativne konotacije, povezana je sa nečim što je prestalo da funkcioniše, a sa tim se ne bih složio. Mislim da ne treba da koristimo reč starenje. Da budem iskren, smatram da obavezno penzionisanje nema smisla. Pre dvadeset godina razmišljao sam o ovome i jasno stavio do znanja da su pravila koja starije ljude okreću ka neaktivnosti nazadna i da su u suprotnosti sa prirodom čoveka, jer je, sa psihološke tačke gledišta, prinudno penzionisanje često kontraproduktivno. Diskriminacija, nedostatak posla i usamljenost neće pomoći ljudima da se osećaju dobro.
Na koji način možemo „dobro da ostarimo“? Šta treba da uradimo kako bismo postali radosniji, pozitivniji i aktivniji u starijoj dobi?
Prvo što treba da uradimo je da se zapitamo šta bismo želeli da radimo. Nije dovoljno misliti da smo srećni zato što smo postigli ono što se od nas očekivalo ili ono za šta nam je rečeno da će nam doneti satisfakciju, kao što je osnivanje porodice, profesionalni uspeh, novac, lepa kuća. Uvek treba da se zapitate šta je to zbog čega se osećate dobro kao osoba. Možete čak da pitate ljude koji vas poznaju i znaju kada ste najsrećniji. Kada shvatite šta je to, verujem da ćete morati da se organizujete i uložite sav svoj entuzijazam da biste ostvarili svoje planove. Morate da iskoristite vlastito iskustvo, izvučete najbolje iz života, procenite vlastite kapacitete i sposobnosti i dozvolite ljudima koji vas vole da vam pomognu da to ostvarite.
Da li i sami primenjujete ovo?
Naravno. Srećan sam kada se pokažem kao koristan, posebno u svojoj oblasti interesovanja, a to su medicina i nauka, a tu mislim na pomaganje drugima, jer se čovek zaista oseća odlično dok pokušava da učini nečiji život boljim. Činjenica je da su ljudi koji volontiraju sat vremena dnevno dobro raspoloženi i da bolje spavaju. Pre nekoliko dana pomogao sam jednoj starijoj ženi da izađe iz taksija u Njujorku jer je zaista imala problema sa tim. Čak i nakon ovako banalne stvari otišao sam kući dobro raspoložen.
U čemu postajemo bolji sa godinama?
Život nas uči mnogim stvarima, tako da uvek tvrdim da sa godinama postajemo bolji u svemu. Mislim da imamo veći kapacitet za samokontrolu, imamo jasnije prioritete, zahvalniji smo za sve, ne paničimo i ne postoji veliki spoljašnji pritisak. Slobodniji smo i zbog toga se osećamo bolje. Trebalo bi da istaknem i iskustvo, o kome se uvek priča, a koje je veoma korisno kako na ličnom tako i na profesionalnom planu, na kome se to bolje primećuje.
I dalje trčite maratone, predajete na univerzitetu i uskoro ćete predstaviti novu knjigu. Kako bi trebalo da se pripremimo (mentalno i fizički) na to da ćemo verovatno živeti duže?
Pa, za početak, morate biti dobro informisani, posebno ako živite u zemljama u kojima postoji diskriminacija starijih. Zato vam preporučujem da kada budete imali 40 ili 50 godina dobro pogledate kakvi su ljudi od 60, 70 i 80 godina i da razmislite šta biste želeli da radite kada dostignete te godine, kako biste volite da se osećate, koga biste želeli da imate uz sebe. Mislim da je važno sagledati sve opcije i planirati te nove faze koje su pred nama. A sa fizičke tačke gledišta, treba dobro jesti, dovoljno spavati, vežbati i puno razgovarati, kao što sam već rekao ranije.
Šta podrazumevate pod dobrim mentalnim zdravljem?
Pre svega, to znači imati duševni mir, prihvatiti sebe i druge i postaviti sebi realne i razumne granice. Kada se suočite sa bilo kakvom vrstom simptoma, morate se obratiti nekome. Svima nam je potrebna pomoć u nekom trenutku. Samo to treba shvatiti i tražiti pomoć na vreme.
Sve više dece i mladih završavaju na psihološkim i psihijatrijskim klinikama. Zašto se to dešava?
Ljudi i dalje pate od depresije, ali sve češće vidimo rezultat uticaja pandemije na mlade ljude, koji se manifestuje kao zbunjenost, neizvesnost, neznanje vezano za njihovo obrazovanje, ili radno iskustvo. I naravno, imaju sve veći pristup drogama i nažalost, i mladi i oni malo stariji, misle da im to može pomoći da prevaziđu anksioznost i strah. Takođe vidimo porast u broju samoubistava i porodičnih sukoba.
Šta mislite o istraživačkim centrima poput onog u okviru fondacije „MAPFRE“ koji se bavi mogućnostima koje pruža duži život?
Zaista je sjajno što postoje centri poput ovog centra za starenje, koji analizira stvarnost koja utiče na toliko mnogo ljudi i koji ukazuje na sve načine na koje stariji od 50 godina mogu da doprinesu ekonomiji, svetu rada, potrošnji i društvu uopšte. Potrebne su nam organizacije poput fondacije „MAPFRE“ koje bi skrenule pažnju na starije ljude, koji su generalno u dobrom fizičkom i mentalnom stanju i koji vode aktivan i samostalan život. Važno je da postoji ovakav tip projekata koji će nas podsećati na to jer je, nažalost, u današnjem društvu sve raširenija diskriminacija prema starijim osobama koja nije realna, koja nije zasnovana na objektivnim podacima i koju treba eliminisati.
Šta za Vas znači uspeh?
Za mene uspeh znači biti opušten sa sobom i drugima, biti otvorena i komunikativna osoba i, naravno, da vas ništa ne boli.
OPTIMISTI SA SMISLOM ZA HUMOR
„Špankinje žive dugo jer puno pričaju.“ Ovo je fraza koju je Luis Rohas Markos mnogo puta ponovio i kojom, kad god je izgovori, uvek uspe da nasmeje publiku. To se ponovilo u utorak, 21. juna u Madridu, tokom glavnog predavanja na kome je doktor iz Sevilje, autor mnogih knjiga, govorio o moći uma koji stari i objasnio kako bi trebalo da iskoristimo nove izazove koje nam nudi duži život. Tokom svog izlaganja istakao je da ekstrovertne osobe imaju mnogo prednosti, da je nada ključna za optimizam, da je depresija bolest koja nam oduzima nadu i da je potrebno preuzeti kontrolu nad sobom, imati poverenja u sebe u teškim situacijama i naučiti kako da se prilagodimo promenama da bismo je sprečili. Takođe je naglasio važnost prisećanja pozitivnih trenutaka u našim životima i smisla za humor, jer nam mogu pomoći da prebrodimo teška vremena.
Autor: Nurija Del Olmo
Izvor: revistalafundacion.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Čini se da se Vi nikada ne odmarate.
Ne sviđa mi se koncept odmaranja. Verujem da sve dok smo zdravi treba da vodimo aktivan život i da koristimo svaku priliku da nastavimo da učimo i ostvarujemo neostvarene želje. Kao dete bio sam hiperaktivan – kao što pretpostavljate, bio sam pun energije, iako je to ponekad bilo baš iscrpljujuće. Ima onih koji mi kažu: „Luise, ti si stalno nešto radiš. Zašto ne sedneš malo da porazgovaramo?“ Mislim da je veoma bitno raditi na nekom projektu i družiti se. Mnogo pričam, nekada i sam sa sobom, nekad sa pticama sa prozora u kuhinji, i to mi baš pomaže. Naravno, uvek morate da budete srdačni kada pričate sa nekim, jer upravo to i sami očekujete od ljudi koji razgovaraju sa vama.
Vaše predavanje se fokusira na moć reči, a to se obično ne povezuje sa starošću. Zašto mislite da postoji diskriminacija starijih ljudi?
Diskriminacija na osnovu starosti je stvarna i povezana je sa kulturom. U zemljama poput Indije ili Kine, na primer, stariji ljudi se smatraju mudracima i prema njima se postupa s poštovanjem, ali u Evropi i Sjedinjenim Američkim Državama starost ima negativne konotacije, povezana je sa nečim što je prestalo da funkcioniše, a sa tim se ne bih složio. Mislim da ne treba da koristimo reč starenje. Da budem iskren, smatram da obavezno penzionisanje nema smisla. Pre dvadeset godina razmišljao sam o ovome i jasno stavio do znanja da su pravila koja starije ljude okreću ka neaktivnosti nazadna i da su u suprotnosti sa prirodom čoveka, jer je, sa psihološke tačke gledišta, prinudno penzionisanje često kontraproduktivno. Diskriminacija, nedostatak posla i usamljenost neće pomoći ljudima da se osećaju dobro.
Na koji način možemo „dobro da ostarimo“? Šta treba da uradimo kako bismo postali radosniji, pozitivniji i aktivniji u starijoj dobi?
Prvo što treba da uradimo je da se zapitamo šta bismo želeli da radimo. Nije dovoljno misliti da smo srećni zato što smo postigli ono što se od nas očekivalo ili ono za šta nam je rečeno da će nam doneti satisfakciju, kao što je osnivanje porodice, profesionalni uspeh, novac, lepa kuća. Uvek treba da se zapitate šta je to zbog čega se osećate dobro kao osoba. Možete čak da pitate ljude koji vas poznaju i znaju kada ste najsrećniji. Kada shvatite šta je to, verujem da ćete morati da se organizujete i uložite sav svoj entuzijazam da biste ostvarili svoje planove. Morate da iskoristite vlastito iskustvo, izvučete najbolje iz života, procenite vlastite kapacitete i sposobnosti i dozvolite ljudima koji vas vole da vam pomognu da to ostvarite.
Da li i sami primenjujete ovo?
Naravno. Srećan sam kada se pokažem kao koristan, posebno u svojoj oblasti interesovanja, a to su medicina i nauka, a tu mislim na pomaganje drugima, jer se čovek zaista oseća odlično dok pokušava da učini nečiji život boljim. Činjenica je da su ljudi koji volontiraju sat vremena dnevno dobro raspoloženi i da bolje spavaju. Pre nekoliko dana pomogao sam jednoj starijoj ženi da izađe iz taksija u Njujorku jer je zaista imala problema sa tim. Čak i nakon ovako banalne stvari otišao sam kući dobro raspoložen.
U čemu postajemo bolji sa godinama?
Život nas uči mnogim stvarima, tako da uvek tvrdim da sa godinama postajemo bolji u svemu. Mislim da imamo veći kapacitet za samokontrolu, imamo jasnije prioritete, zahvalniji smo za sve, ne paničimo i ne postoji veliki spoljašnji pritisak. Slobodniji smo i zbog toga se osećamo bolje. Trebalo bi da istaknem i iskustvo, o kome se uvek priča, a koje je veoma korisno kako na ličnom tako i na profesionalnom planu, na kome se to bolje primećuje.
I dalje trčite maratone, predajete na univerzitetu i uskoro ćete predstaviti novu knjigu. Kako bi trebalo da se pripremimo (mentalno i fizički) na to da ćemo verovatno živeti duže?
Pa, za početak, morate biti dobro informisani, posebno ako živite u zemljama u kojima postoji diskriminacija starijih. Zato vam preporučujem da kada budete imali 40 ili 50 godina dobro pogledate kakvi su ljudi od 60, 70 i 80 godina i da razmislite šta biste želeli da radite kada dostignete te godine, kako biste volite da se osećate, koga biste želeli da imate uz sebe. Mislim da je važno sagledati sve opcije i planirati te nove faze koje su pred nama. A sa fizičke tačke gledišta, treba dobro jesti, dovoljno spavati, vežbati i puno razgovarati, kao što sam već rekao ranije.
Šta podrazumevate pod dobrim mentalnim zdravljem?
Pre svega, to znači imati duševni mir, prihvatiti sebe i druge i postaviti sebi realne i razumne granice. Kada se suočite sa bilo kakvom vrstom simptoma, morate se obratiti nekome. Svima nam je potrebna pomoć u nekom trenutku. Samo to treba shvatiti i tražiti pomoć na vreme.
Sve više dece i mladih završavaju na psihološkim i psihijatrijskim klinikama. Zašto se to dešava?
Ljudi i dalje pate od depresije, ali sve češće vidimo rezultat uticaja pandemije na mlade ljude, koji se manifestuje kao zbunjenost, neizvesnost, neznanje vezano za njihovo obrazovanje, ili radno iskustvo. I naravno, imaju sve veći pristup drogama i nažalost, i mladi i oni malo stariji, misle da im to može pomoći da prevaziđu anksioznost i strah. Takođe vidimo porast u broju samoubistava i porodičnih sukoba.
Šta mislite o istraživačkim centrima poput onog u okviru fondacije „MAPFRE“ koji se bavi mogućnostima koje pruža duži život?
Zaista je sjajno što postoje centri poput ovog centra za starenje, koji analizira stvarnost koja utiče na toliko mnogo ljudi i koji ukazuje na sve načine na koje stariji od 50 godina mogu da doprinesu ekonomiji, svetu rada, potrošnji i društvu uopšte. Potrebne su nam organizacije poput fondacije „MAPFRE“ koje bi skrenule pažnju na starije ljude, koji su generalno u dobrom fizičkom i mentalnom stanju i koji vode aktivan i samostalan život. Važno je da postoji ovakav tip projekata koji će nas podsećati na to jer je, nažalost, u današnjem društvu sve raširenija diskriminacija prema starijim osobama koja nije realna, koja nije zasnovana na objektivnim podacima i koju treba eliminisati.
Šta za Vas znači uspeh?
Za mene uspeh znači biti opušten sa sobom i drugima, biti otvorena i komunikativna osoba i, naravno, da vas ništa ne boli.
OPTIMISTI SA SMISLOM ZA HUMOR
„Špankinje žive dugo jer puno pričaju.“ Ovo je fraza koju je Luis Rohas Markos mnogo puta ponovio i kojom, kad god je izgovori, uvek uspe da nasmeje publiku. To se ponovilo u utorak, 21. juna u Madridu, tokom glavnog predavanja na kome je doktor iz Sevilje, autor mnogih knjiga, govorio o moći uma koji stari i objasnio kako bi trebalo da iskoristimo nove izazove koje nam nudi duži život. Tokom svog izlaganja istakao je da ekstrovertne osobe imaju mnogo prednosti, da je nada ključna za optimizam, da je depresija bolest koja nam oduzima nadu i da je potrebno preuzeti kontrolu nad sobom, imati poverenja u sebe u teškim situacijama i naučiti kako da se prilagodimo promenama da bismo je sprečili. Takođe je naglasio važnost prisećanja pozitivnih trenutaka u našim životima i smisla za humor, jer nam mogu pomoći da prebrodimo teška vremena.
Autor: Nurija Del Olmo
Izvor: revistalafundacion.com
Prevod: Kristijan Vekonj
Autor: Luis Rohas Markos
