Nakon ekskluzivne objave da će bestseler serijal Sedam sestara imati i osmu knjigu, Lusinda Rajli je za časopis Bukmarker u maju 2021. otkrila interesantne detalje o njoj, ali i podelila sa nama mnoge druge zanimljive priče koje se tiču njenog sazrevanja kao pisca.

Književni junaci Lusinde Rajli su slojeviti, intrigantni, snažni, svestrani. Baš kao njihova autorka. Slavna Irkinja se školovala za plesačicu, okušala se u glumi na filmu, televiziji i u pozorištu, a onda svoje utočište pronašla u pisanju. Prvu knjigu napisala je sa dvadeset četiri godine, a danas su njeni romani prevedeni na trideset sedam jezika i prodati u više od 30 miliona primeraka širom sveta. U Srbiji je voljena i rado čitana autorka, a lepa vest je da ćemo uskoro, baš kao i čitaoci širom sveta, biti u prilici da pročitamo „Izgubljenu sestru“, sedmi roman iz čuvenog serijala Sedam sestara. Priču sa slavnom spisateljicom počinjemo o knjizi koja je nedavno objavljena kod nas, a koja se prilično razlikuje od njenih ostalih knjiga. Reč je o romanu „Ljubavno pismo“.

Šta vam je bio izvor inspiracije za „Ljubavno pismo“?

„Ljubavno pismo“ je triler, smešten u London 1990-ih, kao i u Irsku. Glavni lik je Džoana, ambiciozna mlada novinarka, koja slučajno nailazi na tajnu – spominjanje pisma koje je ostavio veliki glumac ser Džejms Harison, čiji sadržaj, više od sedamdeset godina, drugi očajnički žele da sakriju. Prvi nacrt „Ljubavnog pisma“ napisala sam u Irskoj krajem 1990-ih. U to vreme sam živela u maloj vikendici s pogledom na prelepo ušće i bila sam nadahnuta lokacijom. Smrt princeze Dajane tada je još bila vrlo sveža u našoj kulturnoj svesti i želela sam da istražim britansku kraljevsku porodicu i tu napetost između ljubavi i dužnosti. Ponovo sam počela da radim na knjizi između knjiga iz serijala Sedam sestara. Osećala sam kao da sam dugo bila izolovana u Tata Solt mehuru, pa je bilo osvežavajuće i terapeutski raditi na romanu potpuno drugog žanra. Veoma uživam u pisanju trilera – mislim da bih volela da budem špijun u drugom životu.

Kako izgleda vaš kreativan proces, da li imate određeno mesto za pisanje i da li morate da budete strogi prema sebi kako biste seli da pišete?

Moje omiljeno mesto za pisanje je moje „ćoše“ u Irskoj. Sklupčam se u džinovskom lejzi begu ispred otvorenog kamina i krenem na posao. Imam neobičan način pisanja – koristim diktafon, tako da snimam naglas čitav prvi nacrt romana. To znači da mogu da budem na svežem vazduhu kada to želim, pa čak ponekad i glumim scene. Školovala sam se za plesačicu, tako da ne umem mirno da sedim. Uglavnom ne moram da budem stroga prema sebi da bih pisala. Priča teče iz mene i obično pokušavam da nađem trenutke mira i tišine kako bih mogla da radim.

Koji autori su vas inspirisali da i sami počnete da se bavite pisanjem? Koja je Vaša omiljena knjiga?

Pisci koji me najviše inspirišu su Frensis Skot Ficdžerald, Idit Vorton i Ivlin Vo, a moja apsolutno omiljena knjiga za sva vremena je Ficdžeraldov „Veliki Getsbi“.

Nalazite li vremena za čitanje i šta čitate trenutno?

Uvek nađem vremena za čitanje bar pola sata pre spavanja. Da biste bili dobar pisac, verujem da bi trebalo da budete dobar čitalac – uostalom, jednostavno volim dobru knjigu. Trenutno čitam mnogo knjiga u okviru istraživanja za sledeći roman na kojem radim.

Vaš odgovor je odličan uvod u naredno pitanje. Krajem aprila odjeknula je vaša objava da sedma knjiga u serijalu Sedam sestara neće biti poslednja, već da ćete napisati i priču Tate Solta. Da li to znači da priča o sestrama neće biti završena u predstojećoj sedmoj knjizi, ili će priča Tate Solta biti nezavisna od priče o sestrama?

Sedma knjiga će ispričati priču o sedmoj sestri i nastaviće da otkriva malo više o Tati Soltu. Osma knjiga „Atlas, priča o Tati Soltu“ fokusiraće se na njegovu prošlost i na to kako je i zašto usvojio svoje ćerke. Biće to vrlo velika priča!

Kako ste došli na ideju da napišete serijal knjiga baziran na sazvežđu Plejada? Da li imate plan ili nekakav dijagram vremenskog toka priča kako ne bi bilo nedoslednosti?

Ideja mi je došla jedne noći 2012, dok sam posmatrala nebo iz dvorišta našeg doma u severnom Norfoku i videla sazvežđe Plejada kako sija iznad mene. Razmišljala sam o tih sedam sestara iz mita i zamišljala kako bi izgledale da su prebačene u sadašnje vreme – i tako se rodio serijal. Sa svakom knjigom koju pišem vremenska linija postaje komplikovanija, i dajem sve od sebe da ne bude nedoslednosti među knjigama. Naravno, sitnice nekad procure kroz mrežu – možda će jednog dana izaći „definitivno (ili finalno)“ izdanje Sedam sestara!

Kako birate istorijski deo priče za svaku sestru, za njihovo poreklo? Da li ste likove stvarali prema ljudima koje poznajete u stvarnom životu? I da li su lokacije koje ste posećivali bile prve iskre za priče ili su prvo nastali junaci?

Moji junaci nikada nisu direktno inspirisani ljudima koje poznajem u stvarnom životu, ali u serijalu ima mnogo likova koji su zasnovani na istinitim ličnostima iz istorije. Da, lokacije pokreću inspiraciju za priču. Kada započinjem istraživanje, provodim mnogo vremena u određenoj zemlji, živeći kao lokalno stanovništvo i pokušavajući da naučim što više o istoriji te zemlje. Upoznajem divne ljude koji mi otkrivaju malo poznate činjenice i misterije iz stvarnog života. U Sedam sestara Belinu priču je inspirisala misterija ko je bio model za šake statue Hrista Iskupitelja u Brazilu. U „Olujnoj sestri“ misterija skrivene pevačice na norveškoj premijeri „Pera Ginta“ poslužila mi je kao nadahnuće za Aninu priču.

U svim knjigama serijala postoje dva narativa koja se prožimaju, zajedničko ženama iz prošlosti i sestrama iz današnjice jesu istrajnost i hrabrost – sve one su jedinstveni i jaki ženski likovi. Da li vam se čini da se danas više traže priče o običnim ljudima iz istorije, posebno ženama?

Slažem se, i to je jedna od mojih najvećih motivacija, da pričam priče o neopevanim ženama u istoriji. Većinu istorije napisali su muškarci, a tokom istraživanja nailazila sam na hrabre i važne žene koje se jedva spomenu u fusnoti. Čast mi je da ispričam njihove priče, i tako sam srećna što sada ima više autora i čitalaca koji otkrivaju izgubljene žene istorije.

Šta možete da nam kažete o „Izgubljenoj sestri“?

„Sunčeva sestra“ je završena popriličnom „bombom“ – Georg objavljuje devojkama da je „izgubljena sestra“ pronađena. Imaju adresu i jedan trag: sliku smaragdnog prstena u obliku zvezde – i tako počinje trka širom sveta u kojoj D’Aplijezove pokušavaju da nađu svoju izgubljenu sestru. Kao i na Novom Zelandu, u Engleskoj i Kanadi, veliki deo romana se odvija u Irskoj, zemlji mog rođenja. Irska je najpoznatija po toplini svojih ljudi, ali iza te topline leže stotine godina turbulencija: engleska okupacija, glad i rat. Ne želim da otkrivam mnogo o knjizi, ali mogu da kažem da su mi istraživanja bila apsolutno otkrovenje, i ovo je za pisanje bila najsloženija knjiga u serijalu.

Koje su poslednje informacije o TV adaptaciji Sedam sestara? Hoće li vam biti čudno da vidite svoje junakinje od krvi i mesa?

Veoma sam uzbuđena što postoji veliko interesovanje za TV seriju i nadam se da ću uskoro moći da najavim dogovor sa jednom globalnom medijskom kompanijom. Jedva čekam da vidim svoje „devojke“ i uživaću u procesu kastinga, mada mi je jasno da ne mogu biti tačno onakve kakvim ih zamišljam.

Koliko i na koji način ste se promenili od kada ste počeli da pišete? Kako je pisanje uticalo na vaš život? Da li mislite da pisci postaju bolji kako stiču životno iskustvo?

Ne mogu da tvrdim za ostale pisce, ali bih rekla da me je životno iskustvo definitivno unapredilo kao autora. Bila sam tako mlada kada sam napisala prvi roman. Kada ga sad čitam, zgrozim se i shvatim koliko sam bila nevina i naivna. Danas moji likovi imaju više dubine i mogu da koristim neka od sopstvenih iskustava kada ih stvaram. Fraza „starija i mudrija“ zvuči vrlo istinito. Najviše na svetu volim da pišem, veoma sam zahvalna što mi je posao da pričam priče.

Posetili ste Beograd 2013. kada ste promovisali „Kuću orhideja“. Sigurna sam da domaći čitaoci žele ponovo da Vas vide. Po vašem mišljenju, kako će izgledati svet kada se pandemija završi?

Beograd je bio jedna od prvih stanica na turneji za „Kuću orhideja“. Bila sam oduševljena gradom, ljudima i saznala sam mnogo o fascinantnoj istoriji Srbije. Nadam se da ću se vratiti da upoznam i nove čitaoce. Svet je trenutno tako nepredvidljiv, teško je znati šta će biti posle kovida. Mogu samo da se nadam da je kriza inspirisala mnoge da budu brižniji, da ne uzimaju svoje prijatelje i porodicu zdravo za gotovo, i da će u svetu postojati konstantna promena nabolje.

Razgovarala: Iva Burazor
Izvor: časopis Bukmarker, br. 8