Madlin Miler: O ljubavi koja pomera granice i ruši predrasude
„Ahilova pesma“, knjiga o najvećem od svih Grka i njegovom voljenom saputniku Patroklu, oduševila je čitaoce širom sveta. U intervjuu za Bukmarker autorka Madlin Miler objašnjava šta ju je privuklo ovoj priči na kojoj je radila deset godina i kako ju je ona zauvek promenila.
„Ahilova pesma“ je roman koji je opčinio čitaoce u Srbiji, o čemu svedoči i Lagunina top-lista na kojoj se ova knjiga nedeljama nalazi u prvih 10 najčitanijih naslova beletristike. Sa stvaralaštvom njegove autorke Madlin Miler upoznali smo se preko romana „Kirka“, ali veličanstvena „Kirka“ nije njen prvi roman. Prvo je napisala jednako veličanstvenu „Ahilovu pesmu“ – priču o ljubavi Ahila i Patrokla, koja pomera granice i ruši predrasude.
Ovim romanom, koji je odmah postao bestseler Njujork tajmsa i koji je ovenčan nagradom Orindž za književnost, Njujorčanka Madlin Miler obeležila je svoju ljubav prema antičkoj književnosti. Oduvek je bila očarana kulturom grčko-rimske civilizacije i njenim junacima, pa je magistrirala latinsku i starogrčku književnost, a studirala je i dramaturgiju. Na romanu „Ahilova pesma“ radila je predano celu jednu deceniju i svetu dala prelepu priču o prijateljstvu i ljubavi dva muškarca u doba velikih heroja, koja je i nju mnogo promenila.
„Ahilovom pesmom“ otkrili ste priču koja je bila sakrivena, kako ste sami jednom prilikom rekli. Šta Vas je u Ahilovoj i Patroklovoj priči posebno privuklo i zato ste želeli da je razotkrijete i ispričate na svoj način?
Bila sam uvučena u misteriju Patroklove priče i ljubav između njega i Ahila, koja je u „Ilijadi“ uglavnom neistražena. Kod Homera je Patroklo „najvoljeniji“ Ahilov saputnik, ali mi vidimo vrlo malo od njihove veze, osim Ahilove utučenosti kad Patrokla ubiju. Osećala sam da je Homer ispričao kraj njihove priče, a ja sam želela da ispričam početak. Zaintrigirali su me, takođe, Homerovi opisi Patrokla – da je uvek nežan i ljubazan prema svima. Želela sam da uzmem ovu epsku avanturu i usredsredim je na vezu između ovog ljubaznog čoveka i heroja koji ga je voleo. Za mene je to oduvek ljubavna priča. Osećala sam da ta priča nije slučajno bila skrivana, već zato što su ljudi želeli da izbrišu ideju o ljubavnoj priči između ova dva drevna junaka. Tako da sam želela da je izvučem na površinu, a i da pokušam da odgovorim na pitanje: ko je Patroklo?
Kako ste izabrali postupak kojim ćete prikazati ljubav između Ahila i Patrokla, šta Vam je bilo najvažnije da u njihovoj priči istaknete?
Pre svega, nikada nisam ni pomišljala da pričam priču iz bilo koje druge perspektive, osim Patroklove. On je bio junak koji je privukao moju pažnju od samog početka. Ahilova priča se često prenosi kao priča o ugledu, ponosu, besu. Želela sam da je ispričam iz perspektive zaljubljenog čoveka – da je usredsredim ne na Ahila heroja, već na Ahila kao voljenog čoveka. Patroklo je naporno radio na tome da oslika Ahila kroz njegovu ljudskost.
Koliko ste se tokom pisanja oslanjali na mitove o Ahilu, a koliko ste sebi dali slobode? Ko je za Vas bio Ahil?
U nekim scenama sam u velikoj meri koristila mitove, čak i neke Ahilove citate iz „Ilijade“. A onda, u drugim trenucima, ostavljala sam mitove po strani, posebno kad sam pisala scene između Ahila i Patrokla. Mitovi širokim zamasima četkicom oslikavaju Ahila na bojnom polju, Ahila u besu. Ja sam želela da zamislim Ahila kao dete, u momentima mira i tišine. Oduvek me je interesovala činjenica da on nije samo najmoćniji grčki ratnik – on je i vešt doktor i nenadmašan muzičar. I povrh svega toga fizički je lep. Kad sam pisala Ahilov lik, zamišljala sam kako bi bilo biti zarobljen između dva puta – njegove želje da leči i sposobnosti da povređuje.
Kako je pisanje njihove priče uticalo na Vas, na koje sve načine Vas je njihova priča dotakla, koliko Vas je promenila?
Patroklov glas i njegova ljubav prema Ahilu bili su deo mog života deset godina. Apsolutno sam se osećala drugačije usled ovog iskustva, na mnogo načina. Ponajviše sam se osetila drugačije zbog prilike da podelim ovu priču sa čitaocima. Slušanje ljudi koji su uživali u knjizi, koji su promišljali o njoj, bila je jedna od najvećih počasti u mom životu. Pisanje sam uvek doživljavala kao usamljenički posao, ali pisanje ove knjige me je povezalo sa mnogima. To je neočekivan i najdivniji dar.
U „Ahilovoj pesmi“ ženski likovi su samo na prvi pogled sporedni, a zapravo su izuzetno važni za razvoj radnje, za postupke glavnih junaka. Zašto su Tetida, Briseida i Deidamija veoma bitne za ovu priču?
Ova tri ženska lika za mene su bila fundamentalni delovi romana. Priča je ispričana iz Patroklovog ugla, i mada je on simpatičan, takođe ima pomalo i seksističke stavove svog društva. On iznosi pretpostavke o svakoj od ovih žena i te pretpostavke su pogrešne – veoma pogrešne u slučaju Deidamije i posebno Tetide, ali i u pogledu Briseide. Ove žene imaju darove, nade i snove koji su jednako značajni i kompleksni kao Patroklovi i Ahilovi. Ipak, unutar društva u kom žive, one nemaju mogućnost da ostvare te snove. Kako se Ahil kreće kroz svoju legendu, tako ostavlja za sobom mnogo razaranja. Kuda god da ide, stavlja sebe u centar zbivanja – ali životi oko njega su jednako vredni, jednako važni i zaslužuju da budu upamćeni.
Kako ste se posle priče o Ahilu, najvećem od svih Grka, odlučili za knjigu o Kirki? Zbog čega Vam je bilo važno da ispričate njenu priču?
Kirka je na mnogo načina potekla od Tetide. Ove dve žene su različite, ali svaka je nimfa – boginja – ali najmanja od svih božanstava, sa vrlo malo moći. One moraju da se bore da nađu svoje mesto – Tetida u tome ne uspeva, ali Kirki polazi za rukom, izmišljanjem sopstvene moći veštičarenja. Volela sam Kirkinu nezavisnost, volela sam što je njena moć utemeljena u kreativnosti – veštičarenje proizilazi iz iskustva stručnosti, posvećenosti, strasti. To nije božanska moć, više je kao umetnost – plesanje, slikanje, plivanje ili pisanje. Tako da sam bila srećna što uzimam žensku priču, što pišem o ženi umetnici i postavljam je u središte epske priče.
Zašto i pisce i čitaoce privlače priče iz antičkog sveta, šta iz tih mitova možemo danas da naučimo?
Postoji razlog zašto ove priče preživljavaju, a to je zato što nam govore kroz generacije, sa vanvremenskim uvidima u ljudsku prirodu. Tehnologija i kultura se menjaju, ali mi ne – mi i dalje volimo, nadamo se, borimo se, idemo u ratove, izlazimo na kraj sa svojim porodicama i sa samima sobom. Po mom mišljenju, Homer je neverovatno svež, istrgnut iz svojih naslova. Stari su imali izreku: ništa novo pod suncem. „Ilijada“ zapravo počinje strašnom pandemijom i ogromnim argumentom o tome kako su se sebični lideri loše nosili sa tim. Teško da nešto može biti relevantnije od toga. Ali ako ostavimo relevantnost po strani, možemo da kažemo da su ove priče takođe uzbudljive, živopisne i, na kraju, otvorene za nove interpretacije.
Razgovarala: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 10
Foto: © Biswarup Ganguly / CC BY 3.0 / Wikimedia Commons
„Ahilova pesma“ je roman koji je opčinio čitaoce u Srbiji, o čemu svedoči i Lagunina top-lista na kojoj se ova knjiga nedeljama nalazi u prvih 10 najčitanijih naslova beletristike. Sa stvaralaštvom njegove autorke Madlin Miler upoznali smo se preko romana „Kirka“, ali veličanstvena „Kirka“ nije njen prvi roman. Prvo je napisala jednako veličanstvenu „Ahilovu pesmu“ – priču o ljubavi Ahila i Patrokla, koja pomera granice i ruši predrasude.
Ovim romanom, koji je odmah postao bestseler Njujork tajmsa i koji je ovenčan nagradom Orindž za književnost, Njujorčanka Madlin Miler obeležila je svoju ljubav prema antičkoj književnosti. Oduvek je bila očarana kulturom grčko-rimske civilizacije i njenim junacima, pa je magistrirala latinsku i starogrčku književnost, a studirala je i dramaturgiju. Na romanu „Ahilova pesma“ radila je predano celu jednu deceniju i svetu dala prelepu priču o prijateljstvu i ljubavi dva muškarca u doba velikih heroja, koja je i nju mnogo promenila.
„Ahilovom pesmom“ otkrili ste priču koja je bila sakrivena, kako ste sami jednom prilikom rekli. Šta Vas je u Ahilovoj i Patroklovoj priči posebno privuklo i zato ste želeli da je razotkrijete i ispričate na svoj način?
Bila sam uvučena u misteriju Patroklove priče i ljubav između njega i Ahila, koja je u „Ilijadi“ uglavnom neistražena. Kod Homera je Patroklo „najvoljeniji“ Ahilov saputnik, ali mi vidimo vrlo malo od njihove veze, osim Ahilove utučenosti kad Patrokla ubiju. Osećala sam da je Homer ispričao kraj njihove priče, a ja sam želela da ispričam početak. Zaintrigirali su me, takođe, Homerovi opisi Patrokla – da je uvek nežan i ljubazan prema svima. Želela sam da uzmem ovu epsku avanturu i usredsredim je na vezu između ovog ljubaznog čoveka i heroja koji ga je voleo. Za mene je to oduvek ljubavna priča. Osećala sam da ta priča nije slučajno bila skrivana, već zato što su ljudi želeli da izbrišu ideju o ljubavnoj priči između ova dva drevna junaka. Tako da sam želela da je izvučem na površinu, a i da pokušam da odgovorim na pitanje: ko je Patroklo?
Kako ste izabrali postupak kojim ćete prikazati ljubav između Ahila i Patrokla, šta Vam je bilo najvažnije da u njihovoj priči istaknete?
Pre svega, nikada nisam ni pomišljala da pričam priču iz bilo koje druge perspektive, osim Patroklove. On je bio junak koji je privukao moju pažnju od samog početka. Ahilova priča se često prenosi kao priča o ugledu, ponosu, besu. Želela sam da je ispričam iz perspektive zaljubljenog čoveka – da je usredsredim ne na Ahila heroja, već na Ahila kao voljenog čoveka. Patroklo je naporno radio na tome da oslika Ahila kroz njegovu ljudskost.
Koliko ste se tokom pisanja oslanjali na mitove o Ahilu, a koliko ste sebi dali slobode? Ko je za Vas bio Ahil?
U nekim scenama sam u velikoj meri koristila mitove, čak i neke Ahilove citate iz „Ilijade“. A onda, u drugim trenucima, ostavljala sam mitove po strani, posebno kad sam pisala scene između Ahila i Patrokla. Mitovi širokim zamasima četkicom oslikavaju Ahila na bojnom polju, Ahila u besu. Ja sam želela da zamislim Ahila kao dete, u momentima mira i tišine. Oduvek me je interesovala činjenica da on nije samo najmoćniji grčki ratnik – on je i vešt doktor i nenadmašan muzičar. I povrh svega toga fizički je lep. Kad sam pisala Ahilov lik, zamišljala sam kako bi bilo biti zarobljen između dva puta – njegove želje da leči i sposobnosti da povređuje.
Kako je pisanje njihove priče uticalo na Vas, na koje sve načine Vas je njihova priča dotakla, koliko Vas je promenila?
Patroklov glas i njegova ljubav prema Ahilu bili su deo mog života deset godina. Apsolutno sam se osećala drugačije usled ovog iskustva, na mnogo načina. Ponajviše sam se osetila drugačije zbog prilike da podelim ovu priču sa čitaocima. Slušanje ljudi koji su uživali u knjizi, koji su promišljali o njoj, bila je jedna od najvećih počasti u mom životu. Pisanje sam uvek doživljavala kao usamljenički posao, ali pisanje ove knjige me je povezalo sa mnogima. To je neočekivan i najdivniji dar.
U „Ahilovoj pesmi“ ženski likovi su samo na prvi pogled sporedni, a zapravo su izuzetno važni za razvoj radnje, za postupke glavnih junaka. Zašto su Tetida, Briseida i Deidamija veoma bitne za ovu priču?
Ova tri ženska lika za mene su bila fundamentalni delovi romana. Priča je ispričana iz Patroklovog ugla, i mada je on simpatičan, takođe ima pomalo i seksističke stavove svog društva. On iznosi pretpostavke o svakoj od ovih žena i te pretpostavke su pogrešne – veoma pogrešne u slučaju Deidamije i posebno Tetide, ali i u pogledu Briseide. Ove žene imaju darove, nade i snove koji su jednako značajni i kompleksni kao Patroklovi i Ahilovi. Ipak, unutar društva u kom žive, one nemaju mogućnost da ostvare te snove. Kako se Ahil kreće kroz svoju legendu, tako ostavlja za sobom mnogo razaranja. Kuda god da ide, stavlja sebe u centar zbivanja – ali životi oko njega su jednako vredni, jednako važni i zaslužuju da budu upamćeni.
Kako ste se posle priče o Ahilu, najvećem od svih Grka, odlučili za knjigu o Kirki? Zbog čega Vam je bilo važno da ispričate njenu priču?
Kirka je na mnogo načina potekla od Tetide. Ove dve žene su različite, ali svaka je nimfa – boginja – ali najmanja od svih božanstava, sa vrlo malo moći. One moraju da se bore da nađu svoje mesto – Tetida u tome ne uspeva, ali Kirki polazi za rukom, izmišljanjem sopstvene moći veštičarenja. Volela sam Kirkinu nezavisnost, volela sam što je njena moć utemeljena u kreativnosti – veštičarenje proizilazi iz iskustva stručnosti, posvećenosti, strasti. To nije božanska moć, više je kao umetnost – plesanje, slikanje, plivanje ili pisanje. Tako da sam bila srećna što uzimam žensku priču, što pišem o ženi umetnici i postavljam je u središte epske priče.
Zašto i pisce i čitaoce privlače priče iz antičkog sveta, šta iz tih mitova možemo danas da naučimo?
Postoji razlog zašto ove priče preživljavaju, a to je zato što nam govore kroz generacije, sa vanvremenskim uvidima u ljudsku prirodu. Tehnologija i kultura se menjaju, ali mi ne – mi i dalje volimo, nadamo se, borimo se, idemo u ratove, izlazimo na kraj sa svojim porodicama i sa samima sobom. Po mom mišljenju, Homer je neverovatno svež, istrgnut iz svojih naslova. Stari su imali izreku: ništa novo pod suncem. „Ilijada“ zapravo počinje strašnom pandemijom i ogromnim argumentom o tome kako su se sebični lideri loše nosili sa tim. Teško da nešto može biti relevantnije od toga. Ali ako ostavimo relevantnost po strani, možemo da kažemo da su ove priče takođe uzbudljive, živopisne i, na kraju, otvorene za nove interpretacije.
Razgovarala: Maja Šarić
Izvor: časopis Bukmarker, br. 10
Foto: © Biswarup Ganguly / CC BY 3.0 / Wikimedia Commons
Autor: Madlin Miler
