Majk Dauni: Fasciniran sam Miloradom Pavićem
Zimus je gost 31. Noći knjige i Beograda bio pisac, producent i reditelj Majk Dauni, autor romana „Istarsko zlato“ (u prevodu Nikole Pajvančića i izdanju Lagune). U svom najnovijem delu Dauni čitaoce vodi na uzbudljivo putovanje kroz istoriju.
Na početku junak Marko, policajac i aktivista za prava životinja, napušta Veliku Britaniju i vraća se u rodnu Istru, starom dedi Ninu i baki Faidi, bivšim partizanima. Deda Nino obogatio se na tartufima, zlatu koje su još iz arene odbegli gladijatori Sever i njegova kćer Lucija sakupljali sa svojim psima. Nino je u potrazi za gladijatorskom narukvicom koja krije tajnu drevnog skladišta tartufa. Majk Dauni inače je kao reditelj sarađivao sa Džejmsom Elrojem, Kolmom Toubinom i Davidom Grosmanom, a trenutno je predsedavajući na Akademiji evropskog filma i član Bafte. Za Kurir otkriva kako je nastalo ovo izuzetno delo i šta ga veže za Srbiju.
Šta Vas je inspirisalo da napišete roman „Istarsko zlato“?
Već više od 40 godina imam ljubavnu vezu sa Istrom, što čini najveći deo mog svesnog odraslog života u kojem sam upijao svet oko sebe. Istra je izuzetno inspirativno mesto. Pitam se da li moja strast prema Istri dolazi od toga što podseća na zemlju mojih predaka – Irsku.
Da li su prirodne lepote zaslužne za Vašu blagonaklonost ovom kraju?
Pre svega, prirodno gledano, od Učke na severu do rta Kamenjak na jugu, to je prostor izuzetne fizičke lepote. Takođe je na raskršću dva velika carstva – Rimskog i Austrougarskog – što joj daje izvanrednu istorijsku dubinu i složenost. Ipak, u knjizi „Istarsko zlato“ prišao sam ovom predelu iz književne perspektive.
Književno gledano, Istra nije uvek osvajala srca autora…
U velikoj meri, Istra je u literaturi definisana kroz prizmu stranaca koji su je posećivali (obično se žaleći putem) – bilo da je to Čehov, koji kuka o tome kako je Opatija blatnjava provincija, ili Džojs, koji Pulu opisuje kao „pomorski Sibir“. Čak ni Dante nije imao mnogo lepih reči. Tomas Man je svoje vreme na Brionima prikazao kroz izmišljenu perspektivu mrzovoljnog starca koji beži od svačije ideje o raju.
Šta Vas je inspirisalo da napišete roman „Istarsko zlato“?
Već više od 40 godina imam ljubavnu vezu sa Istrom, što čini najveći deo mog svesnog odraslog života u kojem sam upijao svet oko sebe. Istra je izuzetno inspirativno mesto. Pitam se da li moja strast prema Istri dolazi od toga što podseća na zemlju mojih predaka – Irsku.
Da li su prirodne lepote zaslužne za Vašu blagonaklonost ovom kraju?
Pre svega, prirodno gledano, od Učke na severu do rta Kamenjak na jugu, to je prostor izuzetne fizičke lepote. Takođe je na raskršću dva velika carstva – Rimskog i Austrougarskog – što joj daje izvanrednu istorijsku dubinu i složenost. Ipak, u knjizi „Istarsko zlato“ prišao sam ovom predelu iz književne perspektive.
Književno gledano, Istra nije uvek osvajala srca autora…
U velikoj meri, Istra je u literaturi definisana kroz prizmu stranaca koji su je posećivali (obično se žaleći putem) – bilo da je to Čehov, koji kuka o tome kako je Opatija blatnjava provincija, ili Džojs, koji Pulu opisuje kao „pomorski Sibir“. Čak ni Dante nije imao mnogo lepih reči. Tomas Man je svoje vreme na Brionima prikazao kroz izmišljenu perspektivu mrzovoljnog starca koji beži od svačije ideje o raju.
Kako ste istraživali Istru i njenu istoriju za potrebe ovog romana?
Roman obuhvata širok vremenski i prostorni okvir, pa je čitanje raznolike literature bilo ne samo korisno već i apsolutno neophodno kako bih tačno predstavio fikciju – od savremene podzemne policije u Ujedinjenom Kraljevstvu, života u rimskoj areni, do partizanskog pokreta u Istri. Gladijatori, tartufi, partizani i tajni policajci u ekološkom pokretu možda zvuče kao neobični spoj, ali su fascinantne teme. Proveo sam oko godinu dana čitajući raznolike izvore – bibliografija u romanu je iscrpna. Potom sam proveo još godinu dana razmišljajući i probavljajući sve te informacije, a zatim nekoliko godina pišući roman.
U kojoj meri su stvarni događaji i ljudi iz Istre uticali na likove u romanu?
Svi likovi su potpuno izmišljeni i nemaju veze s bilo kojom stvarnom osobom, živom ili mrtvom. Ipak, sigurno sam u poslednjih pola veka upoznao ljude čije osobine i navike ponekad isplivaju u fikciji. Ipak, nijedan lik u knjizi nije povezan s postojećim Istrijanima! Pisci često crpe inspiraciju iz svojih emocija ili onoga što su primetili kod drugih. Čak i izmišljeni svetovi moraju na neki način delovati realistično. Briga o likovima i njihovoj priči je ono što, nadam se, čini dobre priče. Želim da čitalac oseća tu istu čežnju prema mojim likovima.
Šta očekujete od susreta s publikom u Beogradu i šta za Vas znači Noć knjige?
Veliki sam ljubitelj knjiga i nedavno sam napisao veliki članak o svojim omiljenim knjižarama širom sveta za indijski list Pajonir. Knjige su mi u životu važnije čak i od filma – iako kao predsedavajući Evropske filmske akademije to možda ne bih trebalo da kažem (smeh). Ponosan sam što učestvujem na Noći knjige.
Da li ste imali priliku da se upoznate s radom srpskih književnika?
Srbija ima toliko dobrih autora. Ako bih morao da biram, to bi bio Džon Irving – pravi naslednik Čarlsa Dikensa u engleskom jeziku. Njegov stil pisanja je izuzetan, način na koji naizgled nepovezane događaje povezuje u koherentnu priču. Njegove priče su jedinstvene, smešne, ali i ozbiljne i dirljive. Takođe, dugo sam bio fasciniran Miloradom Pavićem. Proveo sam nekoliko godina pokušavajući da „Hazarski rečnik“ prenesem na filmsko platno u saradnji s Tomažem Pandurom, ali je, nažalost, njegova prerana smrt zaustavila taj projekat.
Šta povezuje književnost i film?
Snimanje filma je kao služenje vojnog roka, dok je pisanje romana posao snajperiste. I pisci i filmski stvaraoci su inženjeri ljudske duše.
Kome biste s naših prostora poverili adaptaciju svog romana?
To bi bila priča za dva Srđana: Srđana Dragojevića u saradnji sa Srđanom Karanovićem.
Autor: Ljubomir Radanov
Izvor: kurir.rs
Roman obuhvata širok vremenski i prostorni okvir, pa je čitanje raznolike literature bilo ne samo korisno već i apsolutno neophodno kako bih tačno predstavio fikciju – od savremene podzemne policije u Ujedinjenom Kraljevstvu, života u rimskoj areni, do partizanskog pokreta u Istri. Gladijatori, tartufi, partizani i tajni policajci u ekološkom pokretu možda zvuče kao neobični spoj, ali su fascinantne teme. Proveo sam oko godinu dana čitajući raznolike izvore – bibliografija u romanu je iscrpna. Potom sam proveo još godinu dana razmišljajući i probavljajući sve te informacije, a zatim nekoliko godina pišući roman.
U kojoj meri su stvarni događaji i ljudi iz Istre uticali na likove u romanu?
Svi likovi su potpuno izmišljeni i nemaju veze s bilo kojom stvarnom osobom, živom ili mrtvom. Ipak, sigurno sam u poslednjih pola veka upoznao ljude čije osobine i navike ponekad isplivaju u fikciji. Ipak, nijedan lik u knjizi nije povezan s postojećim Istrijanima! Pisci često crpe inspiraciju iz svojih emocija ili onoga što su primetili kod drugih. Čak i izmišljeni svetovi moraju na neki način delovati realistično. Briga o likovima i njihovoj priči je ono što, nadam se, čini dobre priče. Želim da čitalac oseća tu istu čežnju prema mojim likovima.
Šta očekujete od susreta s publikom u Beogradu i šta za Vas znači Noć knjige?
Veliki sam ljubitelj knjiga i nedavno sam napisao veliki članak o svojim omiljenim knjižarama širom sveta za indijski list Pajonir. Knjige su mi u životu važnije čak i od filma – iako kao predsedavajući Evropske filmske akademije to možda ne bih trebalo da kažem (smeh). Ponosan sam što učestvujem na Noći knjige.
Da li ste imali priliku da se upoznate s radom srpskih književnika?
Srbija ima toliko dobrih autora. Ako bih morao da biram, to bi bio Džon Irving – pravi naslednik Čarlsa Dikensa u engleskom jeziku. Njegov stil pisanja je izuzetan, način na koji naizgled nepovezane događaje povezuje u koherentnu priču. Njegove priče su jedinstvene, smešne, ali i ozbiljne i dirljive. Takođe, dugo sam bio fasciniran Miloradom Pavićem. Proveo sam nekoliko godina pokušavajući da „Hazarski rečnik“ prenesem na filmsko platno u saradnji s Tomažem Pandurom, ali je, nažalost, njegova prerana smrt zaustavila taj projekat.
Šta povezuje književnost i film?
Snimanje filma je kao služenje vojnog roka, dok je pisanje romana posao snajperiste. I pisci i filmski stvaraoci su inženjeri ljudske duše.
Kome biste s naših prostora poverili adaptaciju svog romana?
To bi bila priča za dva Srđana: Srđana Dragojevića u saradnji sa Srđanom Karanovićem.
Autor: Ljubomir Radanov
Izvor: kurir.rs
