Majkl Ondači: „Nisam želeo da se vraćam ’Engleskom pacijentu’“
Majkl Ondači se novim romanom „Ratno svetlo“ vraća poznatom terenu – priča je smeštena odmah nakon Drugog svetskog rata, a likovi koje nam predstavlja imaju toliko misteriozne prošlosti i identitete da ćete možda uzeti lupu kako biste u njih pronikli. Ovaj roman se lako može uporediti sa njegovim najpoznatijim delom „Engleski pacijent“ koji je doživeo filmsku adaptaciju nagrađenu Oskarom, a i sam roman je dobio Bukerovu nagradu 1992. godine, kao i Zlatnog Bukera za najbolji roman poslednjih pola veka. Lako je i pomisliti da su sve te sličnosti bile namerne, ali razgovor sa čuvenim autorom nam govori potpuno suprotno.
Tokom nedavnog telefonskog intervjua sa Ondačijem koji živi u Torontu, autor nam je rekao da je „Ratno svetlo“ začeto iz ideje o tinejdžeru koga roditelji odjednom napuštaju bez obrazloženja. Od tog tinejdžera nastao je lika Natanijela, pripovedača romana i glavnog istraživača koji pokušava da otkrije šta se dogodilo njegovim roditeljima, posebno majci.
„Odatle sam počeo“, govori nam Ondači. „Postojao je samo on. Nisam znao šta će se dogoditi. Nisam znao uzrok niti ko će se pojaviti na sedmoj ili dvadesetoj stranici. Zato je sve ovo bio proces otkrivanja ne samo za Natanijela, već i za mene samog.“
Postavka romana je došla kasnije. „Nisam želeo da pišem o ratu. Nisam želeo da se vraćam ’Engleskom pacijentu’ niti bilo čemu sličnom“, rekao nam je. „Ovo je mnogo ličnija, porodična priča. To me je zanimalo. Ali takođe uvek me je zanimao taj period između 1944-45. godine kada je posle rata sve delovalo nesređeno i niko nije znao u kom smeru će se događaji odvijati.“
Kuda se roman „Ratno svetlo“ kreće najbolje da ostavimo čitaocu da otkrije, ali elegičan ton dominira od prve stranice gde počinje upadljivom prvom rečenicom: „Hiljadu devetsto četrdeset pete naši roditelji su otišli i ostavili nas na staranje dvojici muškaraca koji su možda bili kriminalci.“
Identitete i svrhu ovih ljudi Ondači otkriva nakon odlaganja po kome je poznat uprkos tome što Natanijel i njegova nezavisnija starija sestra Rejčel sve vreme pokušavaju da ih definišu. Nijedan lik u romanu se ne može lako odrediti jer tokom romana Ondači koristi treperavi spektar sećanja i nepouzdanost pripovedanja. „Vodimo živote na osnovu jedva održivih priča“, priznaje Natanijel pred sam kraj romana. A ova rečenica ne uliva ni najmanje radosti.
Kao što su čitaoci nakon „Engleskog pacijenta“ saznali mnogo više o minama i inženjerima za njihovu demontažu nego što su mogli da očekuju, tako nam i u „Ratnom svetlu“ Ondači pruža detaljno istražen uvid u trke hrtova i noćne poslove na Temzi, legalne i one druge.
„Ne počinjem stvari tako što dugo istražujem deaktiviranje bombi ili nešto slično“, kaže autor. „Najčešće je stvar u tome što sam veoma znatiželjan i javi mi se određena slika u glavi ili lik poput Kipa u ’Engleskom pacijentu’. Većina tih stvari gotovo uvek se javi spontano, a onda kada se u to upustim, postajem veoma detaljan u opisima mina, gradnje mosta ili čega god. Trke hrtova su u ovom romanu i postaju sve detaljnije i određenije kako je moje istraživanje napredovalo.“
Ipak, osnovni Ondačijev fokus je na Natanijelu čiji dugogodišnji pokušaji da rasvetli misteriju o životu svoje majke ga sprečavaju da proživi sopstveni život. Kao takav, Natanijel postaje jedan od najvećih Ondačijevih likova i to veoma tragičan. Autor ipak smatra da je njegova priča ostala otvorena:
„Postoji neka nada na kraju. Kao da je krenuo pogrešnim putem u životu. Ali mislim da se i dalje razvija kao osoba tako da se roman ne završava njegovom izgubljenošću. Deluje da jeste, ali možda i nije. Nekako ipak nije odlučeno na kraju gde se Natanijelov lik nalazi.“
Izvor: sun-sentinel.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Tulane Public Relations - Flickr: Michael Ondaatje / CC BY 2.0 / Wikimedia commons
„Odatle sam počeo“, govori nam Ondači. „Postojao je samo on. Nisam znao šta će se dogoditi. Nisam znao uzrok niti ko će se pojaviti na sedmoj ili dvadesetoj stranici. Zato je sve ovo bio proces otkrivanja ne samo za Natanijela, već i za mene samog.“
Postavka romana je došla kasnije. „Nisam želeo da pišem o ratu. Nisam želeo da se vraćam ’Engleskom pacijentu’ niti bilo čemu sličnom“, rekao nam je. „Ovo je mnogo ličnija, porodična priča. To me je zanimalo. Ali takođe uvek me je zanimao taj period između 1944-45. godine kada je posle rata sve delovalo nesređeno i niko nije znao u kom smeru će se događaji odvijati.“
Kuda se roman „Ratno svetlo“ kreće najbolje da ostavimo čitaocu da otkrije, ali elegičan ton dominira od prve stranice gde počinje upadljivom prvom rečenicom: „Hiljadu devetsto četrdeset pete naši roditelji su otišli i ostavili nas na staranje dvojici muškaraca koji su možda bili kriminalci.“
Identitete i svrhu ovih ljudi Ondači otkriva nakon odlaganja po kome je poznat uprkos tome što Natanijel i njegova nezavisnija starija sestra Rejčel sve vreme pokušavaju da ih definišu. Nijedan lik u romanu se ne može lako odrediti jer tokom romana Ondači koristi treperavi spektar sećanja i nepouzdanost pripovedanja. „Vodimo živote na osnovu jedva održivih priča“, priznaje Natanijel pred sam kraj romana. A ova rečenica ne uliva ni najmanje radosti.
Kao što su čitaoci nakon „Engleskog pacijenta“ saznali mnogo više o minama i inženjerima za njihovu demontažu nego što su mogli da očekuju, tako nam i u „Ratnom svetlu“ Ondači pruža detaljno istražen uvid u trke hrtova i noćne poslove na Temzi, legalne i one druge.
„Ne počinjem stvari tako što dugo istražujem deaktiviranje bombi ili nešto slično“, kaže autor. „Najčešće je stvar u tome što sam veoma znatiželjan i javi mi se određena slika u glavi ili lik poput Kipa u ’Engleskom pacijentu’. Većina tih stvari gotovo uvek se javi spontano, a onda kada se u to upustim, postajem veoma detaljan u opisima mina, gradnje mosta ili čega god. Trke hrtova su u ovom romanu i postaju sve detaljnije i određenije kako je moje istraživanje napredovalo.“
Ipak, osnovni Ondačijev fokus je na Natanijelu čiji dugogodišnji pokušaji da rasvetli misteriju o životu svoje majke ga sprečavaju da proživi sopstveni život. Kao takav, Natanijel postaje jedan od najvećih Ondačijevih likova i to veoma tragičan. Autor ipak smatra da je njegova priča ostala otvorena:
„Postoji neka nada na kraju. Kao da je krenuo pogrešnim putem u životu. Ali mislim da se i dalje razvija kao osoba tako da se roman ne završava njegovom izgubljenošću. Deluje da jeste, ali možda i nije. Nekako ipak nije odlučeno na kraju gde se Natanijelov lik nalazi.“
Izvor: sun-sentinel.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Tulane Public Relations - Flickr: Michael Ondaatje / CC BY 2.0 / Wikimedia commons
