Manuel Vilas: Kada nastupi kriza, jedino utočište za ljudsko biće je zaljubljivanje
Manuel Vilas je jedan od najznačajnijih i najbolje plaćenih španskih pisaca. Planetarno je postao poznat kad je 2019. bio finalista jednog od najuglednijih književnih priznanja za pisanje na španskom jeziku, nagrade „Planeta“.
Način na koji Manuel Vilas piše je zanimljiv, duhovit, meditativan, rečenice su lepe i naprosto „klize“. Beogradska Laguna objavila je njegov roman „Ordesa“ u lepom prevodu Gordane Mihajlović, u kom piše o svom odrastanju u Frankovoj Španiji šezdesetih i sedamdesetih godina i svom odnosu prema roditeljima.
Manuel Vilas je prošle godine u Beogradu bio gost susreta „BESPA“ koji su bili posvećeni prevođenju, u organizaciji Udruženja Balcanismos i Instituta Servantes. Oprobao se u različitim književnim žanrovima, piše eseje, poeziju, romane, redovni je kolumnista madridskog Paisa. Bez preterivanja se može reći da u Španiji ima status zvezde, a u neposrednom kontaktu sa ljudima je prirodan, neposredan i otvoren.
Čitajući sve Vaše romane, ima se utisak da su glavni junaci zatvoreni i udubljeni u svoje misli. Zašto?
Moj način pisanja je veoma sentimentalan i emotivan. Ima mnogo razmišljanja, refleksije i promišljanja, zato se možda čini da je to pisanje zatvoreno. To je jedan od pogleda na svet, svaki pisac ima svoj pogled na svet.
Da li je ta vrsta promišljanja neophodna?
Književnost čitaocima uvek nudi drugačiji pogled, svaki pisac posmatra svet na sebi svojstven, originalan način, različit, oslobađajući, a ponekad i iznenađujući. Roman uvek iznenađuje čitaoca, a onda se čitalac pita zašto pisac ili spisateljica vide svet ovako ili onako. To se razlikuje od vladajućeg diskursa u društvu, medijima. Književnost ima sopstveno polje delovanja koje se razlikuje od svega.
U romanima opisujete različite međuljudske odnose. U „Ordesi“ govorite o odnosu deteta prema roditeljima, u „Radosti“ o odnosu oca prema sinu, a u „Poljupcima“ je reč o ljubavnom odnosu muškarca i žene.
Sva tri romana prožima zajednička tema, a to je ljubav. U „Ordesi“ i „Radosti“ govorim o porodičnim odnosima, a u „Poljupcima“ o romantičnoj ljubavi između muškarca i žene. Potpuno su različite. S jedne strane je porodična, a s druge strane romantična ljubav.
Da li je nostalgija ključan deo ljubavi?
Da. Nostalgija je osećanje koje dopunjuje prošlost. Koliko je mladost važna, shvatite kad više niste mladi. Dok ste mladi, ne znate šta je mladost, samo je živite, a kad ostarite kroz nostalgiju, shvatate koliko je bila važna.
Pišete i kolumne u madridskom Paisu, gde se često bavite pop kulturom…
Da, pop kultura je veoma važna, jer je mojoj generaciji pop muzika donela mnogo životnih radosti. Pop sedamdesetih bio je važan za formiranje moje ličnosti, kao i književnost. Rokenrol i sloboda koju je sobom ta muzika donosila bili su krucijalni za nas.
Način na koji Manuel Vilas piše je zanimljiv, duhovit, meditativan, rečenice su lepe i naprosto „klize“. Beogradska Laguna objavila je njegov roman „Ordesa“ u lepom prevodu Gordane Mihajlović, u kom piše o svom odrastanju u Frankovoj Španiji šezdesetih i sedamdesetih godina i svom odnosu prema roditeljima.
Manuel Vilas je prošle godine u Beogradu bio gost susreta „BESPA“ koji su bili posvećeni prevođenju, u organizaciji Udruženja Balcanismos i Instituta Servantes. Oprobao se u različitim književnim žanrovima, piše eseje, poeziju, romane, redovni je kolumnista madridskog Paisa. Bez preterivanja se može reći da u Španiji ima status zvezde, a u neposrednom kontaktu sa ljudima je prirodan, neposredan i otvoren.
Čitajući sve Vaše romane, ima se utisak da su glavni junaci zatvoreni i udubljeni u svoje misli. Zašto?
Moj način pisanja je veoma sentimentalan i emotivan. Ima mnogo razmišljanja, refleksije i promišljanja, zato se možda čini da je to pisanje zatvoreno. To je jedan od pogleda na svet, svaki pisac ima svoj pogled na svet.
Da li je ta vrsta promišljanja neophodna?
Književnost čitaocima uvek nudi drugačiji pogled, svaki pisac posmatra svet na sebi svojstven, originalan način, različit, oslobađajući, a ponekad i iznenađujući. Roman uvek iznenađuje čitaoca, a onda se čitalac pita zašto pisac ili spisateljica vide svet ovako ili onako. To se razlikuje od vladajućeg diskursa u društvu, medijima. Književnost ima sopstveno polje delovanja koje se razlikuje od svega.
U romanima opisujete različite međuljudske odnose. U „Ordesi“ govorite o odnosu deteta prema roditeljima, u „Radosti“ o odnosu oca prema sinu, a u „Poljupcima“ je reč o ljubavnom odnosu muškarca i žene.
Sva tri romana prožima zajednička tema, a to je ljubav. U „Ordesi“ i „Radosti“ govorim o porodičnim odnosima, a u „Poljupcima“ o romantičnoj ljubavi između muškarca i žene. Potpuno su različite. S jedne strane je porodična, a s druge strane romantična ljubav.
Da li je nostalgija ključan deo ljubavi?
Da. Nostalgija je osećanje koje dopunjuje prošlost. Koliko je mladost važna, shvatite kad više niste mladi. Dok ste mladi, ne znate šta je mladost, samo je živite, a kad ostarite kroz nostalgiju, shvatate koliko je bila važna.
Pišete i kolumne u madridskom Paisu, gde se često bavite pop kulturom…
Da, pop kultura je veoma važna, jer je mojoj generaciji pop muzika donela mnogo životnih radosti. Pop sedamdesetih bio je važan za formiranje moje ličnosti, kao i književnost. Rokenrol i sloboda koju je sobom ta muzika donosila bili su krucijalni za nas.
U to vreme se odigravala i čuvena španska Tranzicija. Da li su njeni ideali u današnjoj Španiji izbledeli?
Dogodila se politička revizija španske Tranzicije, kako iz redova ekstremne levice tako i iz redova ekstremne desnice. Ima ljudi koji ne vrednuju Tranziciju onako pozitivno kao ranije. Međutim, u Tranziciji se desilo nešto veoma važno, a to je bio dogovor, konsenzus, pakt, mislim da je to pomoglo Španiji da krene napred, svaki dogovor je bolji od bilo kog rata. Uvek treba dati prednost pregovorima nasuprot oružanom sukobu. Tranzicija je bila društveni dogovor, a dogovori uvek obavezuju na ustupke. Španiju je, kao i ceo svet, teško pogodila ekonomska kriza 2008, što je promenilo političku situaciju, onda je došla pandemija, pa rat u Ukrajini. Trenutno je u Španiji inflacija oko 10 odsto, cene goriva, mesa, ribe, voća i povrća su mnogo skočile.
Kad se posmatra španska društvena stvarnost van Španije, deluje da se uloga dobro poznatih, oštro kritički nastrojenih intelektualaca izgubila.
Izgubila se zato što trenutno Španijom vlada podela na leve i desne koja ne ostavlja prostor ni za šta drugo, možete da budete ili za jedne, ili za druge. Za jednog pisca postojanje samo dve strane je pomalo nelagodno. Politički život je polarizovan i politika u Španiji te primorava da budeš za opciju A ili B.
Ima li izgleda za pomirenje?
Nema. Tužno je, ali je tako. Nema nikoga ko hoće da vodi dijalog i razgovara, Španija se razdelila. Partija ekstremne desnice VOX raste, dobija sve više glasova. Ceo svet se razdelio. I SAD su se razdelile. Nadam se da će na kraju zdrav razum prevladati.
Može li književnost da ublaži sve te posledice globalizacije?
Književnost je mesto apsolutne slobode gde čitalac pronalazi mišljenja koje ne nameće neka politička partija. Pisac govori slobodno. Kad govorite slobodno, onda vas ljudi slušaju. Mene politika ne interesuje, ne zanima me koja će partija pobediti. Književni diskurs je potpuno različit od političkog. Pisac je obavezan da bude na strani pravde, istine, slobode i lepote.
Koliko tržište utiče na pisanje?
Potpuno. Živimo u društveno-političkom sistemu koji se zove kapitalizam, sve unutar tog sistema – knjiga, sto, stolice, cipele, računar, automobil – košta. Književnost, umetnost, film, sve košta. Za bioskop i pozorište morate da kupite ulaznice. Ako hoćete da čitate Frojda, Hegela ili Marksa, morate da kupite knjigu koja košta.
To niko ne spori, ali šta se događa kad je neko delo umetnički vredno, a nije bestseler?
Tačno je da postoji tiranija uspeha, ako se nekom piscu knjige ne prodaju, automatski izdavači neće da ga objavljuju. Pisci mnogo strahuju od toga da im se knjige neće prodavati. Međutim, nezavisni izdavači rade veliki posao, za njih je književnost iznad tržišta. Stali su u odbranu književnosti i ozbiljnog pisanja.
Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.
Autor: Vladimir Matković
Izvor: Danas
Dogodila se politička revizija španske Tranzicije, kako iz redova ekstremne levice tako i iz redova ekstremne desnice. Ima ljudi koji ne vrednuju Tranziciju onako pozitivno kao ranije. Međutim, u Tranziciji se desilo nešto veoma važno, a to je bio dogovor, konsenzus, pakt, mislim da je to pomoglo Španiji da krene napred, svaki dogovor je bolji od bilo kog rata. Uvek treba dati prednost pregovorima nasuprot oružanom sukobu. Tranzicija je bila društveni dogovor, a dogovori uvek obavezuju na ustupke. Španiju je, kao i ceo svet, teško pogodila ekonomska kriza 2008, što je promenilo političku situaciju, onda je došla pandemija, pa rat u Ukrajini. Trenutno je u Španiji inflacija oko 10 odsto, cene goriva, mesa, ribe, voća i povrća su mnogo skočile.
Kad se posmatra španska društvena stvarnost van Španije, deluje da se uloga dobro poznatih, oštro kritički nastrojenih intelektualaca izgubila.
Izgubila se zato što trenutno Španijom vlada podela na leve i desne koja ne ostavlja prostor ni za šta drugo, možete da budete ili za jedne, ili za druge. Za jednog pisca postojanje samo dve strane je pomalo nelagodno. Politički život je polarizovan i politika u Španiji te primorava da budeš za opciju A ili B.
Ima li izgleda za pomirenje?
Nema. Tužno je, ali je tako. Nema nikoga ko hoće da vodi dijalog i razgovara, Španija se razdelila. Partija ekstremne desnice VOX raste, dobija sve više glasova. Ceo svet se razdelio. I SAD su se razdelile. Nadam se da će na kraju zdrav razum prevladati.
Može li književnost da ublaži sve te posledice globalizacije?
Književnost je mesto apsolutne slobode gde čitalac pronalazi mišljenja koje ne nameće neka politička partija. Pisac govori slobodno. Kad govorite slobodno, onda vas ljudi slušaju. Mene politika ne interesuje, ne zanima me koja će partija pobediti. Književni diskurs je potpuno različit od političkog. Pisac je obavezan da bude na strani pravde, istine, slobode i lepote.
Koliko tržište utiče na pisanje?
Potpuno. Živimo u društveno-političkom sistemu koji se zove kapitalizam, sve unutar tog sistema – knjiga, sto, stolice, cipele, računar, automobil – košta. Književnost, umetnost, film, sve košta. Za bioskop i pozorište morate da kupite ulaznice. Ako hoćete da čitate Frojda, Hegela ili Marksa, morate da kupite knjigu koja košta.
To niko ne spori, ali šta se događa kad je neko delo umetnički vredno, a nije bestseler?
Tačno je da postoji tiranija uspeha, ako se nekom piscu knjige ne prodaju, automatski izdavači neće da ga objavljuju. Pisci mnogo strahuju od toga da im se knjige neće prodavati. Međutim, nezavisni izdavači rade veliki posao, za njih je književnost iznad tržišta. Stali su u odbranu književnosti i ozbiljnog pisanja.
Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.
Autor: Vladimir Matković
Izvor: Danas
Autor: Manuel Vilas
