Manuel Vilas: Nešto radikalno mora da se menja
Iza sebe ima nekoliko romana i desetak zbirki poezije, a svetsku slavu doneo mu je 2015. autobiografski roman „Ordesa“ (objavljen nedavno i kod nas u izdanju Lagune), koji je postao bestseler u Španiji, ali i u desetak zemalja širom sveta i koji mu je doneo međunarodnu nagradu Prix Femina. „Ordesa“ govori o odnosu roditelja i dece, a pisac se bespoštedno „obračunava“ i sa samim sobom, svojim propalim brakom, „sramoćenjem pred sinovima“, žalom za roditeljima... Po sopstvenom priznanju, roman je počeo da piše kao ličnu terapiju nakon majčine smrti u maju 2014. U istom periodu se razveo i prestao da pije.
Kako se oseća pisac kada dobije nagradu Prix Femina od ženskog žirija jer, priznaćete, uglavnom je situacija obrnuta?
Žene vrlo vole „Ordesu“, one su moja najvernija publika. Moja dela imaju ženski senzibilitet, prvenstveno zbog teme bola i patnje o kojoj se govori i u „Ordesi“. Istorija ženskog roda je istorija patnje, a ova knjiga nudi saosećanje s tom patnjom. Verujem da je to razlog što je i ženski žiri nagradio knjigu. Kada muškarac saoseća sa ženama, on na neki način postaje feminista, u izvornom značenju te reči, onaj koji poštuje, razume i podržava žene. Postoji i radikalni feminizam koji zaoštrava i otežava odnose i razumevanje između žena i muškaraca, ali to ne razumem i ne znam kuda vodi.
Jedna od najvažnijih tema u Vašoj knjizi je porodica...
„Ordesa“ je ljubavna posveta mojim roditeljima i roditeljima uopšte. Volimo oca i majku, ali im nažalost to ne govorimo kad treba. Onda, jednog dana, ostanemo bez njih, i ta žal se sruči na nas kao malj. Govorite svojim roditeljima da ih volite, nema sramote u tome, jer posle vas čeka samo kajanje. U latinskim zemljama, poput Španije i Italije, porodica je izuzetno važna. Ona je naša snaga. Zato nas je pandemija toliko bolela jer nam je oduzela najvoljenije.
Koliko Vam je uspeh knjige promenio život?
Mnogo, zaista. Pre toga sam vodio skroman, diskretan život, imao privatnost, a popularnost koju mi je donela me je zatekla i gotovo izludela. „Ordesa“ nije bila samo književni već i psihološki fenomen. Španski čitaoci su koristili knjigu kao terapiju za razumevanje svojih odnosa sa roditeljima. U susretima na tribinama, sajmovima, promocijama čitaoci su mi citirali delove knjige u kojima su se „pronašli“, a mnogi od njih i priznali da su nakon nje promenili odnos prema roditeljima. Nema veće časti od te za jednog pisca. Veze između očeva, majki i dece su kompleksne i često problematične, a ova knjiga, na neki način, pokušava da pomogne da se taj odnos razume.
Da li je „Ordesa“ i Vama pomogla?
Apsolutno. Knjiga je bila i moja terapija. Počeo sam da je pišem kada mi je umrla majka. Nisam znao koliko je volim dok nije umrla. Nekoliko godina ranije izgubio sam oca. To je prokletstvo ljudskog roda. Dok ne izgubimo voljenu osobu, često ne shvatamo koliko je ona bila važna u našem životu.
Ima li pisana reč danas neku moć?
Ona ne može da promeni svet, odavno više nema tu snagu. Ali književnost je konstantno nijansiranje stvarnosti, beleženje, ispravljanje i jedino mesto gde se mogu objasniti svi potencijali i mogući putevi našeg društva. Politika teži smanjenju izbora i svodi ga na opcije „a“ ili „be“. Pisci znaju da je život mnogo više od toga, život je i „ce“, „de“, „e“, „ef“... Njena snaga danas je u tome da proširi vidike čitalaca, ali ne i da menja kolektivno mišljenje.
Zvučite pesimistično?
Ne, naprotiv, ja volim život. Život je predivan, to je najveći dar, on je i čudo, i moć, i snaga, i ljubav. I „Ordesa“ i „Alegria“, jesu romani o ljubavi. Za mene je ljubav životna snaga. Volim lepotu i volim život, zato strahujem od ovog sveta koji je pun neprijatelja života i lepote. Takvo neprijateljstvo rađa nepravdu, rađa bol, bolest i, u krajnjem slučaju, pokreće rat.
„Ljudski život je pokušaj da te ne snađe finansijska propast“, jedan je od upečatljivih citata iz Vaše knjige, kojim opisujete i život svojih roditelja, a delom i svoj.
Svet danas većinski živi u toj nižoj srednjoj klasi koja se konstantno bori protiv siromaštva, sa jednom nogom na ivici provalije. Gledao sam kako se moji roditelji muče da obezbede budućnost svojoj deci. Moj otac je radio već sa 12 godina, nije imao mogućnosti da se školuje. Ja sam prvi iz naše kuće koji je otišao na fakultet, svestan sam toga i zahvalan svakog dana. Moji roditelji su živeli u posleratnoj Španiji, osiromašenoj i turobnoj, ali bez obzira na to, otac je bio zadovoljan i srećan, mnogo srećniji nego ja danas. Za pisca je sreća kada može da živi od svog rada, pa sam u tom smislu srećan čovek. Ali kada potičeš iz skromne porodice, stalno imaš osećaj da te u svakom trenutku može zadesiti neka nevolja, pa si oprezan i sa novcem i sa željama. A sve ono što se trenutno dešava u svetu nimalo ti ne olakšava.
Autor: Ana Popadić
Izvor: Novosti
Kako se oseća pisac kada dobije nagradu Prix Femina od ženskog žirija jer, priznaćete, uglavnom je situacija obrnuta?
Žene vrlo vole „Ordesu“, one su moja najvernija publika. Moja dela imaju ženski senzibilitet, prvenstveno zbog teme bola i patnje o kojoj se govori i u „Ordesi“. Istorija ženskog roda je istorija patnje, a ova knjiga nudi saosećanje s tom patnjom. Verujem da je to razlog što je i ženski žiri nagradio knjigu. Kada muškarac saoseća sa ženama, on na neki način postaje feminista, u izvornom značenju te reči, onaj koji poštuje, razume i podržava žene. Postoji i radikalni feminizam koji zaoštrava i otežava odnose i razumevanje između žena i muškaraca, ali to ne razumem i ne znam kuda vodi.
Jedna od najvažnijih tema u Vašoj knjizi je porodica...
„Ordesa“ je ljubavna posveta mojim roditeljima i roditeljima uopšte. Volimo oca i majku, ali im nažalost to ne govorimo kad treba. Onda, jednog dana, ostanemo bez njih, i ta žal se sruči na nas kao malj. Govorite svojim roditeljima da ih volite, nema sramote u tome, jer posle vas čeka samo kajanje. U latinskim zemljama, poput Španije i Italije, porodica je izuzetno važna. Ona je naša snaga. Zato nas je pandemija toliko bolela jer nam je oduzela najvoljenije.
Koliko Vam je uspeh knjige promenio život?
Mnogo, zaista. Pre toga sam vodio skroman, diskretan život, imao privatnost, a popularnost koju mi je donela me je zatekla i gotovo izludela. „Ordesa“ nije bila samo književni već i psihološki fenomen. Španski čitaoci su koristili knjigu kao terapiju za razumevanje svojih odnosa sa roditeljima. U susretima na tribinama, sajmovima, promocijama čitaoci su mi citirali delove knjige u kojima su se „pronašli“, a mnogi od njih i priznali da su nakon nje promenili odnos prema roditeljima. Nema veće časti od te za jednog pisca. Veze između očeva, majki i dece su kompleksne i često problematične, a ova knjiga, na neki način, pokušava da pomogne da se taj odnos razume.
Da li je „Ordesa“ i Vama pomogla?
Apsolutno. Knjiga je bila i moja terapija. Počeo sam da je pišem kada mi je umrla majka. Nisam znao koliko je volim dok nije umrla. Nekoliko godina ranije izgubio sam oca. To je prokletstvo ljudskog roda. Dok ne izgubimo voljenu osobu, često ne shvatamo koliko je ona bila važna u našem životu.
Ima li pisana reč danas neku moć?
Ona ne može da promeni svet, odavno više nema tu snagu. Ali književnost je konstantno nijansiranje stvarnosti, beleženje, ispravljanje i jedino mesto gde se mogu objasniti svi potencijali i mogući putevi našeg društva. Politika teži smanjenju izbora i svodi ga na opcije „a“ ili „be“. Pisci znaju da je život mnogo više od toga, život je i „ce“, „de“, „e“, „ef“... Njena snaga danas je u tome da proširi vidike čitalaca, ali ne i da menja kolektivno mišljenje.
Zvučite pesimistično?
Ne, naprotiv, ja volim život. Život je predivan, to je najveći dar, on je i čudo, i moć, i snaga, i ljubav. I „Ordesa“ i „Alegria“, jesu romani o ljubavi. Za mene je ljubav životna snaga. Volim lepotu i volim život, zato strahujem od ovog sveta koji je pun neprijatelja života i lepote. Takvo neprijateljstvo rađa nepravdu, rađa bol, bolest i, u krajnjem slučaju, pokreće rat.
„Ljudski život je pokušaj da te ne snađe finansijska propast“, jedan je od upečatljivih citata iz Vaše knjige, kojim opisujete i život svojih roditelja, a delom i svoj.
Svet danas većinski živi u toj nižoj srednjoj klasi koja se konstantno bori protiv siromaštva, sa jednom nogom na ivici provalije. Gledao sam kako se moji roditelji muče da obezbede budućnost svojoj deci. Moj otac je radio već sa 12 godina, nije imao mogućnosti da se školuje. Ja sam prvi iz naše kuće koji je otišao na fakultet, svestan sam toga i zahvalan svakog dana. Moji roditelji su živeli u posleratnoj Španiji, osiromašenoj i turobnoj, ali bez obzira na to, otac je bio zadovoljan i srećan, mnogo srećniji nego ja danas. Za pisca je sreća kada može da živi od svog rada, pa sam u tom smislu srećan čovek. Ali kada potičeš iz skromne porodice, stalno imaš osećaj da te u svakom trenutku može zadesiti neka nevolja, pa si oprezan i sa novcem i sa željama. A sve ono što se trenutno dešava u svetu nimalo ti ne olakšava.
Autor: Ana Popadić
Izvor: Novosti
Autor: Manuel Vilas
