Margaret Atvud: „Dugo smo se udaljavali od Galada. A onda smo krenuli ka njemu“
„U potpunom ste haosu“, izjavljuje Margaret Atvud smireno uz čaj. Sreli smo se u Londonu pre nego što krene na promociju dugo očekivanog nastavka „Sluškinjine priče“ – romana „Svedočanstva“. Dole, uz reku, Vestminster se zatvara na pet nedelja. Otkad je Boris Džonson naveo mogućnost raspuštanja parlamenta, ljudi su počeli da dele na društvenim mrežama citate iz „Sluškinjine priče“, objavljene pre 35 godina, kao što su svojevremeno radili u Sjedinjenim Američkim Državama nakon pobede Donalda Trampa na izborima: „Tada su posumnjali u Ustav. Rekli su da će biti privremeno. Nije bilo čak ni pobuna na ulicama. Ljudi su noću ostajali kod kuće, gledali su televiziju.“
Foto: ActuaLitté
„To je još jedan predvidljivi haos u koji su ljudi uvučeni jer im je izrečena gomila laži o tome“, govori nam Atvudova o Bregzitu. Osim pravnih pitanja – „dela imaju posledice, ali kakve će one biti?“ – najviše je zanima „ko će finansijski profitirati iz svega ovoga? Ko smanjuje vrednost funte? Na pamet mi padaju razni ljudi koji bi ovo mogli da okrenu u svoju korist.“
Poslednji put kada je neki roman izazvao ovoliku pompu, bio je izlazak nastavaka serijala o Hariju Poteru. Atvudova je čarobnica visokog ranga sa parališućim talentom za izbor pravog trenutka. Njena najbolja dela kombinuju psihološku oštrinu sa odvažnom znatiželjom; koliko je dobra u stvaranju politike igrališta („Mačje oko“) toliko i u kreiranju zastrašujuće uverljive muške teokratije. Istovremeno je i smrtno ozbiljna i iznenađujuće zabavna, a upravo njoj se čitaoci okreću da unese razum u današnji svet. Tome je doprinela i izuzetno uspešna televizijska adaptacija „Sluškinjine priče“ (ne zaboravimo i „Alijas Grejs“), a Atvudova prethodnih par godina opisuje kao „užasnu zabavu: kada prilike za zabavu i nisu najvedrije. A prilike za zabavu su u vremenu uspona religiozno fundamentalističkih akcija protiv žena.“
Poput Kafke i Orvela, Margaret Atvud je postala deo javnog diskursa; crveno-beli ogrtači prihvaćeni su kao simbol ženskog prkosa, od Irske do Argentine, ali najčešće u SAD gde je i smeštena autorkina distopija bliske budućnosti u kojoj su žene svedene na reproduktivne robove. Ipak, kada je roman objavljen 1985. godine, autorka kaže da se „nije digla posebno velika prašina oko njega“.
Nastavak je okružen tolikim nivoom tajnovitosti kao da se radi o memoarima bivšeg premijera, a postojale su i vesti da su hakovani računari članova žirija Bukerove nagrade. „Ostavila sam svoj laptop u avionu“, priznala nam je Atvudova. „Zaboravila sam na njega jer sam gledala crtani ’Captain Underpants’.” Na njemu se nije nalazio rukopis „Svedočanstava“, ali je sadržao dovoljno informacija da nastane komešanje ukoliko bi pao u pogrešne ruke. Atvudova – još uvek – nema tu moć da prizemlji avion, ali je uspela da dobije svoj kompjuter nazad u roku od dva sata. „Bila bi to katastrofa“, rekla je smejući se.
Zatim je Amazon sve upropastio poslavši kupcima knjige u SAD nedelju dana pre objavljivanja. „Neko je pritisnuo pogrešno dugme. Bila je to ljudska greška“, mirno nam govori. „Izvinili su se, što je među prvim slučajevima, ako ne i prvi, da se Amazon ikome izvinio.“
Uprkos zastrašujućoj energiji, Atvudova poseduje smirenost sove – pažljivo sluša iskošene glave i samo joj se ruke pomeraju dok govori. Odgovori su joj dugi, opširni (nisu baš uvek na postavljeno pitanje), i prostiru se od škotske kraljice Meri do Meri Popins, u sekundi je u stanju da sa priče o Kromvelu pređe na današnje vesti. Sa svojih 80 godina, kako gleda na ovu izuzetnu popularnost u poznom dobu? „Nije li to fantastično“, kaže. „Ne mogu da se setim da sam ikada bila obična. Nisam odrasla na uobičajen način.“ (detinjstvo je provela u kanadskoj divljini) „Nisam bila obična učenica. Bila sam čudna studentkinja i odatle se samo nastavilo.“ Atvudova je „postala“ pisac sa 16 godina kada je napisala pesmu u glavi dok je šetala preko fudbalskog terena. Od tada je napisala preko 60 knjiga, gotovo u svakom žanru, i nagrađena je sa preko 100 književnih nagrada, uključujući i Bukera 2000. godine za „Slepog ubicu“ i prošlogodišnjeg za „Svedočanstva“. Njena futuristička trilogija – „Antilopa i kosac“ (2003), „Godina potopa“ (2009) i „MaddAddam“ (2013) – vatreno je obožavana širom sveta. Živi u Torontu, a leta provodi na ostrvu Pali gde je napisala mnoge svoje romane, kao i veći deo „Svedočanstava“.
„To je još jedan predvidljivi haos u koji su ljudi uvučeni jer im je izrečena gomila laži o tome“, govori nam Atvudova o Bregzitu. Osim pravnih pitanja – „dela imaju posledice, ali kakve će one biti?“ – najviše je zanima „ko će finansijski profitirati iz svega ovoga? Ko smanjuje vrednost funte? Na pamet mi padaju razni ljudi koji bi ovo mogli da okrenu u svoju korist.“
Poslednji put kada je neki roman izazvao ovoliku pompu, bio je izlazak nastavaka serijala o Hariju Poteru. Atvudova je čarobnica visokog ranga sa parališućim talentom za izbor pravog trenutka. Njena najbolja dela kombinuju psihološku oštrinu sa odvažnom znatiželjom; koliko je dobra u stvaranju politike igrališta („Mačje oko“) toliko i u kreiranju zastrašujuće uverljive muške teokratije. Istovremeno je i smrtno ozbiljna i iznenađujuće zabavna, a upravo njoj se čitaoci okreću da unese razum u današnji svet. Tome je doprinela i izuzetno uspešna televizijska adaptacija „Sluškinjine priče“ (ne zaboravimo i „Alijas Grejs“), a Atvudova prethodnih par godina opisuje kao „užasnu zabavu: kada prilike za zabavu i nisu najvedrije. A prilike za zabavu su u vremenu uspona religiozno fundamentalističkih akcija protiv žena.“
Poput Kafke i Orvela, Margaret Atvud je postala deo javnog diskursa; crveno-beli ogrtači prihvaćeni su kao simbol ženskog prkosa, od Irske do Argentine, ali najčešće u SAD gde je i smeštena autorkina distopija bliske budućnosti u kojoj su žene svedene na reproduktivne robove. Ipak, kada je roman objavljen 1985. godine, autorka kaže da se „nije digla posebno velika prašina oko njega“.
Nastavak je okružen tolikim nivoom tajnovitosti kao da se radi o memoarima bivšeg premijera, a postojale su i vesti da su hakovani računari članova žirija Bukerove nagrade. „Ostavila sam svoj laptop u avionu“, priznala nam je Atvudova. „Zaboravila sam na njega jer sam gledala crtani ’Captain Underpants’.” Na njemu se nije nalazio rukopis „Svedočanstava“, ali je sadržao dovoljno informacija da nastane komešanje ukoliko bi pao u pogrešne ruke. Atvudova – još uvek – nema tu moć da prizemlji avion, ali je uspela da dobije svoj kompjuter nazad u roku od dva sata. „Bila bi to katastrofa“, rekla je smejući se.
Zatim je Amazon sve upropastio poslavši kupcima knjige u SAD nedelju dana pre objavljivanja. „Neko je pritisnuo pogrešno dugme. Bila je to ljudska greška“, mirno nam govori. „Izvinili su se, što je među prvim slučajevima, ako ne i prvi, da se Amazon ikome izvinio.“
Uprkos zastrašujućoj energiji, Atvudova poseduje smirenost sove – pažljivo sluša iskošene glave i samo joj se ruke pomeraju dok govori. Odgovori su joj dugi, opširni (nisu baš uvek na postavljeno pitanje), i prostiru se od škotske kraljice Meri do Meri Popins, u sekundi je u stanju da sa priče o Kromvelu pređe na današnje vesti. Sa svojih 80 godina, kako gleda na ovu izuzetnu popularnost u poznom dobu? „Nije li to fantastično“, kaže. „Ne mogu da se setim da sam ikada bila obična. Nisam odrasla na uobičajen način.“ (detinjstvo je provela u kanadskoj divljini) „Nisam bila obična učenica. Bila sam čudna studentkinja i odatle se samo nastavilo.“ Atvudova je „postala“ pisac sa 16 godina kada je napisala pesmu u glavi dok je šetala preko fudbalskog terena. Od tada je napisala preko 60 knjiga, gotovo u svakom žanru, i nagrađena je sa preko 100 književnih nagrada, uključujući i Bukera 2000. godine za „Slepog ubicu“ i prošlogodišnjeg za „Svedočanstva“. Njena futuristička trilogija – „Antilopa i kosac“ (2003), „Godina potopa“ (2009) i „MaddAddam“ (2013) – vatreno je obožavana širom sveta. Živi u Torontu, a leta provodi na ostrvu Pali gde je napisala mnoge svoje romane, kao i veći deo „Svedočanstava“.
Autorka je nedavno imala dug razgovor sa Brusom Milerom, kreatorom serije „Sluškinjina priča“, koji je potpuno oduševljen novim romanom „jer mu daje mnogo materijala“. Atvudova je izvršna producentkinja serije i počela je sa pisanjem „Svedočanstava“ pre nego što je prva sezona serije krenula sa emitovanjem. Ne postoje razilaženja u radnji jer se njen nastavak odvija 15 godina kasnije: „Znamo gde ćemo biti za 15 godina, ali postoji mnogo prostora da se umetnu događaji koji su doveli do toga“, objašnjava nam. „Dala sam mu mnogo praznog prostora koji je na njemu da popuni. Davno smo se dogovorili da neke likove ne sme da ubije.“
„Dalje ruke od Tetke Lidije“ i „ne dirajte bebu“ bila su dva osnovna uslova. „Potrebno mi je to dete ovde, a ovo na drugom mestu – tako mora da bude.“ Roman „Svedočanstva“ je pripovedan iz tri perspektive: testament i svedočanstvo Tetke Lidije, kao i svedočanstva dve devojke – Agnes, koja je odrasla u Galadu, i Dejzi, koja je pobegla u Kanadu sa majkom kada je bila beba. Autorka se opirala da piše glasom Fredovice, koja pripoveda „Sluškinjinu priču“, i to je osnovni razlog zašto joj je toliko vremena trebalo da pokuša da napiše nastavak, uprkos „pritisku“ čitalaca. „Nisam mogla“, govori nam saosećajno. „Nije bilo moguće. Ponovno buđenje tog glasa... jednostavno nisam mogla.“ Uopšte, nije ljubiteljka nastavaka. „Uvek su, na neki način, imitacije. Pogledala sam ’Povratak Meri Popins’. Veoma pohvalan nastavak. Uživala sam u njemu, ali to nije to.“
U prošlosti, Atvudova je rekla da je „Sluškinjinu priču“ napisala kako bi odgovorila na pitanje: kada bi u Sjedinjenim Američkim Državama postojao totalitarni režim, kako bi izgledao? „Svedočanstva“ su tu da pokažu kako se takav režim urušava: „I ko će u toj plejadi likova znati više? Na to postoji samo jedan odgovor.“ Tetka Lidija, ženski Tomas Kormvel, „natečena od moći“ ali bez apsolutnog autoriteta.
Mnogi čitaoci su se pitali šta bi uradili da su se našli u Fredovičinoj situaciji, kako se opirati i preživeti; a sada nas kroz priču Tetke Lidije Atvudova navodi da razmišljamo o pitanjima surovosti i saučesništva. Svi njeni romani govore o opstanku. Ipak, osnovni razlog zašto se nije ranije vratila svetu koji je stvorila je to što, do sadašnjeg trenutka, nije delovao relevantno. „Dugo smo se udaljavali od Galada, a onda smo se okrenuli i pošli ka njemu, tako da je sve postalo relevantno.“ Roman „Sluškinjina priča“, koji je počela da piše 1984. godine u zapadnom Berlinu, bio je odgovor svima onima koji su želeli da ukinu slobode koje su žene stekle tokom sedamdesetih godina, da ponovo vrate leptire u kutiju. „Jednostavno nisu imali moć da to urade.“ Sada imaju.
To što roman ima status feminističkog klasika jer na neki način zasenilo jedno od najvažnijih upozorenja – katalizator Galada je bila ekološka katastrofa. U „Svedočanstvima“ Tetka Lidija navodi prirodne užase koji su opustošili „njenu iščezlu zemlju“, a zatim nastavlja: „Ljudi su se najpre plašili. Zatim su se razbesneli. Nije bilo izvodljivih rešenja. Tražili su nekoga koga će okriviti. Zašto sam mislila da će ipak sve biti kao uvek? Pretpostavljam, zato što sam tako dugo slušala takve stvari. Ne možete da verujete da nebo pada dok jedan komad ne padne i na vas.“
Iako se roman bavi krizom manje eksplicitno nego što bismo očekivali, poenta je ista: teret će najviše pasti na žene i decu. „Uvek je tako jer su žene i deca slabiji – uzmimo im sve što imaju“, govori autorka. Kako sama ističe, bavila se „klimatskom apokalipsom veoma temeljno“ u trilogiji „MaddAddam“, pa dodaje: „Možda i nije dovoljno temeljno jer mislim da će zapravo biti još gore.“ Ali ne gubi nadu i kaže da bi se pridružila pobuni protiv istrebljenja da je mlađa. Prvi je pisac koji je svoj rukopis poklonio Biblioteci budućnosti, projektu u kome priče ostaju nepročitane 100 godina kada će biti odštampane na papiru napravljenom od novozasađenog drveća u šumi u Norveškoj.
Jedan od osnovnih aksioma Atvudove je da ništa ne može da se nađe u njenim romanima a da se već nije dogodilo negde u svetu. Kako nas je i sama podsetila: ništa od ovoga nije izmislila ona već ljudska rasa. „Ako bi trebalo da stvorim izmišljenu baštu, želela bih da žabe u njoj budu stvarne“, napisala je u nedavnom uvodu za reizdanje „Sluškinjine priče“. A to je apsolutna istina u slučaju „Svedočanstava“: tu su senke Vajnstina i Epstejna, ISIS i Trampova administracija se mogu naći svuda u mutnim vodama romana. Nemoguće je da čitate scene koje su smeštene u popravnim kampovima za žene, a da ne pomislite na granicu SAD i Meksika.
Da li autorka šalje upozorenje ili prikazuje ono što se već dešava? „I jedno i drugo. Ali upozorenja nisu efektna ako su samo propovedi. Važno je da se ljudi zapitaju šta bi oni uradili.“
„Samo se mrtvima dižu spomenici, ali ja sam svoj dobila dok sam živa.“ Ovom rečenicom Tetka Lidija otvara „Svedočanstva“. Postoji li statua Atvudove? „Postoji glava“, smeje se. „Zvali smo je užasna glava.“ Gipsana statua se nalazi u njenom podrumu, a napravljena je tokom sedamdesetih na univerzitetu Mek Master. „Ne izgledam tako“, rekla je vajaru koji joj je odgovorio: „Ali izgledaćeš...“
„Ljudi neprestano govore o zaostavštini“, rekla nam je na kraju. „Ne zanima me to jer neću biti prisutna. Neću biti tu da progonim svoju zaostavštinu. Osim ako ne budem kao Tetka Lidija i sakrijem sitne rukopise po bibliotekama.“ Dobro, jedna priča je već zakopana u Biblioteci budućnosti. Hvala na tome!
Autor: Liza Alardis
Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković
„Dalje ruke od Tetke Lidije“ i „ne dirajte bebu“ bila su dva osnovna uslova. „Potrebno mi je to dete ovde, a ovo na drugom mestu – tako mora da bude.“ Roman „Svedočanstva“ je pripovedan iz tri perspektive: testament i svedočanstvo Tetke Lidije, kao i svedočanstva dve devojke – Agnes, koja je odrasla u Galadu, i Dejzi, koja je pobegla u Kanadu sa majkom kada je bila beba. Autorka se opirala da piše glasom Fredovice, koja pripoveda „Sluškinjinu priču“, i to je osnovni razlog zašto joj je toliko vremena trebalo da pokuša da napiše nastavak, uprkos „pritisku“ čitalaca. „Nisam mogla“, govori nam saosećajno. „Nije bilo moguće. Ponovno buđenje tog glasa... jednostavno nisam mogla.“ Uopšte, nije ljubiteljka nastavaka. „Uvek su, na neki način, imitacije. Pogledala sam ’Povratak Meri Popins’. Veoma pohvalan nastavak. Uživala sam u njemu, ali to nije to.“
U prošlosti, Atvudova je rekla da je „Sluškinjinu priču“ napisala kako bi odgovorila na pitanje: kada bi u Sjedinjenim Američkim Državama postojao totalitarni režim, kako bi izgledao? „Svedočanstva“ su tu da pokažu kako se takav režim urušava: „I ko će u toj plejadi likova znati više? Na to postoji samo jedan odgovor.“ Tetka Lidija, ženski Tomas Kormvel, „natečena od moći“ ali bez apsolutnog autoriteta.
Mnogi čitaoci su se pitali šta bi uradili da su se našli u Fredovičinoj situaciji, kako se opirati i preživeti; a sada nas kroz priču Tetke Lidije Atvudova navodi da razmišljamo o pitanjima surovosti i saučesništva. Svi njeni romani govore o opstanku. Ipak, osnovni razlog zašto se nije ranije vratila svetu koji je stvorila je to što, do sadašnjeg trenutka, nije delovao relevantno. „Dugo smo se udaljavali od Galada, a onda smo se okrenuli i pošli ka njemu, tako da je sve postalo relevantno.“ Roman „Sluškinjina priča“, koji je počela da piše 1984. godine u zapadnom Berlinu, bio je odgovor svima onima koji su želeli da ukinu slobode koje su žene stekle tokom sedamdesetih godina, da ponovo vrate leptire u kutiju. „Jednostavno nisu imali moć da to urade.“ Sada imaju.
To što roman ima status feminističkog klasika jer na neki način zasenilo jedno od najvažnijih upozorenja – katalizator Galada je bila ekološka katastrofa. U „Svedočanstvima“ Tetka Lidija navodi prirodne užase koji su opustošili „njenu iščezlu zemlju“, a zatim nastavlja: „Ljudi su se najpre plašili. Zatim su se razbesneli. Nije bilo izvodljivih rešenja. Tražili su nekoga koga će okriviti. Zašto sam mislila da će ipak sve biti kao uvek? Pretpostavljam, zato što sam tako dugo slušala takve stvari. Ne možete da verujete da nebo pada dok jedan komad ne padne i na vas.“
Iako se roman bavi krizom manje eksplicitno nego što bismo očekivali, poenta je ista: teret će najviše pasti na žene i decu. „Uvek je tako jer su žene i deca slabiji – uzmimo im sve što imaju“, govori autorka. Kako sama ističe, bavila se „klimatskom apokalipsom veoma temeljno“ u trilogiji „MaddAddam“, pa dodaje: „Možda i nije dovoljno temeljno jer mislim da će zapravo biti još gore.“ Ali ne gubi nadu i kaže da bi se pridružila pobuni protiv istrebljenja da je mlađa. Prvi je pisac koji je svoj rukopis poklonio Biblioteci budućnosti, projektu u kome priče ostaju nepročitane 100 godina kada će biti odštampane na papiru napravljenom od novozasađenog drveća u šumi u Norveškoj.
Jedan od osnovnih aksioma Atvudove je da ništa ne može da se nađe u njenim romanima a da se već nije dogodilo negde u svetu. Kako nas je i sama podsetila: ništa od ovoga nije izmislila ona već ljudska rasa. „Ako bi trebalo da stvorim izmišljenu baštu, želela bih da žabe u njoj budu stvarne“, napisala je u nedavnom uvodu za reizdanje „Sluškinjine priče“. A to je apsolutna istina u slučaju „Svedočanstava“: tu su senke Vajnstina i Epstejna, ISIS i Trampova administracija se mogu naći svuda u mutnim vodama romana. Nemoguće je da čitate scene koje su smeštene u popravnim kampovima za žene, a da ne pomislite na granicu SAD i Meksika.
Da li autorka šalje upozorenje ili prikazuje ono što se već dešava? „I jedno i drugo. Ali upozorenja nisu efektna ako su samo propovedi. Važno je da se ljudi zapitaju šta bi oni uradili.“
„Samo se mrtvima dižu spomenici, ali ja sam svoj dobila dok sam živa.“ Ovom rečenicom Tetka Lidija otvara „Svedočanstva“. Postoji li statua Atvudove? „Postoji glava“, smeje se. „Zvali smo je užasna glava.“ Gipsana statua se nalazi u njenom podrumu, a napravljena je tokom sedamdesetih na univerzitetu Mek Master. „Ne izgledam tako“, rekla je vajaru koji joj je odgovorio: „Ali izgledaćeš...“
„Ljudi neprestano govore o zaostavštini“, rekla nam je na kraju. „Ne zanima me to jer neću biti prisutna. Neću biti tu da progonim svoju zaostavštinu. Osim ako ne budem kao Tetka Lidija i sakrijem sitne rukopise po bibliotekama.“ Dobro, jedna priča je već zakopana u Biblioteci budućnosti. Hvala na tome!
Autor: Liza Alardis
Izvor: theguardian.com
Prevod: Dragan Matković
Autor: Margaret Atvud
