Margaret Atvud kaže da budućnost zavisi od onoga što radimo sada
Margaret Atvud je dala veliki doprinos promišljanju o različitim scenarijima propasti čovečanstva.
Mnogi su inspirisani događajima iz stvarnog sveta – od totalitarnih režima koji su oblikovali njeno detinjstvo do ukidanja građanskih sloboda u rodnoj Kanadi pod Aktom o ratnim merama.
Tokom svog puta gubila je najmilije – uključujući i nedavno preminulog životnog partnera Grima Gibsona koji je takođe bio pisac i bolovao od demencije. Ali uprkos svemu tome, Margaret Atvud i dalje čvrsto stoji na zemlji. Sa vrcavim smislom za humor i beskrajnom znatiželjom („koja me uvaljuje u razne neprilike“) međunarodno proslavljena autorka neprimetno tka niti između stvarnosti koju je živela poslednjih 80 godina i mogućnosti koje su pred nama u razgovoru sa Anom Marijom Tremonti.
Prenosimo vam deo ovog dugog razgovora koji u celosti možete poslušati na podkastu.
Koliko vaš senzibilitet prema svetu utiče na izbor teme o kojoj ćete pisati?
To je pitanje za nekoga ko piše akademske teze. Šta mi uopšte znamo o svetskom senzibilitetu? Recimo, rođena sam 1939. godine, kao dete prošla kroz Drugi svetski rat, i interesovao me je totalitarni sistem. Jer to je ono što sam nasledila. Musolini, Hitler i Staljin su bili velika trojka.
Ali ih je tokom 20. veka pratila skupina manjih – ali vrlo brutalnih. Recimo Pol Pot u Kambodži, argentinski generali, čileanski državni udar. Mnogo ljudi je ubijeno tokom tih događaja. Tako da vas čitanje izveštaja Amnesti Internešenela svakako održava u toku po pitanju toga šta ko kome radi na užasne načine. Moj senzibilitet je dugo oblikovao viktorijanski duh.
Taj period sam izučavala kao maturantkinja kada to nije bilo uopšte popularno. Trebalo je da izučavate Džona Dona, ali mene su zanimali viktorijanski romani. Bili su veoma politički. I veoma često su otkrivali zloupotrebe.
Tako da ne znam da li je to bio moj senzibilitet ili samo moje stanovište o tome šta je književnost.
Kada je reč o „Sluškinjinoj priči“, znam da ste se vodili stvarima koje su se već dogodile.
Ideja mi je bila da u knjigu ne stavljam ništa što sam izmislila. Moralo je da ima referencu u istoriji ili društvu današnjeg vremena. Nije to bilo predskazanje jer ne verujem da su takva predskazanja moguća. Mislim da je budućnost mnogostruka.
Ne postoji „budućnost“ na koju smo osuđeni. Postoje razne vrste mogućih budućnosti. A koju ćemo dobiti zavisi od onoga što radimo sada.
A to je posebno relevantno u pogledu krize životne sredine sa kojom se sada srećemo. Da smo izbor napravili 1972. – kada je Rimski klub objavio izveštaj – stvari bi danas bile drugačije.
Hajde da razgovaramo o tome – posebno kada je reč o klimatskim promenama, da li...
Koristimo izraz „klimatska kriza“. Recimo kriza životne sredine jer to i jeste. Nije samo promena.
Pošteno. Mislite li da naša generacija i one pre nas predaju mlađima bukvalno svet prepun problema?
Koliko imate godina?
62.
Pa uticaće i na vas.
Ali mnogo više na one koji dolaze posle mene.
To je istina, ali će svakako uticati i na vas. Kada god kažete reči poput „mlađe generacije“, mnogi ljudi vaših godina će reći: „Koga briga?“ (kikoće se) Nije ih briga osim ako neće uticati na njih.
I ko bi onda trebalo da budu pobunjenici? Da li bi trebalo da to budu oni koji tek dolaze? Ili bi trebalo...
Ko odlučuje o tome „ko bi trebalo“ – odakle to „trebalo bi“ potiče?
Ne znam, pretpostavljam da svi možemo da budemo pobunjenici, zar ne?
Eto ideje.
Oh, taj pogled na vašem licu. (smeh)
Nije to pitanje pobunjeništva. Pitanje je razuma. Tako da su pobunjenici oni kojima je glava zabijena u pesak. Znate da se ništa ne dešava. Nemate šta da se vidi. Ljudi koje ovo stanje vređa i misle da će da napuste sve i žive u nekom silosu, samo su fanatici.
Čak i neki od njih se jednom probude i zapitaju ko će zapravo da obezbeđuje električnu energiju. Kako ćemo da stignemo do silosa? Ko će da nas snabdeva hranom? Ali istina je da ako ste bogata osoba sa silosom i frižiderom punim hrane, i imate poslugu, vaš frižider će posluzi biti daleko primamljiviji od vas samih.
To je istina.
Jer odmah kada novac prestane da ima vrednost, a to se dešava kada ne možete da za njega kupite ništa što ima vrednost za vas – ode glava. Imaće frižider pun hrane, hvala lepo.
Još od sedamdesetih imamo diskusije o sledećem – šta biste radije bili: branitelj enklave doseljenika ili nomad koji ih napada?
I koji je vaš odgovor?
Radije bih bila nomad.
Zašto?
Zbog veće sposobnosti za preživaljavanje, osim naravno ako vas ne pogodi kuga, što se naravno dešavalo.
Veoma volite te mračne teme. Izazivaju vas.
Volim i trivijalnosti, možete me naći i u takvim temama.
Izvor: cbc.ca
Prevod: Dragan Matković
Foto: Ministerio de Cultura de la Nación Argentina
Tokom svog puta gubila je najmilije – uključujući i nedavno preminulog životnog partnera Grima Gibsona koji je takođe bio pisac i bolovao od demencije. Ali uprkos svemu tome, Margaret Atvud i dalje čvrsto stoji na zemlji. Sa vrcavim smislom za humor i beskrajnom znatiželjom („koja me uvaljuje u razne neprilike“) međunarodno proslavljena autorka neprimetno tka niti između stvarnosti koju je živela poslednjih 80 godina i mogućnosti koje su pred nama u razgovoru sa Anom Marijom Tremonti.
Prenosimo vam deo ovog dugog razgovora koji u celosti možete poslušati na podkastu.
Koliko vaš senzibilitet prema svetu utiče na izbor teme o kojoj ćete pisati?
To je pitanje za nekoga ko piše akademske teze. Šta mi uopšte znamo o svetskom senzibilitetu? Recimo, rođena sam 1939. godine, kao dete prošla kroz Drugi svetski rat, i interesovao me je totalitarni sistem. Jer to je ono što sam nasledila. Musolini, Hitler i Staljin su bili velika trojka.
Ali ih je tokom 20. veka pratila skupina manjih – ali vrlo brutalnih. Recimo Pol Pot u Kambodži, argentinski generali, čileanski državni udar. Mnogo ljudi je ubijeno tokom tih događaja. Tako da vas čitanje izveštaja Amnesti Internešenela svakako održava u toku po pitanju toga šta ko kome radi na užasne načine. Moj senzibilitet je dugo oblikovao viktorijanski duh.
Taj period sam izučavala kao maturantkinja kada to nije bilo uopšte popularno. Trebalo je da izučavate Džona Dona, ali mene su zanimali viktorijanski romani. Bili su veoma politički. I veoma često su otkrivali zloupotrebe.
Tako da ne znam da li je to bio moj senzibilitet ili samo moje stanovište o tome šta je književnost.
Kada je reč o „Sluškinjinoj priči“, znam da ste se vodili stvarima koje su se već dogodile.
Ideja mi je bila da u knjigu ne stavljam ništa što sam izmislila. Moralo je da ima referencu u istoriji ili društvu današnjeg vremena. Nije to bilo predskazanje jer ne verujem da su takva predskazanja moguća. Mislim da je budućnost mnogostruka.
Ne postoji „budućnost“ na koju smo osuđeni. Postoje razne vrste mogućih budućnosti. A koju ćemo dobiti zavisi od onoga što radimo sada.
A to je posebno relevantno u pogledu krize životne sredine sa kojom se sada srećemo. Da smo izbor napravili 1972. – kada je Rimski klub objavio izveštaj – stvari bi danas bile drugačije.
Hajde da razgovaramo o tome – posebno kada je reč o klimatskim promenama, da li...
Koristimo izraz „klimatska kriza“. Recimo kriza životne sredine jer to i jeste. Nije samo promena.
Pošteno. Mislite li da naša generacija i one pre nas predaju mlađima bukvalno svet prepun problema?
Koliko imate godina?
62.
Pa uticaće i na vas.
Ali mnogo više na one koji dolaze posle mene.
To je istina, ali će svakako uticati i na vas. Kada god kažete reči poput „mlađe generacije“, mnogi ljudi vaših godina će reći: „Koga briga?“ (kikoće se) Nije ih briga osim ako neće uticati na njih.
I ko bi onda trebalo da budu pobunjenici? Da li bi trebalo da to budu oni koji tek dolaze? Ili bi trebalo...
Ko odlučuje o tome „ko bi trebalo“ – odakle to „trebalo bi“ potiče?
Ne znam, pretpostavljam da svi možemo da budemo pobunjenici, zar ne?
Eto ideje.
Oh, taj pogled na vašem licu. (smeh)
Nije to pitanje pobunjeništva. Pitanje je razuma. Tako da su pobunjenici oni kojima je glava zabijena u pesak. Znate da se ništa ne dešava. Nemate šta da se vidi. Ljudi koje ovo stanje vređa i misle da će da napuste sve i žive u nekom silosu, samo su fanatici.
Čak i neki od njih se jednom probude i zapitaju ko će zapravo da obezbeđuje električnu energiju. Kako ćemo da stignemo do silosa? Ko će da nas snabdeva hranom? Ali istina je da ako ste bogata osoba sa silosom i frižiderom punim hrane, i imate poslugu, vaš frižider će posluzi biti daleko primamljiviji od vas samih.
To je istina.
Jer odmah kada novac prestane da ima vrednost, a to se dešava kada ne možete da za njega kupite ništa što ima vrednost za vas – ode glava. Imaće frižider pun hrane, hvala lepo.
Još od sedamdesetih imamo diskusije o sledećem – šta biste radije bili: branitelj enklave doseljenika ili nomad koji ih napada?
I koji je vaš odgovor?
Radije bih bila nomad.
Zašto?
Zbog veće sposobnosti za preživaljavanje, osim naravno ako vas ne pogodi kuga, što se naravno dešavalo.
Veoma volite te mračne teme. Izazivaju vas.
Volim i trivijalnosti, možete me naći i u takvim temama.
Izvor: cbc.ca
Prevod: Dragan Matković
Foto: Ministerio de Cultura de la Nación Argentina
Autor: Margaret Atvud
