Margaret Atvud: „Pisci moraju da daju svoj doprinos.“
Prvi deo intervjua
Atvudova je rođena u Otavi ali je mladost provela u divljini – najpre u severnom Kvebeku, a potom severno od jezera Superior. Njen otac, Karl Atvud, bio je entomolog i sve dok Atvudova nije gotovo završila osnovnu školu, porodica je provodila najhladnije mesece u gotovo potpunoj izolaciji u postajama za proučavanje insekata; u jednom trenutku živeli su u kolibi.
Njena majka, takođe Margaret – među prijateljima spisateljica je poznata kao Pegi – bila je nutricionista. Tokom meseci koje su provodili u šumi, školovala je od kuće Atvudovu i njenog tri godine starijeg brata Harolda. „Što smo brže završavali zadatke, brže smo mogli da izađemo i igramo se, pa sam postala veoma brza i površna u rađenju takvih stvari“, kaže Atvudova. Kada je vreme bilo loše, deca su se zabavljala crtanjem stripova i čitanjem. Omiljene su im bile Grimove bajke koje su Atvudovi poručili poštom 1945. godine. „Ne sećam se da su mi bile zastrašujuće“, napisala je kasnije. „Mahom su se loše stvari dešavale lošim ljudima što je bilo ohrabrujuće; iako deca imaju krvožedan osećaj pravde i za milost saznaju tek kasnije.“
Otac joj je odrastao u siromašnoj oblasti Nove Škotske. Majka, čija je porodica takođe bila iz Nove Škotske, odrasla je u nešto boljim okolnostima: majčin otac bio je seoski lekar a tetka prva žena koja je diplomirala istoriju na Univerzitetu u Torontu. Roditelji Atvudove bili su snažni i ljubopitivi i voleli su da borave napolju pa su tako vaspitali i svoju decu. Klizali su se po zaleđenom jezeru na početku sezone i vozili kanue po njemu tokom leta. U drugom romanu Atvudove „Surfacing“, psihološkom trileru o uvrnutim porodičnim odnosima, koji je objavljen 1972. godine, ona opisuje pejzaže svoje mladosti sa nesentimentalnom, senzualnom preciznošću: „Voda je bila prekrivena listovima ljiljana, okruglim žutim ljiljanima sa debelim tučkovima koji su izbijali iz njih... Kada bi vesla dodirnula dno, mehurići gasa od truljenja vegetacije podizali bi se i pucali smrdeći na trula jaja ili prdež“. Kada je Atvudova imala desetak godina, njen otac je izgradio vikendicu na nenaseljenom ostrvu na jezeru. Porodica i dalje tamo odlazi leti.
Godine 1948, Margaretin otac je dobio posao na Univerzitetu Toronto. Margaret, koju je majka vaspitala kao jednaku bratu, nije prošla „žensku“ školu. „U šumi nosiš pantalone ne zato što si muškarača već zato što će te, ako ne nosiš pantalone i ne uvučeš ih u čarape, muve izujedati po nogama“, rekla je ona. „Probuše male rupe u tvojoj koži u koje ubace antikoagulant. Ne osećaš kada to rade ali kada se skineš, otkriješ da si prekriven krvlju“. U romanu „Mačje oko“ (1988) Atvudova je iskoristila iskustvo prelaska iz poznate divljine u izdajničku civilizaciju devojčica na ulasku u pubertet. Naratorka knjige, Elejn, objašnjava da je imala drugaricu iz razreda koja joj je rekla da joj je „kosa med plava, da joj se frizura zove paž i da svaka dva meseca odlazi kod frizera da je ošiša. Nisam znala da postoje paževi i frizeri“.
Atvudova je počela ozbiljnije da piše u srednjoj školi. Njeni roditelji, koji su preživeli depresiju, ohrabrivali su je, ali su bili i praktični. „Majka mi je oprezno rekla da ako želim da postanem pisac moram da naučim da spelujem na šta sam ja s visoka odgovorila da će to drugi raditi za mene. I rade“, ispričala mi je. Otišla je sa bratom na Univerzitet u Torontu. (Neurofiziolog Harold Atvud je počasni profesor na odeljenju fiziologije). Atvudova se upisala na filozofiju, ali pošto je otkrila da će izučavati prvenstveno logički pozitivizam a ne etiku i estetiku, prebacila se na književnost.
Književni kurikulum univerziteta bio je nepogrešivo britanski: počela je sa „Beovulfom“ i odatle produžila dalje. Kanadska književnost još uvek nije bila vredna studije. Deset godina kasnije, 1972. godine, Atvudova je doprinela tome lucidnim istraživanjem „Survival: A Thematic Guide to Canadian Literature“. U toj knjizi, koja ju je proslavila u Kanadi, navodi da je kontrolna ideja engleske književnosti ostrvo, preovladavajući simbol američke je granica, a dominantna tema kanadske književnosti je preživljavanje: „Naše priče nisu o onima koji su uspeli već o onima koji su preživeli neko užasno iskustvo – Sever, snežne oluje, brodolom – koje je ubilo sve ostale“.
Na trećoj godini slušala je čuveni kurs Nortopa Fraja o Bibliji i književnosti. Fraj joj je pomogao da dobije stipendiju za Harvard gde je, šezdesetih, počela da piše doktorsku tezu o onome što naziva „engleskom metafizičkom romansom“ – devetnaestovekovnim gotičkim romanima fantastike. Nikada je nije završila. Atvudova je počela akademsku karijeru ne iz ljubavi prema predavanju ili zbog stipendije već zašto što joj se nije činilo verovatnim da će moći da živi od pisanja. „Delovalo je prepotentno – ovo je vreme pre doba programa kreativnog pisanja i pisci su, da bi bili shvaćeni ozbiljno, morali da budu mrtvi“, prisetila se.
Atvudova je karijeru počela kao pesnik. Njena prva profesionalno objavljena zbirka „The Circle Game“ dobila je 1966. nagradu Gavernor Dženeral i od tada se konstantno objavljuje. Pesme kojima je polazište dečja igra „muzičke stolice“ istražuju muško-ženske odnose i pokazuju ranu sposobnost Atvudove za beskompromisnu, oštru metaforu. Ljubavnik istražuje govornikovo lice:
Prvi roman Atvudove „The Edible Woman“ napisan 1964. godine, i objavljen pet godina kasnije savremena je satira u kojoj mlada žena upravo verena za čoveka, koji je očigledno pogrešan, ne može više da jede.
Rane godine Atvudove u šumi usadile su joj neku vrstu samoodlučnosti i kritičke distance kada su u pitanju feministički kodovi – sposobnost da vidi te kodove kao kulturne prakse vredne istraživanja a ne neophodne uslove koji se moraju prihvatiti bez razmišljanja. Ova sposobnost kritičkog gledanja provlači se kroz njenu fikciju: neprihvatanje sveta takav kakav je omogućava Atvudovoj da zamisli svet kakav može da bude.
Atvudova književnu kritiku naziva nezahvalnim zadatkom. „Pisci su osetljiva bića“, primetila je tokom jedne literarne ceremonije. „Vi, stoga, znate da će svi pozitivni pridevi koji su primenjivi za njih biti zaboravljeni, pa ipak sve što makar malo miriše na nesavršenost njihovog rada odzvanjaće do kraja vremena.
Zašto onda prihvatiti taj bolan zadatak“, nastavila je. „Iz istog razloga što dajem krv. Moramo da damo svoj doprinos jer ako niko ne bi doprinosio ovom vrednom poduhvatu onda ne bi bilo ničega i to baš kada je najpotrebnije“. Sada je to vreme, upozorila je: „Nikada pre američka demokratije nije bila pred ovakvim izazovom“. Neophodni uslovi za diktaturu, primetila je Atvudova, uključuju zatvaranje nezavisnih medija čime se sprečava objavljivanje suprotnih ili subverzivnih opcija; pisci formiraju deo krhke barijere koja stoji između autoritarne kontrole i otvorene demokratije. „Na ovoj planeti još postoje mesta gde biste bili ozbiljno kažnjeni, ako vas uhvate da čitate“, rekla je Atvud. „Nadam se da će uskoro biti manje takvih mesta“. Glas joj se spustio do šapata: „Mada se ne očekujem“.
Autor: Rebeka Mid
Izvor: www.newyorker.com
Godine 1948, Margaretin otac je dobio posao na Univerzitetu Toronto. Margaret, koju je majka vaspitala kao jednaku bratu, nije prošla „žensku“ školu. „U šumi nosiš pantalone ne zato što si muškarača već zato što će te, ako ne nosiš pantalone i ne uvučeš ih u čarape, muve izujedati po nogama“, rekla je ona. „Probuše male rupe u tvojoj koži u koje ubace antikoagulant. Ne osećaš kada to rade ali kada se skineš, otkriješ da si prekriven krvlju“. U romanu „Mačje oko“ (1988) Atvudova je iskoristila iskustvo prelaska iz poznate divljine u izdajničku civilizaciju devojčica na ulasku u pubertet. Naratorka knjige, Elejn, objašnjava da je imala drugaricu iz razreda koja joj je rekla da joj je „kosa med plava, da joj se frizura zove paž i da svaka dva meseca odlazi kod frizera da je ošiša. Nisam znala da postoje paževi i frizeri“.
Atvudova je počela ozbiljnije da piše u srednjoj školi. Njeni roditelji, koji su preživeli depresiju, ohrabrivali su je, ali su bili i praktični. „Majka mi je oprezno rekla da ako želim da postanem pisac moram da naučim da spelujem na šta sam ja s visoka odgovorila da će to drugi raditi za mene. I rade“, ispričala mi je. Otišla je sa bratom na Univerzitet u Torontu. (Neurofiziolog Harold Atvud je počasni profesor na odeljenju fiziologije). Atvudova se upisala na filozofiju, ali pošto je otkrila da će izučavati prvenstveno logički pozitivizam a ne etiku i estetiku, prebacila se na književnost.
Književni kurikulum univerziteta bio je nepogrešivo britanski: počela je sa „Beovulfom“ i odatle produžila dalje. Kanadska književnost još uvek nije bila vredna studije. Deset godina kasnije, 1972. godine, Atvudova je doprinela tome lucidnim istraživanjem „Survival: A Thematic Guide to Canadian Literature“. U toj knjizi, koja ju je proslavila u Kanadi, navodi da je kontrolna ideja engleske književnosti ostrvo, preovladavajući simbol američke je granica, a dominantna tema kanadske književnosti je preživljavanje: „Naše priče nisu o onima koji su uspeli već o onima koji su preživeli neko užasno iskustvo – Sever, snežne oluje, brodolom – koje je ubilo sve ostale“.
Na trećoj godini slušala je čuveni kurs Nortopa Fraja o Bibliji i književnosti. Fraj joj je pomogao da dobije stipendiju za Harvard gde je, šezdesetih, počela da piše doktorsku tezu o onome što naziva „engleskom metafizičkom romansom“ – devetnaestovekovnim gotičkim romanima fantastike. Nikada je nije završila. Atvudova je počela akademsku karijeru ne iz ljubavi prema predavanju ili zbog stipendije već zašto što joj se nije činilo verovatnim da će moći da živi od pisanja. „Delovalo je prepotentno – ovo je vreme pre doba programa kreativnog pisanja i pisci su, da bi bili shvaćeni ozbiljno, morali da budu mrtvi“, prisetila se.
Atvudova je karijeru počela kao pesnik. Njena prva profesionalno objavljena zbirka „The Circle Game“ dobila je 1966. nagradu Gavernor Dženeral i od tada se konstantno objavljuje. Pesme kojima je polazište dečja igra „muzičke stolice“ istražuju muško-ženske odnose i pokazuju ranu sposobnost Atvudove za beskompromisnu, oštru metaforu. Ljubavnik istražuje govornikovo lice:
indiferentno
pa opet sa istom napetom znatiželjom
sa kojom možete posmatrati
iznenada otkriven deo
vašeg sopstvenog tela:
bradavicu možda.
pa opet sa istom napetom znatiželjom
sa kojom možete posmatrati
iznenada otkriven deo
vašeg sopstvenog tela:
bradavicu možda.
Prvi roman Atvudove „The Edible Woman“ napisan 1964. godine, i objavljen pet godina kasnije savremena je satira u kojoj mlada žena upravo verena za čoveka, koji je očigledno pogrešan, ne može više da jede.
Rane godine Atvudove u šumi usadile su joj neku vrstu samoodlučnosti i kritičke distance kada su u pitanju feministički kodovi – sposobnost da vidi te kodove kao kulturne prakse vredne istraživanja a ne neophodne uslove koji se moraju prihvatiti bez razmišljanja. Ova sposobnost kritičkog gledanja provlači se kroz njenu fikciju: neprihvatanje sveta takav kakav je omogućava Atvudovoj da zamisli svet kakav može da bude.
Atvudova književnu kritiku naziva nezahvalnim zadatkom. „Pisci su osetljiva bića“, primetila je tokom jedne literarne ceremonije. „Vi, stoga, znate da će svi pozitivni pridevi koji su primenjivi za njih biti zaboravljeni, pa ipak sve što makar malo miriše na nesavršenost njihovog rada odzvanjaće do kraja vremena.
Zašto onda prihvatiti taj bolan zadatak“, nastavila je. „Iz istog razloga što dajem krv. Moramo da damo svoj doprinos jer ako niko ne bi doprinosio ovom vrednom poduhvatu onda ne bi bilo ničega i to baš kada je najpotrebnije“. Sada je to vreme, upozorila je: „Nikada pre američka demokratije nije bila pred ovakvim izazovom“. Neophodni uslovi za diktaturu, primetila je Atvudova, uključuju zatvaranje nezavisnih medija čime se sprečava objavljivanje suprotnih ili subverzivnih opcija; pisci formiraju deo krhke barijere koja stoji između autoritarne kontrole i otvorene demokratije. „Na ovoj planeti još postoje mesta gde biste bili ozbiljno kažnjeni, ako vas uhvate da čitate“, rekla je Atvud. „Nadam se da će uskoro biti manje takvih mesta“. Glas joj se spustio do šapata: „Mada se ne očekujem“.
Autor: Rebeka Mid
Izvor: www.newyorker.com
Autor: Margaret Atvud
