Mario Liguori: Bez ljubavi život nema smisla
Ulica je prvo mesto koje sam upoznao u spoljašnjem svetu, van kuće. Škola i kuća, gde dete provodi većinu vremena, nisu prirodne pojave jer ih je stvorio čovek. Ulica je nešto drugačija zbog neposrednog kontakta s vazduhom i nebom, suncem, kišom i drugim vremenskim prilikama.
Rekao je ovo za Glas Srpske italijanski književnik i profesor italijanskog jezika na Filozofskom fakultetu i Akademiji umetnosti u Novom Sadu Mario Liguori govoreći o novom romanu „Via Acquarossa“, koji je objavljen u izdanju Lagune. Riječ je o knjizi koja govori o jednoj ulici smještenoj u blizini čudesnog Vezuva nadomak Pompeje, koja govori o piščevom zavičaju.
Na kaldrmi ove ulice prožimaju se nježnost i nasilje, erotizam i patrijarhalne stege, gostoprimstvo i neprijateljstvo prema strancima, pravdoljubivost i nepravda.
„Ulica je i, a naročito one u mom zavičaju, nepredvidljiva, divna i opasna, te otud i tragična. Ona nagrađuje i kažnjava, uzbuđuje pa čak i ubija. U tom pogledu je ona zaista učiteljica života“, dodao je on.
Jedna rečenica u knjizi kaže da su se u ulici Akvarosa ljudi svađali kad nisu ćutali. U toj ulici su stranci i domaći, svi se bore za svoje mjesto pod suncem. Ima li toj borbi ikad kraja?
Čak i tamo gde ima dobrih susedskih odnosa, nužno se javlja nesporazum. Ako je jedan kraj, poput mog, gusto naseljen, to pospešuje ljubav i mržnju, jer čovek možda oseća da mu život ništa ne znači bez drugih ili smatra da ga drugi ugrožavaju. Posedovanje je obično isključivo i sebično: onaj ko je vlasnik neke imovine, nije srećan ako nju i drugi koriste ponašajući se kao gazde. Činjenica da se ljudi u našem svetu otimaju oko teritorije, odnosno prostora, ne uliva nadu da će ta neprestana borba ikad prestati.
Možda je ljubav jedini put kojim bi trebalo da idemo kroz život?
Mislim da ste u pravu. Kad pomislim da jednog dana neću više videti osobe koje volim, osećam nemir pa čak i fizičku mučninu, pa mi je potrebno vreme da bih se smirio. Mi bez ljubavi ne postojimo zato što nas jedino ona opravdava: naša egzistencija nema smisla bez drugih bića koja je čine važnom.
U opisu ovog djela navedeno je da poglavlja pružaju autentične slike južne Italije. Znamo da je jug Italije siromašniji od sjevera. U čemu se krije čar juga, šta čini dušu juga Italije?
Ne bih govorio o tome na taj način, jer su razlike između gradske i seoske sredine velike, pa i u južnoj Italiji ima dosta specifičnosti. Rođen sam u napuljskom kraju, između dva divna grada, Napulja i Salerna, u kojima je kulturno stanje uvek bilo na visokoj lestvici, dok je tamošnja priroda, po mišljenju italijanskih i stranih putopisaca, jedinstvena i bez pravog pandana čak i u svetskim okvirima. U detinjstvu nisam stekao utisak da smo siromašni, jer mi ničeg nije nedostajalo u odnosu na drugu italijansku decu, te je i to već poslovično siromaštvo italijanskog juga zapravo relativno. U tom pogledu, pravo siromaštvo osećaju ljudi iz nekih drugih krajeva, a najdramatičnije Afrikanci, koje siromaštvo svakodnevno doslovce ubija.
Kada otvorimo knjigu, prvo vidimo citat Ive Andrića koji kaže da je na početku svih staza i puteva ona staza „kojom sam prvi put slobodno prohodao“. Je li povratak na tu stazu, stazu porijekla, ključ za rješenje unutrašnjih borbi?
Svakoga dana se vraćam zavičaju, ako je zavičaj mesto i atmosfera u kojoj smo odrasli. Oživljavam prošlost zato što sam u inostranstvu, pa mi je potrebno jako uporište, osećaj pripadnosti, bez kojeg ne bih mogao da podnesem stvarnost. Odnos sa zavičajem je toliko snažan da moja književnost ne bi bila ista bez njega, štaviše, verujem da ona ne bi ni postojala bez njega.
Na kaldrmi ove ulice prožimaju se nježnost i nasilje, erotizam i patrijarhalne stege, gostoprimstvo i neprijateljstvo prema strancima, pravdoljubivost i nepravda.
„Ulica je i, a naročito one u mom zavičaju, nepredvidljiva, divna i opasna, te otud i tragična. Ona nagrađuje i kažnjava, uzbuđuje pa čak i ubija. U tom pogledu je ona zaista učiteljica života“, dodao je on.
Jedna rečenica u knjizi kaže da su se u ulici Akvarosa ljudi svađali kad nisu ćutali. U toj ulici su stranci i domaći, svi se bore za svoje mjesto pod suncem. Ima li toj borbi ikad kraja?
Čak i tamo gde ima dobrih susedskih odnosa, nužno se javlja nesporazum. Ako je jedan kraj, poput mog, gusto naseljen, to pospešuje ljubav i mržnju, jer čovek možda oseća da mu život ništa ne znači bez drugih ili smatra da ga drugi ugrožavaju. Posedovanje je obično isključivo i sebično: onaj ko je vlasnik neke imovine, nije srećan ako nju i drugi koriste ponašajući se kao gazde. Činjenica da se ljudi u našem svetu otimaju oko teritorije, odnosno prostora, ne uliva nadu da će ta neprestana borba ikad prestati.
Možda je ljubav jedini put kojim bi trebalo da idemo kroz život?
Mislim da ste u pravu. Kad pomislim da jednog dana neću više videti osobe koje volim, osećam nemir pa čak i fizičku mučninu, pa mi je potrebno vreme da bih se smirio. Mi bez ljubavi ne postojimo zato što nas jedino ona opravdava: naša egzistencija nema smisla bez drugih bića koja je čine važnom.
U opisu ovog djela navedeno je da poglavlja pružaju autentične slike južne Italije. Znamo da je jug Italije siromašniji od sjevera. U čemu se krije čar juga, šta čini dušu juga Italije?
Ne bih govorio o tome na taj način, jer su razlike između gradske i seoske sredine velike, pa i u južnoj Italiji ima dosta specifičnosti. Rođen sam u napuljskom kraju, između dva divna grada, Napulja i Salerna, u kojima je kulturno stanje uvek bilo na visokoj lestvici, dok je tamošnja priroda, po mišljenju italijanskih i stranih putopisaca, jedinstvena i bez pravog pandana čak i u svetskim okvirima. U detinjstvu nisam stekao utisak da smo siromašni, jer mi ničeg nije nedostajalo u odnosu na drugu italijansku decu, te je i to već poslovično siromaštvo italijanskog juga zapravo relativno. U tom pogledu, pravo siromaštvo osećaju ljudi iz nekih drugih krajeva, a najdramatičnije Afrikanci, koje siromaštvo svakodnevno doslovce ubija.
Kada otvorimo knjigu, prvo vidimo citat Ive Andrića koji kaže da je na početku svih staza i puteva ona staza „kojom sam prvi put slobodno prohodao“. Je li povratak na tu stazu, stazu porijekla, ključ za rješenje unutrašnjih borbi?
Svakoga dana se vraćam zavičaju, ako je zavičaj mesto i atmosfera u kojoj smo odrasli. Oživljavam prošlost zato što sam u inostranstvu, pa mi je potrebno jako uporište, osećaj pripadnosti, bez kojeg ne bih mogao da podnesem stvarnost. Odnos sa zavičajem je toliko snažan da moja književnost ne bi bila ista bez njega, štaviše, verujem da ona ne bi ni postojala bez njega.
Jesmo li uopšte danas svjesni važnosti njegovanja korijena i zavičaja od kojih smo potekli i na kojima smo odrasli?
Ovo pitanje mi daje šlagvort za nastavak priče: zavičaj lako može postati i svoja suprotnost – katanac ili zid (otuda fotografije katanaca i zidova u nekim mojim prethodnim knjigama). Zavičaj, dakle, može da snizi i suzi naš horizont, da nas osudi na jedan jedini pogled na svet. Tako obično biva kada ga nekritički posmatramo, možda u ubeđenju da je taj svet – jedini mogući. Kod mene se, međutim, ne opaža glorifikovanje sredine, već se primećuju sve protivrečnosti jednog sveta koji nije savršen. Vidite, mi ne volimo svoj zavičaj zato što je savršen, već zato što je on deo nas; došlo je do prožimanja, do fuzije: mi smo naš zavičaj, a naš zavičaj – to smo mi.
Pomenuli smo da citirate Andrićevo stvaralaštvo u knjizi. Koliko je ono važno za Vaše stvaranje?
Njegova književnost je jedinstveni izvor životnih lekcija koje bi svako trebalo da nauči. On je posebno uticao na roman „Via Acquarossa“ zato što je tu paralela mosta i ulice. Otuda i omaž na početku knjige – Andrićev citat.
Pišete li? Mogu li se čitaoci nadati novoj knjizi u budućem periodu?
Retko kad nisam pisao u poslednjih dvadeset godina. Da li će ono što trenutno pišem postati knjiga, to ćemo tek videti. Postoji jedna faza stvaranja u kojoj priča nastaje, a druga u kojoj se to zamišljeno mora organizovati i uobličiti. Obe su podjednako bitne za realizaciju knjige.
Autor: Ilijana Božić
Izvor: Glas Srpske
Ovo pitanje mi daje šlagvort za nastavak priče: zavičaj lako može postati i svoja suprotnost – katanac ili zid (otuda fotografije katanaca i zidova u nekim mojim prethodnim knjigama). Zavičaj, dakle, može da snizi i suzi naš horizont, da nas osudi na jedan jedini pogled na svet. Tako obično biva kada ga nekritički posmatramo, možda u ubeđenju da je taj svet – jedini mogući. Kod mene se, međutim, ne opaža glorifikovanje sredine, već se primećuju sve protivrečnosti jednog sveta koji nije savršen. Vidite, mi ne volimo svoj zavičaj zato što je savršen, već zato što je on deo nas; došlo je do prožimanja, do fuzije: mi smo naš zavičaj, a naš zavičaj – to smo mi.
Pomenuli smo da citirate Andrićevo stvaralaštvo u knjizi. Koliko je ono važno za Vaše stvaranje?
Njegova književnost je jedinstveni izvor životnih lekcija koje bi svako trebalo da nauči. On je posebno uticao na roman „Via Acquarossa“ zato što je tu paralela mosta i ulice. Otuda i omaž na početku knjige – Andrićev citat.
Pišete li? Mogu li se čitaoci nadati novoj knjizi u budućem periodu?
Retko kad nisam pisao u poslednjih dvadeset godina. Da li će ono što trenutno pišem postati knjiga, to ćemo tek videti. Postoji jedna faza stvaranja u kojoj priča nastaje, a druga u kojoj se to zamišljeno mora organizovati i uobličiti. Obe su podjednako bitne za realizaciju knjige.
Autor: Ilijana Božić
Izvor: Glas Srpske
Autor: Mario Liguori
