Hvala što volite moje knjige, nosim lepe uspomene iz Srbije i nadam se da ćemo se uskoro ponovo sresti, poručio je u ekskluzivnom razgovoru za "Novosti" peruanski nobelovac Mario Vargas Ljosa.

Kada je 2010. godine objavljeno da je dobio Nobelovu nagradu, brojni novinari su zapisali da je priznanje otišlo u ruke nekoga koga zna ceo svet. I zaista, još šezdesetih godina prošlog veka, Ljosa, Gabrijel Garsija Markes, Karlos Fuentes, Hulio Kortasar, pripadnici takozvanog hispanoameričkog "buma", promenili su tok svetske književnosti.

Ljosini romani ("Grad i psi", "Razgovor u katedrali", "Pantaleon i posetiteljke", "Pohvala pomajci", "Don Rigobertove beležnice", "Avanture nevaljale devojčice"...), prevedeni su na više desetina svetskih jezika i prodati u višemilionskim tiražima.

- Nobelova nagrada je za mene imala dve strane: nedelja u Stokholmu, kao iz bajke, i naredna godina noćne more, zbog velikog broja poziva na kongrese, tribine, promocije mojih knjiga, intervjui... Izgubio sam mnogo tražeći vreme za pisanje. Srećom, to je prošlo i vratio sam se svojoj uobičajenoj rutini i disciplini - otkriva nam Ljosa, u neposrednom telefonskom razgovoru. Dok uz osmeh ućutkuje saradnike u madridskoj kancelariji kako bi "čuo pitanja iz Boegrada", nastavljamo priču o spisateljskim navikama velikog majstora:

- Pišem svakodnevno. Najviše i najbolje radim pre podne. Radnim danima pišem romane i pozorišna dela, a vikende posvećujem člancima koje redovno objavljujem u raznim novinama. Prvu verziju uvek pišem rukom i mastilom, volim miris papira, da dodajem reči po marginama, volim kada se pored mene gomilaju stranice. Čak i novinske članke pišem ručno. Posle to isto prekucam na kompjuter. Sam sebi pravim posao, ali ne umem drugačije.

Sredinom septembra u svetu, a na Sajmu knjiga u Srbiji, pojaviće se vaš prvi roman posle Nobelove nagrade "Diskretni heroj". Šta da očekujemo?

- To je savremeni roman, smešten u sadašnji Peru i povezan je sa društvenim, političkim i ekonomskim promenama koje je moja zemlja proživljavala od pada diktature Alberta Fudžimorija. Poslednjih 13 godina Peru živi doba ekonomskog razvoja i političke stabilnosti, ojačala je srednja klasa. U taj društveni kontekst smeštena je radnja. U romanu se pojavljuju neki poznati junaci, poput narednika Litume, neki likovi iz mog drugog romana "Zelena kuća", ali i junaci novijih dela, poput don Rigoberta i donje Lukresije, Fonćita, junaka mnogih mojih priča. U isto vreme, tu su novi likovi, počevši od naslovnog, "diskretnog heroja". Ovaj preduzetnik skromnog porekla mora da se izbori sa mafijašama koji reketiraju trgovce preteći im otmicama i ubistvima. Sama priča, međutim, nije politička, već govori o jednom heroju, različitim društvenim grupama, porodici, sujeverju...

Gde pronalazite tako raznolike teme za svoje knjige?

- Sve priče su rezultat mog ličnog iskustva, ali u najširem obliku te reči. Ono što pročitam, vidim ili čujem, ljudi koje upoznajem, oni koji me okružuju, sve je to polazna tačka od koje dalje kreće mašta. I moj poslednji roman nastao je na osnovu kratke vesti iz dnevnih novina, o malom privatniku koji je odbio da mafijašima plati reket.

Zašto ste čekali toliko dugo da napišete svoj prvi ljubavni roman „Avanture nevaljale devojčice"?

- U gotovo svim knjigama sam pisao o ljubavi, to osećanje dele mnogi moji likovi, ali ljubav, pre ovoga, nije bila dominatna tema. Da bih mogao da ga napišem, morao sam da dođem u ove godine i proživim sve ono što sam proživeo. Zato je, osim ljubavi, ovde reč i o nostalgiji, o detinjstvu koje je davno prošlo i za mog junaka i za mene.                

U ovom, kao i u brojnim drugim romanima, erotika je mnogo više od književnog "začina" i mamca za čitaoce?

- Erotika obogaćuje ljubav! Kada fizička ljubav ide u paru sa emocijama, imate osećaj celovitosti, sreće i savršenosti, što je nemoguće ako se oslanjate samo na jednu stranu. Ljubav je jedino osećanje koje te diže u nebesa, ali i čini nesrećnim i frustriranim. To je uistinu srceparajuće iskustvo.

U studiji "Civilizacija spektakla" kažete da su intelektualci vaše generacije aktivno učestvovali u društvenom životu. Da li su danas misleći ljudi zaćutali?

- Apsolutno! Većinu intelektualaca danas ne interesuju društveni problemi i politika. Umetnici je preziru, štaviše, veruju da umetnost i književnost ne smeju da se "uprljaju politikom", koju povezuju sa neuspehom, korupcijom i nasiljem. Traži se nezavisnost, a ne angažovanost. Ja nisam takav! Pripadam generaciji u kojoj je bilo nezamislivo da pisac ne učestvuje, na bilo koji način, u društvenim debatama. Smatram da umetnici i intelektualci imaju određenu odgovornost da nešto urade, makar da razjasne neke društvene i političke teme. Naročito sada kada vlada tolika kriza i kada se ceo svet pita šta će biti sutra. Intelektualci ne smeju da ćute, moraju da reaguju na ovoliku zabrinutost ljudi.

Ko nam onda kreira javno mnjenje?

- Mi danas doslovno živimo u društvu spektakla. Na narod ne utiču "misleći ljudi", već fudbaleri, sportske zvezde, komičari, pevači... Oni su dokaz površnosti koja karakteriše današnju kulturu. Ovo je kultura medija - važna je slika, a ne ideje i razum. To nosi velike opasnosti za društvo. Ljudima ne treba zabraniti zabavu, naprotiv! Ali, ako se kultura svede samo na zabavu i provod, biće degradirana i ponižena i nestaće jedan od važnih izvora kritičke svesti prema onome što nas okružuje. To je ozbiljan problem savremenog društva.

Ko će, po vašem mišljenju, pobediti: kultura ili spektakl?

- Nisam ni optimista, ni pesimista, samo sam zabrinut. Ta priča nije gotova, svojim ponašanjem i odlukama mi sada "pišemo" istoriju. Važno je da reagujemo odmah i izbegnemo budućnost koju će činiti mašine, veliki ekrani i građani pretvoreni u zombije, koji rade po automatizmu. Nažalost, čini mi se da je ovakva budućnost vrlo izvesna. Zato moramo da je sprečimo, da se mobilišemo, da kulturu vratimo na ono što je tradicionalno i bila - izvor kritike i oruđe protiv rezignacije, apatije i konformizma.

I sami ste aktivno učestvovali u društvenom i političkom životu. Žalite li za nečim?

- Grešio sam u mnogim stvarima, ali sam isto tako znao da prepoznam i priznam svoje greške, da promenim mišljenje ako stvarnost pobije moje. Ne mogu reći da žalim za nečim. Mislim da, bez obzira na greške, morate učestvovati u politici, umešati se, ali sa čistom i iskrenom namerom. Okretanje leđa, rezignaciju i ćutanje smatram velikom neodgovornošću.

Vidite li danas na svetskoj sceni autora ili književni pokret koji ima snagu hispanoameričkog "buma"?

- Hispanoamerička književnost je i danas veoma živa i cenjena daleko izvan svojih granica. Ali čini mi se da se nazire mnogo zanimljivija književnost u zemljama koje su, posle mnogo godina autoritarnih i totalitarnih režima, povratile slobodu i demokratiju. Sa radoznalošću pratim ono što se dešava u Istočnoj Evropi, ali i promene u Kini. Verujem da će nam iz ovih zemalja stići originalna i "sveža" dela, sa društvenim i kritičkim osvrtom, kakav u zapadnom svetu gotovo da i ne postoji. Njime gospodari laka i površna književnost.

Da li ste se u vreme "buma" i vi osećali kao grupa ili, možda, kao konkurencija?

- Počeli smo kao individualci. Kada je svet počeo da nas doživljava kao grupu, mi smo pojedinačno već imali nekoliko dela iza sebe. Onda su usledile godine solidarnosti i zajedničkog rada, velikog entuzijazma i zadovoljstva. To je kasnije prekinuto, ali ne iz književnih razloga. Različito viđenje kubanske krize najviše je doprinelo našem razlazu, koji se u nekim slučajevima pretvorio u lični sukob i prekid svake komunikacije. Ali takve stvari se dešavaju u životu.

Jeste li promenili snove i ambicije?

- Moje ambicije su uglavnom književne i nisu se mnogo promenile. Samo se nadam da ću poživeti dovoljno dugo da ostvarim sve ono što sam planirao. A imam mnogo planova. S druge strane, poslednjih decenija svedoci smo najneverovatnijih promena koje je doživelo čovečanstvo. Videli smo stvari koje su delovale nemoguće - raspad Sovjetskog Saveza i put Kine od jedne tvrdokorne komunističke zemlje do kapitalističkog raja. Nezamisliva je bila i tehnološka revolucija, koja danas otvara neverovatne pozitivne, ali, i negativne mogućnosti. Živimo u vremenu u kom je dosada apsolutno nemoguća.

Kao španski državljanin znate šta se događa u EU, u koju Srbija pokušava da uđe. Šta nam savetujete?

- Ne odustajte, tu vam je mesto! Uprkos brojnim problemima sa kojima se EU trenutno bori, to je najambiciozniji politički projekat današnjice. Svi drugi su propali. Unija znači demokratiju, slobodu, pravo, i smatram da je neophodna u svetu u kom imamo dobro poznate države-gigante. Sada je tu Evropa kao protivteža Americi i novom gigantu, Kini. Veoma je važno da Evropa bude jedinstvena, a nadam se da će i Srbija uskoro postati deo te zajednice.

Autor: Ana Popadić
Izvor: novosti.rs