Mark Levi: „Čitanje je izvor slobode“
Pre nego što je postao pisac, Mark Levi je pokrenuo firmu koja se bavila kompjuterskom grafikom, iz koje je istupio, pa joj se vratio 1989. Nakon toga, postao je jedan od osnivača prve kompanije koja se bavi arhitekturom poslovnih prostora u Francuskoj. Zanimljiva je priča o tome kako je Mark Levi postao pisac ‒ u trideset sedmoj godini napisao je priču za čoveka u kog će njegov sin da izraste. Njegova sestra je, pročitavši priču, shvatila da ima potencijala i ubedila ga da dozvoli nekom iz sveta izdavaštva da je pročita. Konačno je poslao rukopis Roberu Lafonu iz izdavačke kuće „Editions“, koji je odlučio da je objavi. Reč je o knjizi „A ako je to ipak bilo istina“. Ubrzo po objavljivanju, Stiven Spilberg je otkupio prava za film i koji je postao veliki bioskopski hit pod nazivom „Baš kao u raju“ sa Riz Viderspun i Markom Rufalom. Onog trenutka kada je Mark Levi doživeo uspeh sa svojom knjigom, odlučio je da se potpuno posveti pisanju, i od tada je svaki njegov roman dospeo na listu bestselera u Francuskoj. Međutim, Mark Levi je postigao ogroman uspeh i u čitavom svetu. Veoma sam uzbuđen zbog prilike koja mi se ukazala da razgovaram o knjigama sa tako značajnim autorom. Uživajte u ovom intervjuu sa vrhunskim talentom Markom Levijem.
Kada vas neko pita: „Čime se bavite u životu?“ kako glasi vaš odgovor?
To zapravo zavisi od toga koliko je pitanje ozbiljno postavljeno. Ponekad odgovorim da sam pisac. U drugim prilikama, kažem istinu: moj posao je da živim u imaginarnom svetu, svetu bez granica, bez zidova, u kom nema straha i mržnje; to je svet u kom mogu da se pretvaram da radim, dok zapravo samo posmatram ljude, predele i poneku palmu.
Kada pomislite na detinjstvo, koje knjige vam padaju na pamet?
Stvarno ne znam. Pročitao sam toliko dobrih knjiga u detinjstvu, da bi izdvajanje jedne bilo nepošteno prema svim ostalim. Moje detinjstvo nije trajalo samo mesec dana, naravno, tako da se moj čitalački ukus menjao kako sam odrastao. U tome je magija knjiga. One ne egzistiraju same po sebi. One su deo porodice, rastu sa vama. Često me pitaju: „Koju knjigu držite na noćnom stočiću?“ Ovo pitanje mi uvek izmami osmeh, jer je najčešće odgovor neka simpatična laž ‒Dostojevski ili Prust, u smislu: „Vidite kako sam ja inteligentan“. Istina je da je knjiga koja stoji na vašem noćnom stočiću ona knjiga koju zapravo čitate u tom trenutku, a to se, nadam se, redovno menja, inače bi knjiga bila veoma prašnjava...
Možete li da se setite prve priče koju ste napisali?
Nažalost, sećam se. A uradio sam sve da je zaboravim.
Šta ste želeli da postanete dok ste odrastali?
Odgovorno dete.
Šta biste kao školarac mislili o osobi kakva ste danas?
U redu si. Uprkos činjenici da si bio očajan iz matematike, fizike i hemije, uprkos tome koliko su ti puta nastavnici rekli da nikad ništa nećeš postići, dobro si prošao. I ne ljutim se zbog toga. Naprotiv, sećam se da sam u prošlosti bio pun nade, i osećam ogromno zadovoljstvo zbog saznanja da mašta može biti moćna koliko i neka složena jednačina. Istina, Žil Vern nije uspeo da pošalje raketu u svemir, ali je njegova mašta iznedrila san koji je čovečanstvu omogućio da sleti na Mesec.
Ako biste mogli da upakujete jednu knjigu i poklonite je samom sebi kada ste završavali školovanje – koja bi to knjiga bila?
Rečnik, ili možda još bolje, neka enciklopedija...
Da li postoji rutina u vašem čitanju? Postoji li neko posebno vreme ili mesto na kom volite da čitate?
OK, najvažnija stvar kod pisanja i čitanja je... sloboda. Čitaj šta hoćeš, kad hoćeš, a isto važi i za pisanje. Prema tome, nema rutine, nema navika, ništa od toga. Možete da čitate po nekoliko redova mnogo puta u toku dana, koliko god često želite, čak se nećete ni ugojiti... ali, samo probajte to isto sa čokoladom!
Koja knjiga je imala najveći uticaj na vašu karijeru, do sad?
Nadam se da tu knjigu još uvek nisam napisao, ali od ovih do sad, verujem da je to moja prva knjiga „A ako je to ipak bilo istina“. Sama činjenica da je Stiven Spilberg otkupio prava i snimio film po njoj, napravila je ogroman pomak u mojoj karijeri. Nadam se da sam nakon te prve knjige uspeo da opravdam poverenje koje mi je tad ukazao.
Koja dva saveta biste dali mladom budućem piscu?
Bavite se onim o čemu pišete, i nikad se nemojte baviti sobom dok pišete.
Postoje li neke knjige koje vas neodoljivo podsećaju na nekoga ko vam je važan?
Da, to je moj roman „Les enfants de la liberté“ („Deca slobode“), koji me podseća na mog oca, jer se knjiga odnosi na vreme koje je proveo kao tinejdžer sa svojim prijateljima u Pokretu otpora tokom Drugog svetskog rata, a vidim da se ponovo približavaju mračna vremena u kojima će Otpor biti važniji nego ikad.
Koju ste knjigu najviše preporučivali prijateljima i porodici?
Prvo, trudim se da saznam kakve knjige vole i da shvatim zašto ih vole. Na osnovu toga zaključim da li bi im se svidela knjiga koju ja volim. Knjige Harufa i Jejtsa su za mene veoma važne, jer ja toliko volim Sjedinjene Države da sam odlučio da tu i živim, i to ne da bih bio neki „boemski nastrojen buržuj“ iz grada, već zato što me je američka istorija fascinirala, još od kad sam bio tinejdžer. To je verovatno zato što u svetu postoji mali broj zemalja koje su izgradili ljudi koji su napustili svoje otadžbine, stvorivši potpuno novi svet. U svakom slučaju, razumeti Ameriku, saznati ljudske priče – ljudi koji su izgradili ovu državu, u kojoj se rodilo dvoje moje dece, jeste nešto što me pokreće i fascinira. Zola, Igo i Gari su francuski pisci koje bih svima preporučio, ali nisam siguran da bi neki Amerikanac u potpunosti doživeo divnu, uvrnutu i srceparajuću poetičnost Garijevih ponosnih i oštećenih likova. Ne znam. U svakom slučaju, svake godine preporučim 20 knjiga, stilski potpuno različitih, jer je književnost nešto živo.
Šta više volite fikciju ili esejistiku?
Najviše volim realistično napisanu fikciju. Recimo da volim izmišljene likove koje je odredilo vreme u kom žive.
Smatrate li da je čitanje važno?
Da, smatram. Čitanje je izvor slobode. Jednom prilikom mi je stiglo pismo od političkog zatvorenika čiji je jedini zločin bio to što je svoje mišljenje izneo u novinama. Evo šta mi je napisao: „Mogu da zatvore moje telo iza zidova i rešetaka, ali kada čitam, niko i ništa ne može da zaustavi moj um da putuje svuda po svetu i da živi u slobodnoj zemlji.“ Ne smemo zaboraviti da su svi diktatori i autoritarni vladari opsednuti cenzurom i diskreditovanjem pisaca i štampe, a njihovi motivi za to su jasni. Novinari i pisci, bez obzira da li se slažete sa onim što imaju da kažu, pokreću raspravu, teraju na razmišljanje, pružaju priliku da se sazna više i oformi sopstveno mišljenje, da se postepeno uvidi da svet nije sačinjen u dve boje, već u hiljadama boja, da roditelji vole svoju decu na isti način odakle god da su. Mogao bih tako u nedogled, ali recimo samo da novinari i pisci stvari sagledavaju mnogo bolje od većine političara, i da u svetu u kom izabrana manjina pokušava da stavi sve pod svoju kontrolu koristeći strah, mržnju, laži i korupciju, čitanje predstavlja vid bega, ali i otpora.
Koja je najbolja knjiga koju ste pročitali u poslednjih 6 meseci?
Mnogo ih je da bih izabrao jednu.
Da li više volite štampane ili elektronske knjige?
Volim da čitam, prema tome, više volim štampane knjige, ali kad putujem sasvim mi odgovara i čitanje elektronske knjige.
Navedite knjigu koju bi, po zakonu, svaki čovek trebalo da pročita.
To je bilo koja knjiga zbog koje bi zavoleli čitanje i poželeli da pročitaju još jednu. Knjiga koja bi otvorila njihov um, pomogla im da prevaziđu svoje strahove, i prihvate sve različitosti sveta u kom živimo.
Koja knjiga je imala ubedljivo najveći uticaj na vaš život?
Verujem da su to „Jadnici“ Viktora Igoa i „Plodovi gneva“ Džona Stajnbeka jer su to knjige koje su me društveno osvestile i pokazale mi kakav čovek bih želeo da postanem jednog dana. „Mali princ“ Antoana de Sent Egziperija je knjiga koja je probudila moju maštu i ispunila je snovima. A onda mi je oko 3000 knjiga koje su usledile pomoglo pri svakom sledećem koraku u životu.
Kakve knjige ćete čitati i kojim temama ćete se baviti sledeće godine?
Nemam pojma.
Ako biste napisali autobiografiju – kako biste je nazvali?
„Mnogo mi je žao što si pokojni“.
Izvor: thereadinglists.com
Foto: Pauline Lévêque
Prevod: Maja Horvat
To zapravo zavisi od toga koliko je pitanje ozbiljno postavljeno. Ponekad odgovorim da sam pisac. U drugim prilikama, kažem istinu: moj posao je da živim u imaginarnom svetu, svetu bez granica, bez zidova, u kom nema straha i mržnje; to je svet u kom mogu da se pretvaram da radim, dok zapravo samo posmatram ljude, predele i poneku palmu.
Kada pomislite na detinjstvo, koje knjige vam padaju na pamet?
Stvarno ne znam. Pročitao sam toliko dobrih knjiga u detinjstvu, da bi izdvajanje jedne bilo nepošteno prema svim ostalim. Moje detinjstvo nije trajalo samo mesec dana, naravno, tako da se moj čitalački ukus menjao kako sam odrastao. U tome je magija knjiga. One ne egzistiraju same po sebi. One su deo porodice, rastu sa vama. Često me pitaju: „Koju knjigu držite na noćnom stočiću?“ Ovo pitanje mi uvek izmami osmeh, jer je najčešće odgovor neka simpatična laž ‒Dostojevski ili Prust, u smislu: „Vidite kako sam ja inteligentan“. Istina je da je knjiga koja stoji na vašem noćnom stočiću ona knjiga koju zapravo čitate u tom trenutku, a to se, nadam se, redovno menja, inače bi knjiga bila veoma prašnjava...
Možete li da se setite prve priče koju ste napisali?
Nažalost, sećam se. A uradio sam sve da je zaboravim.
Šta ste želeli da postanete dok ste odrastali?
Odgovorno dete.
Šta biste kao školarac mislili o osobi kakva ste danas?
U redu si. Uprkos činjenici da si bio očajan iz matematike, fizike i hemije, uprkos tome koliko su ti puta nastavnici rekli da nikad ništa nećeš postići, dobro si prošao. I ne ljutim se zbog toga. Naprotiv, sećam se da sam u prošlosti bio pun nade, i osećam ogromno zadovoljstvo zbog saznanja da mašta može biti moćna koliko i neka složena jednačina. Istina, Žil Vern nije uspeo da pošalje raketu u svemir, ali je njegova mašta iznedrila san koji je čovečanstvu omogućio da sleti na Mesec.
Ako biste mogli da upakujete jednu knjigu i poklonite je samom sebi kada ste završavali školovanje – koja bi to knjiga bila?
Rečnik, ili možda još bolje, neka enciklopedija...
Da li postoji rutina u vašem čitanju? Postoji li neko posebno vreme ili mesto na kom volite da čitate?
OK, najvažnija stvar kod pisanja i čitanja je... sloboda. Čitaj šta hoćeš, kad hoćeš, a isto važi i za pisanje. Prema tome, nema rutine, nema navika, ništa od toga. Možete da čitate po nekoliko redova mnogo puta u toku dana, koliko god često želite, čak se nećete ni ugojiti... ali, samo probajte to isto sa čokoladom!
Koja knjiga je imala najveći uticaj na vašu karijeru, do sad?
Nadam se da tu knjigu još uvek nisam napisao, ali od ovih do sad, verujem da je to moja prva knjiga „A ako je to ipak bilo istina“. Sama činjenica da je Stiven Spilberg otkupio prava i snimio film po njoj, napravila je ogroman pomak u mojoj karijeri. Nadam se da sam nakon te prve knjige uspeo da opravdam poverenje koje mi je tad ukazao.
Koja dva saveta biste dali mladom budućem piscu?
Bavite se onim o čemu pišete, i nikad se nemojte baviti sobom dok pišete.
Postoje li neke knjige koje vas neodoljivo podsećaju na nekoga ko vam je važan?
Da, to je moj roman „Les enfants de la liberté“ („Deca slobode“), koji me podseća na mog oca, jer se knjiga odnosi na vreme koje je proveo kao tinejdžer sa svojim prijateljima u Pokretu otpora tokom Drugog svetskog rata, a vidim da se ponovo približavaju mračna vremena u kojima će Otpor biti važniji nego ikad.
Koju ste knjigu najviše preporučivali prijateljima i porodici?
Prvo, trudim se da saznam kakve knjige vole i da shvatim zašto ih vole. Na osnovu toga zaključim da li bi im se svidela knjiga koju ja volim. Knjige Harufa i Jejtsa su za mene veoma važne, jer ja toliko volim Sjedinjene Države da sam odlučio da tu i živim, i to ne da bih bio neki „boemski nastrojen buržuj“ iz grada, već zato što me je američka istorija fascinirala, još od kad sam bio tinejdžer. To je verovatno zato što u svetu postoji mali broj zemalja koje su izgradili ljudi koji su napustili svoje otadžbine, stvorivši potpuno novi svet. U svakom slučaju, razumeti Ameriku, saznati ljudske priče – ljudi koji su izgradili ovu državu, u kojoj se rodilo dvoje moje dece, jeste nešto što me pokreće i fascinira. Zola, Igo i Gari su francuski pisci koje bih svima preporučio, ali nisam siguran da bi neki Amerikanac u potpunosti doživeo divnu, uvrnutu i srceparajuću poetičnost Garijevih ponosnih i oštećenih likova. Ne znam. U svakom slučaju, svake godine preporučim 20 knjiga, stilski potpuno različitih, jer je književnost nešto živo.
Šta više volite fikciju ili esejistiku?
Najviše volim realistično napisanu fikciju. Recimo da volim izmišljene likove koje je odredilo vreme u kom žive.
Smatrate li da je čitanje važno?
Da, smatram. Čitanje je izvor slobode. Jednom prilikom mi je stiglo pismo od političkog zatvorenika čiji je jedini zločin bio to što je svoje mišljenje izneo u novinama. Evo šta mi je napisao: „Mogu da zatvore moje telo iza zidova i rešetaka, ali kada čitam, niko i ništa ne može da zaustavi moj um da putuje svuda po svetu i da živi u slobodnoj zemlji.“ Ne smemo zaboraviti da su svi diktatori i autoritarni vladari opsednuti cenzurom i diskreditovanjem pisaca i štampe, a njihovi motivi za to su jasni. Novinari i pisci, bez obzira da li se slažete sa onim što imaju da kažu, pokreću raspravu, teraju na razmišljanje, pružaju priliku da se sazna više i oformi sopstveno mišljenje, da se postepeno uvidi da svet nije sačinjen u dve boje, već u hiljadama boja, da roditelji vole svoju decu na isti način odakle god da su. Mogao bih tako u nedogled, ali recimo samo da novinari i pisci stvari sagledavaju mnogo bolje od većine političara, i da u svetu u kom izabrana manjina pokušava da stavi sve pod svoju kontrolu koristeći strah, mržnju, laži i korupciju, čitanje predstavlja vid bega, ali i otpora.
Koja je najbolja knjiga koju ste pročitali u poslednjih 6 meseci?
Mnogo ih je da bih izabrao jednu.
Da li više volite štampane ili elektronske knjige?
Volim da čitam, prema tome, više volim štampane knjige, ali kad putujem sasvim mi odgovara i čitanje elektronske knjige.
Navedite knjigu koju bi, po zakonu, svaki čovek trebalo da pročita.
To je bilo koja knjiga zbog koje bi zavoleli čitanje i poželeli da pročitaju još jednu. Knjiga koja bi otvorila njihov um, pomogla im da prevaziđu svoje strahove, i prihvate sve različitosti sveta u kom živimo.
Koja knjiga je imala ubedljivo najveći uticaj na vaš život?
Verujem da su to „Jadnici“ Viktora Igoa i „Plodovi gneva“ Džona Stajnbeka jer su to knjige koje su me društveno osvestile i pokazale mi kakav čovek bih želeo da postanem jednog dana. „Mali princ“ Antoana de Sent Egziperija je knjiga koja je probudila moju maštu i ispunila je snovima. A onda mi je oko 3000 knjiga koje su usledile pomoglo pri svakom sledećem koraku u životu.
Kakve knjige ćete čitati i kojim temama ćete se baviti sledeće godine?
Nemam pojma.
Ako biste napisali autobiografiju – kako biste je nazvali?
„Mnogo mi je žao što si pokojni“.
Izvor: thereadinglists.com
Foto: Pauline Lévêque
Prevod: Maja Horvat
Autor: Mark Levi
